Насловна О нама Download Везе Контакт

Наркоманија

*Скејт парк на Новом Београду - Борба против наркоманије! ...улаз

* Материјал за кампању против дроге погледајте

* Живот је јачи од илузије погледајте видео спот

* Зауставимо жетву омладине погледајте постер

* НАШИ против наркоманије у Русији погледајте

никад хероин!

Човек је од давнина спознао да поједине материје могу да утичу на његов душевни живот. Суочен са овоземаљским и овоживотним непријатним искуствима, која су успостављала бол, патњу, страх, прожимајуће незадовољство и беду, човек је истовремено умишљао и неки други свет, у коме ће доживети пријатност, нова сазнања, испуњеност, опуштеност, лепоту. Као неопходност преживљавања, јавља се потреба да се заборави и нешто ново доживи.

Случајно откривши да нешто споља може да измени свест, доживљавања, понашање, да смањи бол и телесне тегобе, човек улази у сложен и неизвестан однос са овим материјама (дрогама), који траје до данашњих дана. Протеклих векова, широм света нараста употреба дрога, која, третирана на различите начине, узима свој „данак у крви“. Крајем 19. и почетком 20. века цивилизација се први пут глобално суочава са овим проблемима и покушава да их разреши. Договором представника многих држава, тада познате дроге (морфијум, хероин, и др.) се препознају и означавају као опасне - њихова се употреба забрањује (осим у медицинске сврхе), уводе се мере контроле у процесу производње. Но, употреба дрога расте широм света, доживевши праву „експлозију“ 60-их и 70-их година. Од 1965.године значајно расте коришћење дрога у тадашњој Југославији, посебно у великим градовима. Тренд пораста употребе дрога траје све до данас.

Све се више користе дроге које су у потпуности синтетисане у (илегалним) лабараторијама, веома јаке и често изузетно токсичне, способне да изазову телесна оштећења и трајне психичке последице. Због токсичних својстава, поједине дроге из ове групе су брзо, после краткотрајне „популарности“, падале у заборав. На жалост, појављивале су се нове. Предвиђа се даљи пораст употребе синтетичких дрога и потпуно потискивање дрога природног порекла.
Старосна граница првог узимања дроге померила се у оба смера. Све је већи број младих у пубертету (12-15 година), који почињу и настављају да узимају дрогу, као и оних старијих од 40-50 година. Употреба дрога је најучесталија у периоду адолесценције (12-26 година).
Већина дрога се, поред употребе на територији где се производе, илегалним каналима дистрибуира и у удаљене крајеве. Заступљеност локалних, „домаћих“ дрога је често мања од увезених.
„Пакету“ дрога које су се раније најчешће користиле данас се све више придружују седитиви и канабис.

Намеће се потреба објашњења појмова и термина који се употребљавају у даљем тексту. У јавности и стручној литератури из ове области присутан је велики број термина и појмова: наркоманија, токсикоманија, таблетоманија, хероиноманија, зависност, злоупотреба, адикција, потаторство, кокаинизам, дрога, фармакоманија и многи други. У употреби су изведени термини нпр. наркоман, таблетоман и други.
Савремена стручна схватања су у први план истакла потребу за употребом јасних и прецизно одрећених термина, како би се избегли погрешна употреба и непрецизност. У даљем тексту износе се актуелна објашњења и дефиниције термина који се најчешће користе у овој области.


Дрога, психоактивна супстанца - хемијска материја која, уношењем у организам, мења психичку структуру и душевни живот, односно утиче на расположење, мишљење или понашање. Велики број хемијских материја (дрога) може да утиче на овај начин - иако све дроге не стварају зависност, све оне могу да оштете физичко или психичко стање човека. У даљем тексту се користи термин дрога, Светска здравствена организација је у 10. ревизији међународне класификације болести (МКБ 10-ицд 10;1992) увела термин психоактивна супстанца.

Злоупотреба, штетна употреба - образац употребе дроге који изазива оштећење здравља. Постоји тенденција ка повременом узимању дроге, уз известан степен психичке зависности и толеранције, али без успостављене физичке зависности.

Зависност (токсикоманија, наркоманија) - скуп физиолошких, когнитивних и понашајних феномена код којих употреба неке дроге (или групе дрога) за особу добија већи значај него други обрасци понашања, који су раније имали већу вредност. Зависност карактеришу физиолошка и психичка зависност и толеранција; она представља крајњи стадијум „односа“ особе и дроге - организам не може нормално да функционише без сталног присуства дрога, особа која има неодложну и јаку жељу и потребу да их поново узме.

Физичка зависност - стање неуро адаптације организма - знак да је дрога уплетена у неуротрансмитерски и рецепторски систем. Психичка зависност - јака емоционална и ментална потреба да се дрога узме како би се постигло задовољство и избегла нелагодност. Постоји само потреба да се дрога поново узме, иако још није нарушила природни метаболизам организма.

Толеранција - потреба за значајним повећањем количине дроге како би се постигао (претходни) ефекат.

Апстиненцијални синдром (криза) - група психичких и физичких тегоба које се јављају по престанку узимања дроге.

Комбинована зависност (политоксикоманија) - зависност од две или више врста дрога.

 

Постоје многобројне класификације дрога и поремећаја насталих њиховом применом. Дроге су веома различите по свом хемијском саставу, физичком изгледу, пореклу, дејству на централни нервни систем и читав организам, последицама које изазивају. У широј јавности се често говори о тзв. “лаким“ и „тешким“ дрогама. Ова подела је научно неосновна и потпуно погрешна, веома је опасна, јер ствара заблуду да су неке дроге мање опасне или безопасне. Нема „лаких“ и „тешких“ дрога; све дроге су опасне и могу да изазову тешка и непоправљива оштећења физичког и психичког здравља. И прво, односно једно једино узимање дрога може да изазове оштећења. Савремене поделе се заснивају на дејству дрога на централни нервни систем. Издвајају се 3 основне групе дрога:
1. депресори цнс-а (централног нервног система): седитиви, опиоиди, испарљиви растварачи
2. стимуланси цнс-а: амфетамини, кокаин, пцп
3. халуциногени: лсд, канабиноиди, мескалин, псилоцибин
Ово је основна и условна подела дрога. Поједине дроге се, због својих особина могу сврстати у посебну групу (нпр. канабис).

Поремећаји због употребе седатива

Седативи се, као група препарата, производе у фармацеутској индустрији. У медицини, односно психијатрији, се легално користе као средства која смањују субјективну напетост и доводе до психичке смирености. Користе се у лечењу неких обољења и поремећаја. Спадају у групу депресора цнс-а. Због ових својих својстава често се употребљавају, односно особе их самоиницијативно узимају, без знања и контроле лекара. Поред назива седативи, ова гупа препарата позната је и по следећим називима: анксиолитици, хипнотици, атактици, мали транкилизери. Термин „хипнотици“ означава седативе који се користе за увођење и одржавање сна; „анксиолитици“ су лекови који се користе преко дана за смирење напетости, односно анксиозности. Али, ова подела је више условна, јер, у зависности од дозе сваки анксиолитик може бити и хипнотик, и обрнуто.
Повремена употреба је чешћа међу младима, који је користе како би „експериментално“ доживели опуштеност, еуфорију и повећали сексуалну активност. Хронична злоупотреба је присутна и код старијих особа, као и код оних који седативе користе да би сузбили несаницу.
Јачина симптома корелира са дужином узимања и дозом коришћеног бензодиазепина. Aпстиненцијални синдром се разликује после наглог или пролонгираног прекида његовог узимања. Почетак апсистенцијалног синдрома је обично 2-5 дана по обустави бензодиазепана, а симптоми могу бити присутни и неколико седмица. Већина симптома није специфична: јавља се несаница,мучнина, премор, мишићна напетост, страх, убрзан рад срца... такође могу се јавити и „озбиљни“ симптоми: епи-напади, гранд-мал типа, халуцинације, делириум, депресија, самоубилачке намере.
Лечење зависности од бензодиазепана захтева болнички третман уз неопходне лекове.

Поремећаји због употребе канабиса

Термин „канабис“ обухвата све препарате који се добијају из биљке cannabis sativa s. Прерадом листова и цветних врхова конопље, добијају се препарати различите јачине и изгледа. Дејства препарата конопље су широм света позната хиљадама година и ови препарати се срећу у многим државама под различитим називима. У литератури је присутно преко 300 назива за препарате канабиса. Најраширенији називи су марихуана и хашиш. Марихуана представља осушене и ситно исецкане листове конопље, а хашиш је смола браон боје, различитих нијанси. Хашиш је знатно јачи од марихуане (3-10 пута). Данас се конопља илегално користи широм света. Укрштањем конопље повећала се јачина дроге.
Активне дејствујуће материје у препаратима канабиса су канабиноиди и има их преко 60. Најзначајнији, 9-delta-tetrahidrokanabinol (thc) се у организму разграђује на метаболит који делује на централни нервни систем. Марихуана сдржи око 0.1-3% а хашиш око 15% тхц-а. Само дејство канабиса је халуцинаторно, може да буде депресорно или стимулативно, у зависности од дозе. Зато се препарати канабиса сврставају у групу халуциногених дрога, мада се често и издвајају у посебну групу дрога са специфичним дејством на цнс.
Толеранција на дејство канабиса се успоставља, а долази и до стварања психичке зависности. Стварање физичке зависности је дискутабилно. Апстиненцијални синдром се јавља после прекида дуготрајног узимања канабиса и карактеришу га малаксалост, умерена раздражљивост, умор, несаница, мучнина и губитак апетита.
ТХЦ се данас синтетски производи и користи у медицини, више експериментално, у третману мучнине код малигних обољења и за пораст апетита код пацијента са АИДС-ом.
Злоупотреба канабиса поприма шире размере 60-их година, посебно међу млађима. Данас је марихуана најшире и највише злоупотребљавана илегална дрога у свету, као и код нас. Примера ради, сваки трећи Американац је користио канабис. Посебну опасност, међу млађима, канабис представља као тзв. улазна („gateway“) дрога. Опасност представља заблуда раширена међу младима да је канабис безопасан и да није дрога. Код нас је употреба марихуане раширенија него употреба хашиша.
Марихуана и хашиш се најчешће користе пушењем луле или у облику посебно припремљених цигарета (џоинт). Дим марихуане има карактеристичан тежак, сладуњав мирис. Дејство наступа после неколико минута, максимум после пола сата, а траје до 4-5 сати; утицај на моторне способности и одређене мисаоне процесе може да траје и до 10 сати. Дејство канабиса варира у зависности од јачине препарата, начина и „технике“ узимања, спољашњег окружења, претходног искуства са канабисом и индивидуалне осетљивости на дејство канабиса. Код неискусних и осетљивих особа канабис може да изазове изузетно непријатна доживљавања и озбиљне психичке последице (јак страх до напада панике, делириум, лудило).
Непосредно по узимању обично се јавља пролазни страх и непријатна узбуђеност које убрзо смењују опуштеност и веселост (еуфорија), појачана говорљивост и дружељубивост, што је праћено и неконтролисаним смехом. Осетљивост на спољашње сензације (звук, боје, светлост) је појачана, а мења се доживљавање простора и времена - као да се више ствари дешава у различитом тренутку; време спорије протиче. Краткорочно памћење и пажња су смањени. Под утицајем канабиса особе обично нису опасне по себе и околину (за разлику од ЛСД-а). Телесне манифестације су карактеристичне: сувоћа уста, хиперемија коњуктива (очи црвене, закрвављене), убрзан рад срца, повећан апетит. Ово стање се у стручној литератури назива акутна интоксикација канабисом.
За време акутног дејства канабиса могу се јавити многобројни и озбиљни психички проблеми, који захтевају лечење: делириум, психоза, анксиозни поремећаји све до напада панике (изузетно јак страх да ће доживљај под дејством канабиса постати трајан, да ће се полудети). И код употребе канабиса могу се јавити „повратне реакције“ (flash back), које су ређе и нешто блаже него код употребе лсд-а. Јављају се месецима после престанка акутног дејства канабиса и најчешће се манифестују поремећајима опажања и страхом; могу се јавити и феномени деперсонализације и дереализације.
Хроничном употребом канабиса расте опасност од трајних оштећења памћења, губитка интересовања, безвољности, апатије, анхедоније, смањене концентрације и пажње. У стручној литератури су описани и атрофија мозга, оштећење хромозома, смањена отпорност имуног система, склоност ка епи-нападима, поремећаји у сексуалним хормонима и сексуалном функционисању.
Лечење је фокусирано на нежељене ефекте током акутног дејства канабиса, на последице хроничне употребе, а често и на присутне психичке поремећаје који су у основи употребе канабиса. У третману акутног дејства користе се лекови, а психотерапија и социотерапија су делотворни и често неопходни.
Данас се код нас и у свету срећу мишљења да канабис треба легализовати, са идејом да би се тако смањила његова злоупотреба. Став аутора је да би легализација канабиса била некорисна и опасна (посебно за младе). Решење треба тражити на другој страни - у сфери превентивних активности, побољшања квалитета живљења младих и другом.

Поремећаји због употребе кокаина

Кокаин спада у групу стимуланса централног нервног система - једна је од најопаснијих дрога, јер веома брзо ствара јаку зависност. Добија се из лишћа биљке Erythroxylon coca, која расте у Јужној Америци (Боливија, Перу, Колумбија...). По хемијском саставу спада у групу алкалоида и први пут је изолован у другој половини 19.века. У медицини је почео да се користи као локални анестетик (и данас се тако користи); убрзо је дошло до значајне злоупотребе кокаина, због његових централних стимулативних дејстава. Почетком 20.века класификован је као „наркотик“, заједно са морфијумом и хероином, и стављен под законодавну контролу. Употребљава се у облику кокаин-хидрохлорида, слободне базе („crack“), кока-пасте или сирових листова. Кокаин-хидрохлорид је бели кристални прaх. Крек је посебно опасан препарат кокаина: изузетно брзо ствара зависност (чак и после 1-2 узимања) и веома је токсичан. Препарати кокаина се могу користити ушмркавањем, пушењем, жвакањем, субкутано или интравенски, док је, орално унет у организам, слабије активан. Пушење и интравенско узимање кокаина су најопаснији начини његове примене.

Механизам дејства:
Кокаин своје стимулативно дејство остварује преко повећања активности најважнијих неуротрансмитерских система у цнс-у/мозгу; блокирање њиховог поновног преузимања у нервне ћелије повећава ниво концентрације, а самим тим и дејство. Ефекти кокаина наступају веома брзо и трају релативно кратко - до 60 минута. Ово захтева да се кокаин учестало узима, како би се одржавали његови ефекти или избегла појава апстиненцијалног синдрома.

Дејство кокаина:
Убрзо по уношењу кокаина јавља се веселост, раздраганост, повећано самопоштовање, смањује се осећање замора, особа има доживљај повишене физичке снаге и менталних способности, самосвест је повишена. Апетит је смањен, као и потреба за храном уопште. Особа има доживљај повишене сексуалне моћи. Интравенско коришћење кокаина доводи до навале пријатних осећања по непосредном узимању, а путем ушмркавања, након неколико минута. Јављају се и стереотипни покрети, дружељубивост је појачана, пажња је нестабилна и брзо се премешта, критичност је смањена. Периферно долази до аналгезије (смањеног осећаја бола) и вазоконстрикације (сужења крвних судова). Од телесних манифестација, најчешће се јављају убрзање или успорење рада срца, повишење или смањење крвног притиска, проширење зеница, мучнина, мишићна слабост. Дуготрајна употреба кокаина доводи организам у стање потпуне исцрпљености, јер се постојећи енергетски депои исцрпљују.

У случају уношења веће количине кокаина, јавља се екстремна агитација (психомоторна узнемиреност), раздражљивост, оштећено расуђивање, импулсивно и потенцијално опасно сексуално понашање. Могуће је и јављање и видних и тактилних халуцинација (нпр.доживљај да мрави продиру кроз кожу), суманутих идеја прогањања, понашање постаје бизарно, чудно. Ово стање траје до 48 сати, након чега следи изражена депресија, напетост, узнемиреност, умор. Да би се овако стање избегло, особа поново узима кокаин, и тиме још више исцрпљује организам и круг се затвара. Кокаин се често користи у комбинацији са хероином („speed ball“), како би се смањили његово нежељени ефекти.

Употреба кокаина доводи до нежељених и штетних ефеката. Ови ефекти се не јављају неминовно, али су веома опасни, често животно угрожавајући. Могу се јавити и после првог коришћења кокаина, а хронична употреба повећава само могућност њиховог јављања. До испољавања штетних ефеката долази у року од 3 сата после узимања кокаина. Најчешћи нежељени ефекти су: перфорација носне преграде (код ушмркавања), тикови, главобоље, крварења у мозгу, пролазни исхемички атаци (у мозгу), конвулзивни напади (епи-напади), инфаркт, аритмија (неправилан рад срца).

Као последица узимања кокаина, могу се јавити и различити психички поремећаји који могу трајати и неколико месеци. Појави кокаинског делириума доприноси узимање великих доза кокаина или његово комбиновање са другим дрогама. Кокаином изазвано лудило (психоза) карактеришу сумануте идеје, слушне халуцинације и често агресивно, понашање. Као последица дуготрајног узимања кокаина јавља се импотенција (јер се кокаин често узима да би се повећала сексуална моћ).

Учестала употреба кокаина врло брзо доводи до зависности. Психичка зависност се може успоставити после једног узимања кокаина (због ефекта позитивног поткрепљења), а физичка зависност је блага. Дужина апстиненцијалног синдрома зависи од количине и учесталости узимања кокаина и траје до 7 дана - од тегоба доминирају депресија, анксиозност, раздражљивост, смањена способност уживања, губитак интересовања, умор, поремећај спавања, моторна узнемиреност; жеља да се поново узме кокаин је невероватно јака.
На зависност или злоупотребу кокаина треба посумњати ако је особа раздражљива, слабе концентрције, ако испољава поремећај спавања и губи телесну тежину.

Лечење кокаинске зависности је мукотрпно и дуготрајно. Особе се ретко добровољно јављају за помоћ и често брзо прекидају лечење због „позитивних“ доживљавања под дејством кокаина. Често је неопходна хоспитализација да би се особа одвојила од средине у којој је започела и наставила да узима кокаин. Поред индивидуалне и групне психо терапије, веома је ефикасна и породична терапија. У неким случајевима неопходна је и примена психофармака, у циљу уклањања тегоба и смиривања пацијента.

Поремећаји због употребе халуциногена

Халуциногени представљају хетерогену групу дрога које имају снажно, многоструко, често и дезинтеграционо дејство на функционисање централног нервног система. Ове дроге битно утичу на способност особе да доживљава и процењује реалност. Синоними за халуциногене дроге су: психоделици, фантастици, делиријанти, психодислептици, психозомиметици.
Узимање халуциногена увек изазива промене у опажању, мишљењу, осећањима, расположењу, налик доживљавањима у сну. Оријентација је углавном очувана. Према ефектима на свест и оријентацију, халуциногени се могу поделити у две групе:
Психоделици - дроге из ове групе изазивају повишење стања свести. Овде спадају ЛСД, мескалин, псилоцибин, МДМА и други.
Делиријанти - ове дроге доводе до помућења стања свести. Овде спадају антихолинергици (антипаркинсонци-Артане, Акинетон...), испарљиви растварачи, неки анестетици, ПЦП у већим дозама и други.

Данас постоји око 100 халуциногених дрога, природног или синтетског порекла. Природни халуциногени потичу из различитих биљака и познати су од давнина. Најпознатији су мескалин, пореклом из Ј.Америке, који се добија из биљке Lophophora Wiliamsi, псилоцибин који се налази у преко 100 врста гљива широм света. Класична и најпознатија синтетисана дрога је ЛСД (диетиламид лизергичне киселине). ЛСД је синтетисао немачки научник А.Хофман 1938.године и сам је случајно доживео и открио његово дејство.
Халуциногене дроге су посебно биле популарне 60'их година - сматрало се да и појединачно узимање ЛСД-а доприноси повећању креативности, ствара нове и дубље психолошке увиде, ослобађа од неуротичних и психосоматских симптома или доводи до жељених промена личности. У то време је ЛСД побудио интересовање психијатара, као средство које може да изазове модел функционалне психозе и које има могућа фармакотерапијска својства. Убрзо је установљено да ни ЛСД, ни друге халуциногене дроге немају оправдану примену у медицини, па је њихова употреба забрањена.

ЛСД своје главно дејство остварује преко деловања на серотонергички неуротрансмитерски систем у мозгу, изазивајући делимично надраживање постсинаптичких серотонинских рецептора. Како је серотонин, као модулатор, умешан у скоро све мождане функције, ЛСД доводи до значајних промена у многобројним можданим функцијама. Толеранција на ЛСД и друге халуциногене се веома брзо развија и потпуна је након 3 или 4 дана свакодневног узимања. Толеранција се врло брзо губи, често после 7 дан неузимања. ЛСД и други халуциногени не доводе до стварања физичке зависности, до развоја апстиненцијалног синдрома. Психичка зависност се може створити.
ЛСД се илегално производи и продаје у облику картончића са различитим сличицама одштампаним на њима (Супермен, смајли...). Узима се гутањем или ређе жвакањем. Дејство се јавља после једног сата од уношења, достиже максимум кроз 2-3 сата, а слаби после 4-6 сати по уношењу у организам. Већина ефеката се повлачи 8-12 сати по узимању ЛСД-а.

Праве халуцинације су ретке, преовладавају видне илузије, пролазна искривљена опажања. Опажање постаје необично интензивно и јасно: боје и текстуре изгледају богатије, облици и контуре се изоштравају, музика се чује уз интензивна емоционална доживљавања, мирис и укус су појачани. Доживљај времена и простора је често искривљен и измењен. Често слабе или се бришу границе између предмета, а граница између сопственог тела и спољашњег света може бити замагљена, пропусна или збрисана: особа има доживљај изласка из сопственог тела, сједињавања са космосом и посматрања сопственог тела са дистанце. Описују се и стања мистичне екстазе, стицања филозофског и религиозног увида. Промене емоција и расположења су интензивне и нагле. Може се јавити изузетно јак страх од дезинтеграције сопственог тела и губитка разума, односно лудила. Особа, због смањене способности да процењује реалност може да буде веома агресивна и опасна по себе и околину. Примера ради, може да скочи кроз прозор са висине, или има идеју да је птица и да може да лети. Особа може да нападне људе, услед погрешног препознавања, јер их доживљава као чудовишта која га угрожавају.

У случају узимања високих доза, могу се јавити права делирантна и психотична стања. Под дејством ЛСД-а долази и до изражених телесних манифестација: зенице су широке, повишен је крвни притисак, убрзан рад срца, појачано знојење, јавља се премор и несигурност покрета.
Опасан је и феномен „лоше путовање“ („bad trip“) које карактерише изузетно интензиван страх, све до акутног напада панике, због непријатних доживљавања током дејства халуциногена; особа тешко подноси промене у опажању, промењени доживљај сопственог тела и навалу симболичних несвесних садржаја.
За употребу халуциногена везана је повратна реакција (flash back), присутан код сваке друге или треће особе која је бар једном узела ЛСД или неки други халуциноген. Спонтано, неколико дана, седмица или месеци по узимању халуциногена, јавља се поновно доживљавање ефекта ЛСД-а. У трајању од неколико секунди или минута, наступа епизода са искривљеним опажањем простора, предмета, боја, могу се јавити геометријске и сличне халуцинације, бљесак боја, праћени интензивним осећањима, посебно страхом. Појаву „повратне реакције“ може да изазове умор, емоционални стрес, узимање друге дроге или алкохола.

Хронична употреба халуциногених дрога може да доведе до дуготрајних психичких промена, укључујући и психотичне епизоде. По наглом прекиду хроничног узимања халуциногена често се јављају анксиозност (напетост,страхови) и депресивност која може довести и до самоубиства.

  

Поремећаји због употребе опиоида (хероин)

Опиоиди представљају групу дрога које имају депресивно дејство на цнс (централни нервни систем). Сви препарати ове групе поседују потенцијал стварања зависности - уколико се употребљавају свакодневно или учестало у периоду од две или више седмица, може да дође до успостављања психичке или физичке зависности. Брзина успостављања зависности зависи од: врсте, количине и начина узимања препарата, индивидуалних карактеристика особе...

Опијати - природни и полусинтетски препарати (добијају се хемијском прерадом природних препарата у лабараторији). Опијум и „чај“ од макових чаура представљају природне, а морфијум, кодеин и хероин - најзначајније полусинтетске препарате.

Опоиди - синтетски препарати (вештачки препарати, синтетисани у лабараторији). У ову групу спадају: Methadon, Meperidin, Pentazocin, LAAM, Buprenophine, Propxyphen, Hydrochlorid, Fortral...

Природни препарати се добијају из мака. Засецањем чауре мака ослобађа се смола, чијом се прерадом добија опијум, односно опијумска погача, а из њих, даљом прерадом, други препарати. Дејствујуће материје мака, присутни у опијуму су алкалоиди (посебно фенантенске групе) којих има преко 20. Најзначајнији су морфијум, кодеин и табеин.
Почетком 19.века (1803.г.) из опијума је изолован морфијум. У прво време су му придодавана многа лековита својства, па је примењиван у медицини, за лечење различитих обољења. Заблуда да примена морфијума парентералним путем не доводи до стварања зависности допринела је ширењу злоупотребе морфијума.

МОРФИЈУМ се користи у облику сулфата и хлорида, као бели, игличасти прах или солуција; горког је укуса, растворљив у води. И данас је лек избора у медицинском третману неких стања и обољења, па се под стриктном контролом, легално користи у фармацеутској индустрији (у облику таблета и ампула).
Крајем 19.века откривен је хероин. Добијен је ацетилирањем морфијума (диацетилморфин) и убрзо је уведен у медицинску употребу, као средство за сузбијање астматичких напада; због својих својстава све се више злоупотребљавао и данас представља опиоид чија је злоупотреба најраширенија и најучесталија. Међу младима постао је популаран 60-их, кад се појавио тзв. „хипи“ покет. У односу на морфијум хероин лакше допире до мозга и брже делује. Производи се у облику праха (од браон до беле боје, зависно од степена чистоће), карактеристичног је мириса (на мрављу киселину). Може се употребљавати парентерално (венски, у мишић), преко носа (ушмркавањем - „снифовање“), пушењем. Интравенско узимање хероина захтева посебан начин припреме и коришћења специфичног „прибора“ - шприцеви, игле, нагореле кашике...

ХЕРОИН се у жаргону назива „доп“ и „хорс“, шприц је „ган“, а сам акт узимања „фиксање“, “рокање“, “урадити се“...
Један од првих, у лабараторијским условима синтетисаних опиоида је Метхадон. Иако настао као средство против болова (Немачка 1943.г.) убрзо бивају откривена и друга дејства Метхадона, првенствено на расположење. Идеја о примени Метхадона у третману опијатских зависника, као средства за сузбијање апстиненцијалног синдрома и жудње за поновним узимањем опиоида, потиче од В.Доле и М.Нисвандера (1964, САД). Опијатски зависници га данас често користе у покушају самолечења апстиненцијалне кризе. Међутим, како је и сам опиоид, и Метхадон може, кроз вишекратну употребу, да услови зависност.
У фармацеутској индустрији Метхадон се легално производи због аналгетичких ефеката у облику таблета, солуције и ампула.
У третману апстиненцијалне кризе Метхадон се користи у трајању од 21 дан, уз постепено смањивање дневне дозе, до потпуног укидања. Позната је и примена Метхадона у дужем временском периоду. Основна идеја такве примене је редуковање интравенског узимања хероина; тиме се смањује криминогеност, опасност преношења ХИВ инфекције и стичу услови за примену психотерапије и социотерапије. Потенцијална опасност коју „носи“ примена Метхадона је могућност злоупотребе у смислу препродаје, интравенског узимања и успостављања зависности.

Механизам дејстава хероина и других опиоида
Опиоиди делују преко опијатских рецептора, који су широко распрострањени у организму, посебно у мозгу, дигестивном тракту и плућима.
У самом организму постоје природни, „унутрашњи“ опијати - опиоидни пептиди (ендорфин, енкефалин, динорфин), који имају улогу у регулацији бола и одржавању равнотеже организма у променњивим условима. Везивањем за своје рецепторе, егзогено унети опијати нарушавају унутрашњу равнотежу организма и доводе до значајних промена у понашању, расположењу и моторици. У основи ових ефеката су промене у трансмитерским системима у мозгу; до промена долази и на нивоу унутрашњости ћелија у деловима мозга одговорним за стварање пријатних сензација (систем награде, позитивно поткрепљивање). Хронична употреба опијата доводи до неуроадаптације: мењају се односи између трансмитерских система, број и осетљивост опијатских рецептора. То за последицу има повишење толеранције и јављање апстиненцијалне кризе, по прекиду уношења опијата.
Сматра се да се пораст толеранције може јавити већ после 4-6 првих узимања.

Дејство хероина и других опиоида
Као модел, узима се дејство морфијума, мада хероин остварује око 2,5 пута јаче дејство. Интравенско узимање морфијума, после неколико минута, изазива аналгезију (неосетљивост или смањену осетљивост на бол), осећање пријатности; следи стање поспаности и општа успореност (покрета, говора, пажње, дисања). Телесне манифестације су: сувоћа уста, сужене зенице, водњикавост очију, црвенило лица, свраб по телу. После интравенског узимања хероина карактеристичан је „флеш“ - изузетно пријатно осећање, које траје неколико минута. Дејство морфијума и хероина траје 2-6 сати, у зависности од препарата. После десетак сати пада концентрација опиоида у организму, јављју се први знаци - симптоми апстиненцијалне кризе, које прати жеља за поновним узимањем опиоида.
У случају узимања веће количине, долази до предозирања (интоксикације, „overdose“). Карактеристична тријада је: кома, тачкасте зенице и депресија дисања.
Хронично узимање опиоида у периоду од неколико седмица доводи до развоја толеранције и модификације дејства - јављају се непријатни феномени (напетост, различите телесне тегобе), па опиоиди настављају да се узимају, првенствено да би се избегли ови феномени.

Апстиненцијална криза
(синдром) јавља се по наглом престанку вишекратног, хроничног узимања опиоида. После (просечно) 8-12 сати од последњег узимања опиоида јављају се прве тегобе, које постају све израженије и максимум достижу после 36-38 сати, а затим постепено слабе. Правило је да опиоиди са краћим дејством изазивају краћи и интензивнији апстиненцијални синдром, а они са дужим, продужени и блажи синдром. Апстиненцијални синдром просечно траје 7-10 дана. Карактеришу га болови у целом телу, мучнина и повраћање, пролив, изузетно проширене зенице, појачано знојење, зевање, појачана секреција носа, грозница и дрхтавица, пораст крвног притиска, убрзан рад срца, узнемиреност, напетост, депресивност, несаница и јака жеља да се поново узме дрога, па је особа спремна на све да би то остварила.

Последице и компликације
Последице и компликације узимања опиоида су многобројне. Иако већ прво узимање може да оштети организам, дуготрајна злоупотреба и зависност чини јављање непожељних последица извеснијим. Поред телесних (миокардитис, хепатитис, плућни едем, акутни застој бубрега, пад имунитета, губитак сексуалног интересовања, полинеуропатија, тешке инфекције укључујући и ХИВ инфекцију), долази до изражених психичких и социјалних последица и компликација. Психичке последице се могу јавити током акутног и хроничног дејства опиоида, као и током апстиненцијалног синдрома; испољавају се у распону од напетости, узнемирености, поремећаја расположења, до делиријума и самоубиства.
Социјалне последице и компликације могу да буду веома тешке: социјално пропадање и изолација, криминогеност, губитак посла или прекид школовања, брачно-породични проблеми, материјално осиромашење.

Лечење
Лечење развијене зависности од опиоида је дуготрајно и прогностички неизвесно, због високе стопе рецидивизма (поновног узимања опиоида). Криза захтева медицински третман (болничко или амбулантно давање потребних лекова), а у даљем току лечења неопходна је психо и социо-терапија, да би се успоставило и одржало „одвајање“ особе од опиоида.

 

  

* Заједница за рехабилитацију "Преображење" погледајте

* Материјал за кампању против дроге погледајте

* Какве су шансе са употребом дроге? погледајте постер

* Молодежь против наркотиков, Россия погледајте

* Ростов без наркотиков погледајте

* Обрачун нарко банди у Акапулку погледајте

* Заплењено 120 кг хероина у Београду погледајте