Íŕńëîâíŕ Î íŕěŕ Download Âĺçĺ Ęîíňŕęň

Ŕóńňđîóăŕđńęŕ

 

 

(Ňĺęńň Ľĺ íŕěĺđíî ó čçâîđíîě îáëčęó ńŕ řňŕěďŕđńęčě ăđĺřęŕěŕ, čŕęî Ľĺ ó ďčňŕśó ëŕňčíčöŕ, äŕ áč ńĺ ńŕ÷óâŕëŕ ŕóňĺíňč÷íîńň.)

GENOCID NAD SRBIMA NE PRESTAJE, DANAS GA SPROVODE NEKIM DRUGIM SREDSTVIMA...
Kako je to ne TAKO DAVNO bilo u Evropi napisao je Alfred Miseljsa:„Tajna istorija Austrije”

Ova knjiga je napisana 1861 godine. Politika austrijskog dvora bila je samo je zlocin, razbojnistvo, zelenastvo i prevara. Svaki kontakt obicnog coveka sa vrhom, dovodio je do angazovanja tajne policije a onda do represija tipa zatvor, nestajanje sa lica zemlje porodice, plemena pa i citavih oblasti.

Tako se desilo 1524 god.u vreme Ferdinanda II kada je 30 000 zivih LJUDI, sa zenama i decom, zakopao...vadjenje jezika kljestima, seca nogu i ruku, paljenjem, razvlacenjem konjima na repove...

Ferdinand katolik se na jednoj strani molio bogu a na drugoj strani ubijao po hiljade neduznih ljudi. Naravno sve je to cinjeno prema pripadnicima drugih naroda, ne prema Nemcima i onima koji su se konvertovali u katolicanstvo, ponemcili.

Glave i ruke mucenika stajale su i po deset godina javno izlozene. Deca ostalih vera koji nisu bili katolici morali su nositi crvene trake oko vrata kao znak mesta gde ce se setati noz ili sekira dzelata kada on to zazeli.

Cela imanja, ne samo kaznjenih ni zbog cega, nego i imanja celog naroda su oduzimana, crkve i oltari nikada nisu postedjivani...

Novac nominalne vrednosti od 12 grosa izdat od carskih blagajni, devalvirao je bez razloga na 1 gros sa ciljem da se osiromasi Slovenski i Srpski deo stanovnistva. Vojnici ove carevine zla su na svakom mestu otimali, ubijali i silovali sa blagoslovom imperatora i crkve.
Oficir koji se isticao u zlodelima uvek je bio unapredjivan. Vojska je sacinjavana od razbojnika, otpadnika od ljudskog roda bez obraza i casti. Prosto receno, psi rata. Ovima nije bilo dozvoljeno da se zene pa je to mozda jedan od razloga silovanju. Oficiri ovih vojnika su se odevali u najsarenija odela kao divljaci sto se mazu raznim bojama i licise na papagaje...pljackali su ovi postene ljude pa i svoje..roditelje i rodjake.

Uz sav uzas koji je cinila vojska, bile su i razne komisije koje su na svakom koraku iznudjivale novac od siromasnih.

Drzava je uzimala i prodavala imanja kad je htela i kako je htela. Ona je imala pravo jer je sve pripadalo imperatoru ..

Da bi iznudili novac hvatali su i mucili decu na ocigled roditelja a decu pravoslavnih i protestanata su sekli na dve polovine zivu i jednu polovinu su davali ocu a drugu majci govoreci: „Evo vam ih sad u dva vida” tj. u vidu hleba(u pricescu)i u vidu vina.
Svestenike, sve osim katolickih, vojnici su zive pekli, nabijali na kolje, parali im trbuhe, obescacivali njihove žene i decu. Prilikom susreta pucali su u narod bas kao u metu.

Sve je ovo cinila ta kulturna zapadna carska vojska po blagoslovu PAPE I VATIKANA, koja je u nuzdi znala da moli puzi i laska. Sve je ovo se moze procitati u kulturnoj zapadnoj carskoj arhivi „demokratske ” Evrope.

Sve se ovo krije po arhivama i ne moze se stampati.

Takodje su izdavali zakone da svi oni koji nisu katolici ne mogu trgovati, da se kaznjava sa 100 forinti onaj ko primi jeretika na stanovanje a ako primi svestenika ne rimokatolika ide na gubiliste.

Mesoviti brakovi su zabranjivani, bolesnici koji nisu bili katolici izbacivani su na ulice.

Svuda su podmetani preobuceni vojnici kako bi zametali kavgu sa postenim stanovnistvom a onda su dolazili vojnici naravno carski i masakirali nenaoruzane ljude, decu i zene.

Od 10 000 000 Srba u Evropi toga vremena ostalo je samo 180 000 Luzickih Srba, sve je utamanila slavna carska vojska za vreme tridesetogodisnjeg rata.

Narod je podivljao u ovom vremenu pa je i licio na zver i to je bilo u vreme stupanja Marije Terezije na presto pa i za vreme njene vladavine.

Zveri su ostavljale svoje brloge i setale se pustim selima i u njima prozdirale zive ljude, pa kada je nestalo ljudi pojedose im i obucu.

Lepolod je raspisao nagradu od 600 forinti ko izumi najtezi nacin mucenja kao da nije bilo dosta ,razvlacenje na tocak, spaljivanje, nabijanje na kolac, cupanje nokata...

Sve sukobe u Austriji sami carevi proizvodise naravno preko svojih cinovnika sa ciljem da utamane one oblasti gde su ziveli Srbi.
Habzburski dom je uvek sa smehom utamanjivao one kojim je nesto kao cinio i davao.
Jednom rukom su kao davali ali pre nego sto je dao imao je plan kako ce ga hiljadu puta naplatiti.

Jozef Redlih u svom dnevniku, u zabelesci od 22. novembra 1914. godine, napisao je i sledece: „U Hrvatskoj sprovodi Frankova partija rezim uzasa. U Sremu je ubijeno deset hiljada Srba... Koliki je broj ubijenih Srba u Bosni i Hercegovini, to ne zna niko... I tamo se sprovodi sistematska politika istrebljenja pravoslavnih...”

U zabelesci od 8. oktobra 1914. godine, Redlih je pak naveo, da u Sremu i juznoj Ugarskoj i komesari vode rasni rat protiv Srba. Stotine i stotine su uhapsene bez ikakve krivice.
To sto cine Hrvati je samo ono cemu ih uce njihovi „velecasni”...svake subote se pridikuje isto...POBITI PRAVOSLAVNE..POKRSTITI PRAVOSLAVNE...PRAVOSLAVNI SU POGANI...PRAVOSLAVNI SMRDE...

JOS GORE SE CUJE U DZAMIJAMA...!
 Na neki nacin, i te strasne 1914. godine, ponovile su se slike iz davnih vremena, izmedu ostalog, i iz 19. veka, kad su, na primer, posle cuvene Pop-Jovicine bune (bune popa Jovice Ilica) iz 1834. godine, odsecenim glavama srpskih seljaka bili „okiceni” gradski bedemi u Gradaccu.

U besprimernoj seci Srba u vreme ustanka, 1875-1876. godine, stradalo je i staro i mlado, sve to se sa tri prsta krstilo. Tada je samo handzarima i sabljama, prema jednom engleskom izvoru, „hladnokrvno saseceno sest hiljada staraca, žena i dece”. Mnogi Srbi, uglavnom na prevaru uhvaceni, bili su u ovo vreme jeze i strave i na ražanj naticani i peceni na unapred pripremljenoj vatri,

Kad je Austrougarska zaratila sa Srbijom, jezuita Puntigam je poveo akciju u Becu da se na srpska imanja pocnu intenzivno naseljavati „dobri katolici” - katolici Austrijanci, ali i katolici Sloveni - „verni caru”, i to u tolikom broju da bi u što kracem vremenu mogli da „postanu premocni” i da „vladi obezbede uspešan rad”.

Na hiljade i hiljade Srba internirano je zatim u brojne logore u Madarskoj, Austriji, ali i u samoj Bosni. U logoru u Aradu boravilo je skoro 3.500 interniranih bez Srba iz Sarajeva. Samo kroz logor u Doboju, prema podacima P. Slijepcevica, prošlo je preko 16 hiljada muškaraca i isto toliko srpskih žena i dece, tako da je Doboj, uz Arad, bio - „grobnica našeg sveta”.

Veliki broj srpskih seljaka bio je streljan ili obešen, ponekad po sudskoj presudi, a mnogo cešce bez nje. Izvršioci su u mnogo slucajeva bili takozvani šuckori(hrvati i muslimani) ili pak pripadnici regularne austrougarske vojske.

Bogojevicu kod Trebinja pobijeno od šuckora-muslimana osamdeset i troje srpske dece, a obešeno 85 odraslih. Izneo je da je šuckore, medu njima i one koji su na drumu za selo Tuli ubili 17, ni krivih ni dužnih Srba

Poslanik Milan Božic je 1937. godine, na sednici Narodne skupštine od 23. februara, izneo, da je u Bosni i Hercegovini obešeno i streljano oko 1600 Srba presudom vojnih sudova u Cajnicu, Višegradu, Rogatici, Sarajevu, Foci, Zvorniku, Srebrenici, Vlasenici, Mostaru, Trebinju, Bilecu, Gacku, Nevesinju i Tuzli. „Ali najviše svijeta”, rekao je Božic, „izginulo je u Bosni i Hercegovini bez suda, a njihov tacan broj nije se mogao ustanoviti.” Polazeci od broja obešenih, streljanih i interniranih stanovnika Srbije, onih koji nisu bili pozvani pod ratnu zastavu, a to znaci staraca, žena i dece, tokom rata 1914-1918. godine, proucavaoci su došli do jednoglasnog zakljucka, da se merama nasilja htela smanjiti biološka snaga srpskog naroda i da je to bio „jedan od skrivenih ciljeva austrougarske vlade”, glavnog neprijatelja Srbije. Namera Beca i Budimpešte, kad su se odlucili za rat protiv Srbije, bila je, kako se istice, da srpsku državu „ne samo vojnicki pregaze, politicki unize i ekonomski iscrpe, vec i da u njoj izazovu duboke socijalne poremecaje, koji ce zadugo kociti i usporavati njen oporavak i razvitak. Otuda je rat bio voden okrutno ne samo na frontu vec i u ophodenju sa stanovništvom...

Od 60 hiljada vešala, koliko je Austrougarska tokom rata podigla u svojoj državi i na okupiranim teritorijama, dobar deo otpada na Srbiju. (Prema izjavi austrougarskog generala Bekica zagrebackom listu ”Agramer Taglat„, za vreme okupacije obešeno je u Srbiji, odlukom vojnih vlasti, 11.000 lica, ali stvarni broj obešenih bez presuda treba da je bio desetostruko veci!).

Od 852.000 vojnika, koliko je Srbija pozvala pod ratnu zastavu, poginulo je na ratištima ili umrlo od rana i epidemija 402.435 obveznika. Tako velike gubitke, u odnosu na broj stanovnika nije imala nijedna druga država...

Samo u 1914. godini srpska vojska je ostala bez 2.110 oficira, 8.074 podoficira i 153. 373 vojnika.
Do septembra 1915. iz spiska živih izbrisano je 172.508 boraca.
Tokom prelaska preko Albanije život je izgubilo 77.455 vojnika, a na Solunskom frontu, 1916, 1917. i 1918. godine - 36.477. Sem svega navedenog, godine 1915, na teritoriji Srbije 34.781 vojnik umro je od rana ili bolesti.

Austrougarski zlocini u Macvi, 1914. godine: Naredba je glasila - uništi sve što je srpsko, ubij sve što srpski govori!

Koliko su ovi gubici bili veliki, može se zakljuciti i na osnovu podatka, da je iz citave Hrvatske i Slavonije u Prvom svetskom ratu poginulo - u Srbiji, zatim u Rusiji i na italijanskom frontu oko 70.000 vojnika (oko 150.000 bilo je zarobljeno, vecinom u Rusiji).
I u zarobljeništvu je stradao veliki broj srpskih vojnika - u svemu 81.214 bora

Velike gubitke civilnog stanovništva imala je Srbija u ratu 1914-1918. godine i u civilnom stanovništvu - 845.000 racunajuci u taj broj i žene i decu.
Samo od gradana koji su pošli za vojskom preko Albanije poginulo je ili umrlo 140.000. Epidemija tifusa 1914-1915. godine odnela je oko 360.000 života.
Ukupno, prema podacima iz-nesenim na Konferenciji mira u Parizu, Srbija je, što vojnika a što civila izgubila 1.247.435 ljudi - 28 odsto od celokupnog broja stanovnika 1914. godine, kada je rat poceo. (Prema podacima saopštenim u Narodnoj skupštini 1921. godine, broj žrtava rata iznosio je - 1.000.356). Sa teškim invalidima, nesposobnim za samostalan život i privredivanje, gubici Srbije iznosili su pak 1.511.415 ljudi.
Invalida je bilo toliko u Srbiji posle 1918. godine da su se od njih mogle formirati citave divizije... Oni su predstavljali veliki problem za opustošenu Srbiju. Isto tako veliki problem su bila i ratna sirocad, nedorasla deca, koja su ostala bez hranioca, cesto i bez oca i bez majke... Njih je bilo oko 500.000.
Od 60 hiljada vešala, koliko je Austrougarska tokom rata podigla u svojoj državi i na okupiranim teritorijama, dobar deo otpada na Srbiju. (Prema izjavi austrougarskog generala Bekica zagrebackom listu ”Agramer Taglat„, za vreme okupacije obešeno je u Srbiji, odlukom vojnih vlasti, 11.000 lica, ali stvarni broj obešenih bez presuda treba da je bio desetostruko veci!).
Stradanje civilnog stanovništva u Srbiji ilustruju i podaci o ”bežaniji„, narocito u 1915. godini, kada je iz samoga Beograda, na primer, izbeglo skoro 75.000 stanovnika, iz Beogradskog okruga - 80.000, iz Podrinjskog - 240.000, Valjevskog - 107.000, Užickog - 75.000, Rudnickog - 84.000.
U vrhu austrougarske države, u Becu kao i u Budimpešti - kako istorijska istraživanja pokazuju - smatralo se da su teror i genocid u okupiranoj Srbiji jedino sredstvo koje može, za doglednu buducnost, da eliminiše Srbiju kao društveni i politicki faktor u istorijskim zbivanjima na Balkanu i da spreci da Srbija bude glavni cinilac okupljanja Južnih Slovena izvan Habsburške monarhije.
Mnoge dokaze za upravo receno izneo je i Švajcarac R. A. Rajs. On je pedantno zabeležio mnoge primere ubijanja zarobljenika i ranjenika, žena i dece. Ranjeni i zarobljeni vojnici srpske vojske bili su cak i živi spaljivani. Takav je slucaj bio sa pešadijskim majorom Kostom Todorovicem, starešinom jedne cetnicke jedinice koja je u avgustu i septembru 1914. godine vodila borbe u Bosni, i njegovim pratiocem Jovanom Živanovicem, studentom iz Bosne. Teško ranjen u okršaju sa austrougarskom vojskom u slabine i obe noge, Todorovic se sa svojim pratiocem sklonio u jedan plast sena, da bi tu, tako prikriven, sacekao dolazak noci. Bio je otkriven, medutim, i zajedno sa svojim pratiocem živ spaljen...

U selu Dublje kod Šapca, u jednoj kuci naišli smo na šestoro zaklane dece. Pod snažnim uticajem tog groznog zlocina nekoliko dana nisam mogao ništa da jedem... U drugoj kuci nije bilo nikoga. U trecoj smo naišli na coveka od oko pedeset godina starosti i pitamo ga kakvi su to ljudi bili ovde što su napravili ove strašne zlocine. 'Ne znam ko su, ali govore srpski' - odgovori on. U sledecoj kuci naišli smo na cetvoro dece sa odsecenim glavama stavljenim pored njih a na petom ostala glava da visi... Deca su bila poredana na stolovima. U selima smo nailazili na ljude obešene iznad kucnog praga, ili povešane o stabla vocaka, i to starci, žene i deca, ili su pak poklani u kucama i dvorištima...„
Skoro je neobjašnjivo”, kaže Dorde Kneževic, „da su brojni Jugosloveni, vojnici i oficiri austrougarske armije, cesto i prednjacili u zlocinima. Da li je dugogodišnje podanstvo i pripadnost Monarhiji, koja u suštini ni po cemu nije bila njihova prava otadžbina, uticala da zaborave na covecnost, humanost i savest? I drugi faktori su po svoj prilici uticali na takvo ponašanje ove vojske. U mržnji prema Srbiji i srpskom narodu, u kom duhu su sistematski vaspitavani, možemo da shvatimo njene vladajuce narode Nemce i Madare. Ali i danas ostaje nejasno i nedovoljno prouceno ponašanje brojnih drugih naroda, koji su fakticki bili podanici druge vrste, da se ulazeci na tlo Srbije toliko ostrve i izgube sva obeležja ljudskog roda.” Ulazak obesnih trupa neprijatelja željnog osvete posle borbi na Ceru kao i u nastupanju od Drine, zavili su u crno ovo naselje... Bilo je ubijeno, spaljeno ili izmasakrirano ukupno 352 stanovnika. Najvaci deo bili su starci, žene i deca„.

U kuci Milutinovica, u Prnjavoru, spaljeno je 4.(16) avgusta 1914. godine 96 lica, a dva dana kasnije, u Lešnici, kod železnicke stanice bilo je - koje streljano, a koje živo zakopano - 89 ljudi...
Usled zlocina i terora svake vrste, kao i interniranja, broj stanovnika u Macvi, i u celoj Srbiji, takoreci preko noci silno se smanjio. U poredenju sa srpskim popisom iz 1910. godine, u julu
1916. godine, kad su okupacione vlasti izvršile popis, u Šabackom okrugu, na primer, bilo je manje 76.706 stanovnika (32,7 odsto), pri cemu je muškaraca bilo manje za 57.968 (47,6 odsto), a žena manje za 18.738 ili preko 15,7 odsto




Srba je u 18. veku bilo koliko i Engleza. Oslobadajuci svoju zemlju do danas su svedeni na petnaest miliona sa onima u rasejanju. Danas ih satiru i oni sa kojima su se do juce, a mi verujemo i danas, borili za iste ideale.

Umalo da zaboravim Poljake i Madzare,kako rece neki dan jedan Magarac lepo su se slagali.
Naše komsije Madjari uz pomoc naše brace Poljaka katolika za vreme dvogodisnje borbe pobise preko 100 000 Srba,razorise 46 crkvi i manastira u Backoj i novosadskoj episkopiji,57 u Temisvarskoj ,11 u Vrsackoj,1 u Budimskoj.

Sve to bese u ime hrišcanstva.Madzari tada nabijase na kolje bas kao Turci,secenje glava i ukrasavanje skolskih ograda sa njima,paljenje živih ljudi.Sve ovo nije cinjeno za vreme borbe kada su strasti bile probudjene vec van nje i uvek na golorukim ljudima.Ovo se desavalo 1848 i1849 godine.Takode su ovi civilizovani Madjari koje danas brane Srbi vojvodjanski rastrzali žive ljude na repovima konja,probijali im glave ekserima,prezali u plugove da oru mesto konja.Teško je i opisati varvarstvo ovih. Da ne bi neko rekao da je ovo izmišljotina posedujem i spisak sa imenima ljudi koje su Madjari i Poljaci pobili na razne zverske nacine u toku ove dve godine. Madjari su nastavili sa sviojim zverstvima u II svetskom ratu.

Nisu samo Germani i njihove slovenske sluge vrsili genocid nad Srbima vec i Siptari,turske sluge. ...




Jedan od mnogih koji je prvo covek i kršcanin, a onda i dobar Hrvat.

 U Zemunu, 8.2.1942.
Dr Privislav GRIZOGONO