Насловна О нама Download Везе Контакт

Утврђивање државног и националног интереса

НАЦИОНАЛНИ И ДРЖАВНИ ИНТЕРЕС (по ставкама)

 

  1. Антисемитизам
  2. Фашизам и нацизам
  3. Антисрбизам
  4. Националне мањине
  5. Косово и Метохија
  6. Црна Гора
  7. Крајина 
  8. Исток или Запад
  9. Немачки и француски концепт нације
  10. Насиље
  11. Комунизам
  12. Ратни злочини
  13. Патриотизам и шовинизам
  14. Антиглобализам
  15. Село
  16. Цивилно друштво
  17. Ултралевица
  18. Један народ
  19. Југословенство
  20. Суверена демократија
  21. Идентитет - етнички и национални

1.         Антисемитизам:  Треба јасно рећи да је антисемитизам расизам и као такав својеврсна друштвена болест настала као последица незнања и острашћености; мржња према целом народу је увек неразумна. Антисемитизам је и антихришћанска појава, на шта указује између осталог и повратак паганизму код одређених антисемитских група. Прво треба знати ко су Семити да бисмо разумели и антисемитизам, а Семитска раса поред Израелаца обухвата и све Арапе и друге народе; како онда један Палестинац може бити антисемита? Израелци су народ који обухвата дванаест племена, једно од њих је и Јуда; нису сви Јудејци масони нити су сви масони Јудејци зато је и непогодан израз „јудео-масони“. Јевреји су пак посебна категорија која обухвата више народа који су прихватили религију јудаизма а временом и националну свест која проистиче из ове вере мада нису Израелци, већ на пример Хазари. Јудејском племену  израелског народа припадају Исус Христ, пресвета богородица Марија, неки од апостола који су у сродству са Христом а сви апостоли су Израелци тако да је антисемитизам и антијудејство уједно и антихришћанство; није извесно да су Мадлен Олбрајт, Џемс Рубин, Доналд Рамсфелд и други Израелци иако су Јевреји-разлика је раније наглашена. Овде је кључ проблема, у онима који су Јевреји а нису Израелци.
Антисемитизам се знатно развија тамо где јеврејски капитал има доминантну улогу и где је учешће Јевреја у политичкој власти несразмерно велико. Ипак је он неразуман и неприхватљив.

2.         Фашизам и нацизам:  Ове две идеологије су изопачени култови државе и нације. Оне су нам туђинске по пореклу и смислу. Фашизам је настао као вишевековна тежња Италијана за стварањем јединствене државе, а овај порив је већ раније дао болесно учење Макијавелија по коме циљ оправдава средство. Нацизам, пак, је настао из огорчености и реваншизма неких кругова у Немачкој и дрске безобзорности према осталим народима. Срби иако су били у историјски тежој позицији, под ропством Отоманске и Аустроугарске империје нису развили овако безумна и агресивна учења, већ смо само тежили сопственом ослобођењу. Несхватљиво је да након масовних и систематских злочина НДХ и других нацистичких творевина из Другог светског рата у Србији јиш има (нео)нациста који су делећи са њима нека уверења потпуно застранили. Треба ли подсећати на 700 000 убијених Срба у Јасеновцу, на стрељања деце у Шумадији и друге гнусне злочине; зар смо заборавили да је нацизам Словене сматрао нижом расом којој се спремало истребљење; зар смо заборавили 22 милиона наше Православне браће Руса страдалих од руке нациста? Сматрамо да су фашизам и нацизам вештачке идеологије које су нашем и другим народима нанеле много зла и да им нема места.

3.         Антисрбизам:  Овај појам уводимо јер је неопходан – зашто? Против Срба су изведени огромни и несхватљиви злочини кроз историју, а та пракса не јењава, чак се теоријски оправдава. Пре неколико стотина година нас је било колико и Енглеза а данас Енглеза има скоро 10 пута више. Насилно смо и плански германизовани, покатоличавани, потурчивани, протеривани, мучени и убијани; на жалост већина није свесна ових чињеница и зато смо дозволили да нам се геноцид понавља. Покрет 1389 је приступио прикупљању грађе коју ће јавно објавити. Иако је свако помињање антисемитизма строго забрањено, о Србима који су претрпели већа страдања се и даље говори непримерено и на тај начин да се подстичу нова страдања. Ово је недопустиво! Не може се о најстрадалнијем народу савремене историје говорити као о нижој врсти, као о бићима која се заслужено кажњавају – докле? Томе се мора стати на пут, оне који гаје болесну идеологију антисрбизма треба разобличити пре него што наш народ потпуно нестане; с тим нацизмом и расизмом се треба обрачунати законским мерама. Чак неке домаће невладине организације воде политику антисрбизма а наводно се супротстављају антисемитизму што је апсурдно. Зар ћемо дозволити да антисрбизам оживи у облику новог Јасеновца? Докле ће се нашем народу наметати комплекс ниже вредности и комплекс геноцидности? то је посебан вид пропагандног терора.

4.         Националне мањине:  Ствара се потпуно погрешна и бесмислена слика у јавности да српске националне снаге желе да се обрачунају са националним мањинама и да им желе зло; напротив, онај ко воли свој народ не може желети зло ниједном другом народу, као што онај ко воли своје дете не може мрзети ниједно друго дете. Мањине су богатство Србије, оне имају право на свој језик и културу и да учествују у власти – грађани имају и треба да имају сва права без обзира на етничко порекло. Србија треба да припада грађанима Србије, али је она и национална држава и српски народ даје доминантан печат њеном лику. Исто тако националне мањине треба да поштују своју кућу и државу Србију, њене законе и традицију; имамо заједнички интерес а то је јака, стабилна и уређена држава Србија у којој би сви могли да остваре своје снове. Није добро што Албанци не излазе на изборе и не поштују државу, тиме наносе обострану штету. Неке снаге покушавају да безразложно изазову мржњу и сукобе између Срба и националних мањина што је врло опасно и томе треба стати на пут. Показало се да су припадници националних мањина често праве патриоте и да су одани својој отаџбини што нас радује.

5.         Косово и Метохија:  Косово и Метохија су наша света земља неотуђиви део Србије као што је срце саставни део тела, злом се ништа добро и трајно не може постићи па ни оружаном окупацијом јужне покрајине. Још 1389. године смо се бранили од Турака Османлија на Газиместану и већ тада смо имали развијену цивилизацију и владали овим просторима. Ситуација је тешка, Шиптари су протерали многе Србе, уништили њихове домове, цркве, манастире и гробља, преостале малтретирају искључењима струје и мобилне телефоније, убиствима, изолацијом, претњама и сл, али ствар је јасна: било је, јесте и биће СРПСКО.

6.         Црна Гора:  Црна Гора је српска Спарта која је захваљујући храбрости, слободарском духу и свом положају дуго одолевала Турском ропству и носила клицу српске државотворности. Црна Гора је географска област коју насељавају у великој већини Срби, народ српског језика припадници Српске православне цркве. Покушавали су комунисти уз благослов Ватикана као и фашисти за време Другог светског рата да створе вештачку црногорску нацију али није им успело, а неће успети ни данашњим политикантима-мафијашима. Срамота је што се српски народ дели у више држава, наша неслога, непознавање историје и одсуство свести су нас довели у тежак положај па смо лак залогај онима који би да шире своје територије и идеологије преко нас. Црногорци су Срби и треба да се поносе тиме и да помажу свој народ као што су чинили кроз историју, а не да доведу до његовог цепања, тим пре што ће ако забораве ко су једном постати душмани свог рода као што су биле потурице, покатоличени усташки кољачи у Јасеновцу, германизовани Лужички Срби и други.

7.         Крајина:    Не смемо заборавити преко милион Срба који су насељавали простор данашње Хрватске, који су дуго били бедем Европе пред најездом Турака а који су затим систематски уништавани као народ нижег реда по обрасцу: трећину побити - трећину протерати - трећину покрстити. Само у периоду 1941-45. на простору НДХ (данашња Хрватска, БиХ и Срем) убијено је око милион Срба, само зато што су Срби, према проценама светских стручњака за геноцид око 250 000 је протерано и 250 000 насилно покрштено. Ново масовно протеривање се догодило 1995. године тако да је сценарио приведен крају. Многи данашњи Хрвати су пореклом Срби, покатоличени па похрваћени; све наведено је апсолутно неспорно и постоји мноштво доказа у прилог које ће свако заинтересован добити. Ми не смемо заборавити страдања српског народа и њихово вековно битисање на простору који је деведесетих година ХХ века називан РС Крајина. Наравно да се неправда не може исправити ратом и убијањем већ дипломатијом, истином, историјским чињеницама, повратком избеглих, отварањем радних места, српских полицијских станица и стварањем Аутономне покрајине Крајина у оквиру Републике Хрватске.

8.         Исток или Запад:   Ово питање је важно и тешко, али на жалост мало се расправља о њему јер многи политички, медијски и финансијски кругови острашћено величају западњаштво (свесно) заборављајући да укажу на његове бројне и огромне недостатке, а истовремено о Истоку се прича мало, погрешно и често злонамерно. Срби припадају словенској раси и Православној хришћанској цивилизацији, а по крви, језику, менталитету и вери најблискији су нам Руси с којима чинимо једну етничку целину која се стицајем историјских околности поделила (стари назив за Србе је Раси). Данашње еврозападно помодарство намећу петооктобарски узурпатори а оно је у суштини нови вид комунистичког материјализма који нам је у бити туђ и погубан. Не треба заборавити да комунизам, нацизам, фашизам, инквизиција и колонијално ропство  потичу са Запада. Треба сарађивати са Истоком и Западом, свестраност нам је урођена и неопходна, Запад је економско технолошки и комунално добро уређен, али је у доба Аустроугарске империје, у светским ратовима и 90-их година 20. века водио безразложно антисрпску политику сматрајући нас потенцијално опасним, стожером независне православне балканске политике оличене у начелу кнеза Михаила Обреновића: „Балкан балканским народима“.  

9.         Немачки и француски концепт нације:   Такозвани "немачки концепт" нације је у ствари природно здраворазумско схватање нације као народа то јест заједнице људи истог језика, обичаја, нарави, културе, порекла и најчешће јединствене вере, овакво схватање постоји одувек на свим пространствима и међу свим народима; то је етнички концепт. Такозвани "француски концепт" нације је настао 1789. године у току Француске револуције, циљ овог концепта је стварање друштвеног јединства у условима затирања вере и народне самосвести, тј верског и националног идентитета; потребна је била нова свест како би се спречио хаос који је претио да уништи Француску. Ово је политички и територијални принцип по коме нацију чине сви грађани једне државе, они имају заједничку владу, законе и културу. На овом концепту је настала и америчка нација. То је вештачки и империјални концепт, јер сви који се нађу у склопу империје морају да прихвате "част" припадања већинској нацији и да потисну и приватизјују свој природни, етнички национални идентитет. Овај "француски концепт" је врло опасан, јер по слому државе долази и до слома нације и вероватно до ратова, кризе идентитета, нестабилности и дубоких психолошких поремећаја грађана који су остали без нације, што показује искуство совјетске и југословенске нације. 

10.       Насиље:   Насиље је по Хришћанском систему вредности, урођеној етици и друштвеним нормама неприхватљиво. На жалост кроз историју су га често моћни користили за проширење подручја своје власти, моћи и утицаја, а то се ни данас није променило упркос пацифистичкој реторици. Насиље међу појединцима је у савременом друштву услед секуларизма, слабљења породице и других чиниоца порасло до узнемиравајућих обима, а има подлогу у макијавализму. Насиље се користи за сламање поретка изнутра државним ударима и споља оружаном војном агресијом. Такође га користе империјални и тоталитарни режими за обрачун са унутрашњим противницима. Сила може бити оправдана само у случају спречавања рушења државног и уставног поретка од стране група са узурпаторским амбицијама и за одбрану државног суверенитета и територијалног интегритета од спољне оружане силе. Насиље према цивилима, политичким противницима, ратним заробљеницима, ухапшеним лицима, припадницима других народа и сродним категоријама мора бити спречено, а по догађају адекватно кажњено, јер у супротном власт губи сваки легитимитет и кредибилитет у очима својих грађана и других нација.

11.         Комунизам:   Комунизам је идеологија настала на западу, али најбруталнијим средствима наметнута народима истока. Марксов теоријски идеал одумирања државе, радничког благостања и друштвене правде којим су се опијали активисти комунистичких партија је у пракси прерастао у тоталитарне једнопартијске државе које су гушиле природну националну свест на рачун класне свести, вршиле невиђен терор над верским установама и свештеницима (комунисти су после Октобарске револуције у Москви срушили 700 од хиљаду православних храмова), деградирале село у корист индустријализације и починиле зверске злочине над сопственим становништвом које је било политички нелојално или се сумњало у то (Стаљин је за време своје владавине убио око 40 милиона грађана СССР, углавном Руса, а Мао Це Тунг око 70 милиона Кинеза). Комунисти су долазили на власт насиљем и злочинима кроз државне преврате често подмукло користећи ратне страхоте и невоље, затирући све трагове старог поретка и владајућих династија. Комунисти су се у начелу супротстављали западном империјализму, али су својом катастрофалном политиком народе истока довели у полуропски и полуколонијални положај.

12.       Ратни злочини:   На жалост нема рата без ратних злочина. Разлози су бројни. Ипак морају се оштро раздвојити злочини појединаца из освете,  помрачења свести или несавесности личности, од, планских систематских организованих злочина група са циљем да се са одређене територије попуно ликвидирају припадници једне нације или вероисповести што је геноцид. Задатак сваке државне власти и војног руководства је да без оклевања ухапси и праведно казни сваког појединца који је извршио ратни злочин без обзира на националну, политичку или било какву другу припадност, без обзира на углед појединца или неки други критеријум. Некажњавање злочинца даје подстрек осталим потенцијалним злочинцима. Некажњавање појединца може довести до колективне злочиначке хистерије и сигурно ће компромитовати постојећу владу и нанети штету целој нацији. На жалост често се геноцид над Србима и злочини које су претрпели заташкавају и прикривају, тако да је свест српског народа о сопственом историјском страдању на трагично ниском нивоу, што ствара простор за бројне злоупотребе, манипулације и прекрајања историје.

13.       Патриотизам и шовинизам:   Патриотизам је љубав, оданост, поштовање, пожртвовање према својој отаџбини, а родољубље исто то према свом народу. Шовинизам је мржња, презир, непријатељство, потенцијална агресивност према припадницима друге државе или нације. Овде је ствар кристално јасна: нико здраворазуман не оспорава патриотизам и родољубље нити хвали шовинизам. Некима је споран појам национализма који представља систем вредности у коме нација има врло важно или главно место; поборници  га виде као патриотизам и родољубље, а противници као прикривени шовинизам - у питању је субјективни суд и појмовна двосмисленост јер се под једним појмом подразумевају попуно различите вредности. Намеће се закључак да је национализам попуно легитиман и не може се унапред везивати за шовинизам уколико не садржи расистичке елементе већ представља тежњу да се сачува сопствена посебност.

14.       Антиглобализам: Антиглобализам је данас светски покрет у коме се морају јасно уочити две различите струје. Једна је левичарска, антикапиталистичка и антиимперијалистичка; она указује на економске и политичке проблеме, на чињеницу да глобализација доводи до тога да богати  постају богатији а сиромашни сиромашнији (важи за појединце и нације), указује на све јаче монополе, контролу медија, угрожавање независности малих држава, тоталитарну светску контролу, централизацију капитала итд; ова опција је коректна у критици, али на жалост иза ње стоје сами спроводиоци глобализма који свесни дубоких проблема настоје да створе, финансирају и контролишу сопствену опозицију, која је такође материјалистичка и секуларистичка; стварне намере ове опције су објашњене у ставци: комунизам. Друга струја је верско-национална, она настоји на првом месту да сачува изворну веру и националне вредности пред таласом екуменизма који тежи да све религије обезличи и пороби под окриљем једне наказне сверелигије; такође жели да сачува национални идентитет и самосвест пред потрошачком материјалном хистеријом и таласом егоизма, индивидуализма и ванморалности. Ове две струје иако привидно стопљене су фундаментално супротстављене.  

15.       Село:   Сеоска привреда, обичаји, морал и систем вредности су делом из објективних разлога, делом намерно "прогресивном" и антитрадиционалном политиком комуниста и њихових наследника доведени у врло тежак положај. Млади масовно напуштају села и она замиру или буквално нестају. Задатак Владе Србије је да обезбеди минималне услове за нормалан живот на селу. Људи на селу су изузетно вредни, способни и истрајни и само је потребно омогућити им да: осавремене механизацију, њихови производи буду брзо откупљени по реалној цени, да се дестимулише увоз пољопривредних производа као што то раде све развијене европске државе. Село је природни чувар државне територије; без села нема успешне и развијене Србије; морамо искористити природне услове и огромни потенцијал наше пољопривреде. Развој села ће градском становништву донети здраве, квалитетне и јефтине пољопривредне производе. Село је природни чувар традиције и народне културе. Повратак селу!   

16.       Грађанско или цивилно друштво:   постоје два концепта грађанства - хеленски и римски; хеленско грађанство је настало у Старом Веку у Атини и околним државама, хеленско грађанство је у хармонији са хеленским патриотизмом, религијом и племенско-етничким одређењем, овакво грађанство је указивало на једнакост пред законом и равноправност грађана, носило је собом политичка права и моралне и друге обавезе према заједничкој држави, ово грађанство је значило учествовање у суверенитету нације. Римско грађанство је империјално (користиле су га касније и друге империје), оно омогућава припадницима поробљених народа да стекну пуноправно држављанство уколико су лојални Риму (центру империје) и бројне друге друштвене привилегије, оно је основ асимилације, губитка националне свести код поробљених народа и уништавања малих народа који се одричу свог језика, имена, вере, обичаја, историје, итд и утапају у империјалну нацију ослобађајући се тако бројних понижења, намета и прогањања.
Грађанство никако не подразумева безличност, нити пропагирање изопачености као нормалног, нити аморалну сведозвољеност што заговарају неки квазиграђански кругови у Србији. Грађанско друштво у Србији би требало да се заснива на начелу: Србија грађанима Србије.

17.       Ултралевица:   ултралевица је опасна колико и нацизам; два најизразитија представника су француски јакобинци и совјетски бољшевици (ту се могу уврстити и кинески комунисти); ултралевицу одликује острашћени антимонархизам (јакобинци су погубили монархе на гиљотини, а бољшевици стрељали целу руску царску породицу); присилни атеизам тј прогањање вере, цркве и свештенства; антинационално и антинародно деловање (затирање традиције, народних вредности, националног идентитета и породичних вредности); коришћење државног удара, револуције, пропаганде и безобзирно коришћење свих других средстава која омогућују долазак на власт; заговарање демократије а укидање опозиционих партија по доласку на власт; величање народне воље а затим укидање избора; претежно организовање у виду политичке партије; финансирање и идеолошко - партијска едукација из иностранства.
Ради свега наведеног од националног значаја је да држава и сам народ имају развијене механизме за спречавање државног удара, тј окупације изнутра.

18.       Један народ:   јединственост народа и слога морају да надвладају географске поделе и регионалне посебности - ми смо један народ, Црногорци, Шумадинци, Косовци, јужњаци, Војвођани, Ере (Херцеговци), Босанци, Сремци, Бачани и Банаћани, Војвођани, Крајишници, Личани, Козарчани, Кордунаши, Славонци, Србијанци и несрбијанци, стари Београђани, избеглице и емигранти - изнад свега ми смо СРБИ, један народ са пуно нијанси које нас обогаћују и употпунују. Безразложне поделе су нас довеле до ивице пропасти, док се други народи умножавају и повезују ми се смањујемо и још делимо унутар себе гледајући мане другог племена, а не гледајући сопствене недостатке; ако посматрамо немо и себично док један део народа нападају и прогањају нестаћемо са лица земље ускоро сви (поучимо се примером Индијанаца) ако пак станемо сложно сви у одбрану једног свог племена одбранићемо га, а сутра ће они учествовати у одбрани другог дела народа; без јаке српске свести следи нам неизбежна пропаст.

19. Југословенство: Опсена масонског порекла која је унела велику смутњу и историјску дезоријентисаност у српски народ. Представљено као алтернатива Српству и Православљу доживело је велики успех 1918. стварањем Краљевине СХС. Југословенство као антибиотик за српски национализам и параван за хрватски и "муслимански" национализам умало да постане надгробни споменик Срба и Србије кроз патње и геноцид Другог светског рата, али то као да није било довољно па кроз "братство и јединство" стижемо до крвавог егзодуса и поновљеног страдања Срба у ратовима 90-их. Југословенство увек почива на борби против "српског хегемонизма, национализма, империјализма и династичке диктатуре"; та политика је названа: "слаба Србија - јака Југославија". Хрвати користе југословенство у ситуацији када се нађу на губитничкој страни и када знатно ослаби утицај Германа, али увек задржавају презир према: Балканцима, шизматицима, Власима...према свом етничком пореклу за многе. Југословенске организације и установе скоро увек воде не-Срби, а често анти-Срби. Огромну већину измишљене југословенске нације чине Срби и бивши Срби (покатоличени, исламизирани,...). Југословенство као савез са католицима и муслиманима је светогрђе и одрицање Христа, пљување на светост српске државе. Југословенство је, посебно Уставом из 1974. године, породило сепаратизам у Србији и отворило врата шиптарском тероризму и војвођанском аутономаштву. Југословенство гуши историјску свест и народно/национално самопоуздање. Да би се осигурао после Другог светског рата југословенски режим је прибегао: ликвидацији српске (четничке) емиграције, слању проруски и антијугословенски усмерених грађана (Срба) на Голи Оток, одржању погубних вештачких АВНОЈ-евских граница, антицрквеној пропаганди, итд.

20.       Суверена демократија:   Концепт суверене демократије је усклађен са политичком културом заједнице и носи у себи јединство општечовечанских и традиционално националних вредности, он подстиче економски, политички и војно јаку, али одговорну, демократску државу. Могуће је демократизовати земљу, а не ломити основне историјске вредности нације. Моћ се препушта већини, али не занемарујући интересе и мишљење мањине. Зависна и несуверена држава није демократска, јер власт не почива у њеном народу, већ у спољним центрима, она је због тога и нестабилна. Суверена демократија тежи ка стабилизацији привреде и превазилажењу сиромаштва. Значајно је држати се на дистанци од идеологија и решити дијалектички захтев: идентитет – дијалог са различитим. Унутрашња демократија не подразумева про-западну спољну политику. Важно је и стварати национално одговорну елиту и чувати ресурсе земље ради одбрамбених способности. Суверена демократија није могућа у  једно-поларном свету, стога она носи собом и одговорност за међународни мир и равнотежу. Суверена демократија доживљава експанзију у Русији под утицајем Владимира Путина.

21.       Идентитет - етнички и национални:   Етнички идентитет је основнији, он је (на)родни и језички, почива на припадности једној етничкој заједници (која може бити разних обима). Национални идентитет је државни/државотворни, тојест територијално – политички; он је изведен или из етничког идентитета или, са друге стране, из припадања одређеној држави, односно територијално-политичкој заједници. Углавном, већина једног рода, тј етничке заједнице одржава склад и истоветност етничког и националног идентитета. Међутим, може се догодити, да делови једног народа (етничка категорија) почну из политичких или верских разлога, због територијално-историјске одвојености једног дела рода или због спољашњег (асимилационо-геноцидног) притиска, усвоје национални идентитет државе у којој живе, вере којој припадају итд, а да свој етнички, (на)родни идентитет/припадност потисну, „забораве“ или негирају. Примери за ово су руска етничка/(на)родна основа на којој постоји украјинска националност и српска етничка/(на)родна основа која изнедрује контра-етничку црногорску нацију, муслиманску нацију итд. Овај социолошко – психолошки проблем (који није спонтан колико се мисли) треба решавати дијалогом, научним истраживањем и неговањем етничког идентитета као једног од темеља људске цивилизације.


 

Политика није ни уметност ни вештина, нити неморално занимање, како се често чује, већ наука, врло важна – како Аристотел каже ''господарећа наука''. Однос једног народа и његових управљача према политици резултује непосредно општим културним, цивилизацијским и економским степеном развоја целе државе.  Постављању и решавању политичких питања се мора прићи озбиљно и одговорно на темељу општих научних начела објективности, прецизности, систематичности и анализе. У друштвеним наукама, у које се сврстава и политика, нема једне коначне, егзактне истине, већ се сматра да се истина налази у узајамном прожимању и допуњавању научних теорија које морају бити изграђене на поменутим начелима. Покушај да се једна научна теорија прогласи за једино исправну, а остале за потпуно погрешне и непотребне су кроз историју довели до тоталитарних режима запамћених по једноумљу, застрашивању и масовним злочинима. Дакле, политички плурализам (не вишестраначки систем) и дијалог су аксиом политике. Стога ради опште добробити на темељу искуства, политичке теорије и опште логике тражимо отварање питања утврђивања државног и националног интереса од стране свих релевантних и заинтересованих политичких субјеката. Ово је тренутно тежишно питање и осовина националног препорода и државне консолидације. Пре доношења коначне верзије потребно је проучити све релевантне документе. Нека овај нацрт буде надахнуће или чак полазиште ка развоју доктрине.

Ради ефикасности и квалитета овај посао треба да обављају тимови стручњака окупљени у следеће одборе : политика, економија, друштво, правни систем, образовни систем, држава и вера, популациона политика, култура и традиција, геополитика, примењена наука, јавно информисање.

Политика. Опште је познато да конзервативна политика у Србији није теоретски разрађена иако је значајан чиниоц на политичкој сцени. Овај недостатак треба што пре отклонити, јер у знатној мери иде на руку разним више мање тоталитарним ''једино исправним'' идеологијама ''благостања'' које остављају пустош за собом, а које народ прихвата у својој наивности, а политичари у својој покондирености и покварености.
Платон, Аристотел, Боден, Монтескје, најзначајнији политички мислиоци, истичу да се држава и државно уређење морају прилагодити географским условима и менталитету народа, тј особеностима сваке земље о чему се данас мало води рачуна, већ се пропагирају некакви универзални модели, које само треба применити без преиспитивања и јавне расправе.

Образовни систем. Образовни систем је и даље у погубном комунистичком духу вулгарног материјализма и пратећег антихришћанства. Такође у великој мери представља копију западноевропског школства и више-мање игнорисање словенске историје и цивилизације. Марксистичи тоталитаризам је само смењен тоталитаризмом евроатлантских интеграција, што у суштини преставља исту (антисрпску) геополитичку школу. На пример, Радомир Лукић у својој ''Историји политичких и правних теорија'' каже: ''Ипак, ми ћемо се нажалост задржати само на западноевропским теоријама, као на типичнијим и развијенијим, а и боље познатим''.
Потребно је пажљиво проучити Болоњску декларацију која се отворено залаже за ''промовисање неопходних европских димензија у високом образовању, посебно у смислу израде наставног програма''. Мора се приметити да су општи научни принципи: објективност, прецизност и систематичност, те да ту нема места идеологији, посебно по питању израде наставног програма, где мора владати потпуна слобода наставно-научног особља и независност од дневно политичких превирања, како не бисмо поново утонули у мрак једноумља.  

Молимо све заинтересоване да оставе своје податке у рубрици за контакт како би што пре отпочели са овим фундаменталним послом.

Свака снажна држава у историји се темељила на сопственој традицији и сопственој особености којом се разликовала од осталих као и на посебном менталитету народа, а то очигледно важи и данас. Србији се пак намећу туђински модели, „проверени и сигурни“ које само треба применити па ће се сви проблем брзо и лако решити – то је опасна демагогија и темељ сваке идеологије и то морамо препознати. Наш менталитет је врло специфичан и тешко разумљив странцима, ми морамо створити политички систем који ће одговарати том менталитету, који ће водити рачуна о нашим слабостима и решењима за њихово савладавање али и о максималном искоришћењу наших врлина и предности које имамо у односу на друге и њиховој максималној експлоатацији.     Један од првих задатака је умножавање и јачање веза између матице и Срба у иностранству ради неговања  и очувања националне свести у исељеништву, а такође и ради покретања домаће привреде здравим капиталом наших предузетника у свету.

„Познавање етоса је од највећег значаја за владара. Најсигурнији основ државе састоји се у прилагођавању форми државе природи и диспозицијама народа, његовим законима и неписаним правилима, који одговарају месту, времену и људима.“ Боден