Насловна О нама Download Везе Контакт

 

 

Неспојивост Православља и идеологија

Било је и има много покушаја да се на Православну душу и на Православно друштво накалеме или изнутра уграде разне идеологије. Сви ови покушаји су неуспешни, а резултати су трагични.

1917. године извршена је насилно од стране некилико хиљада фанатика (и уз помоћ немачке владе, њујоршких банкара итд) октобарска, комунистичка револуција у Русији. Комунисти су тада расписали изборе на којима су упркос тоталитарној контроли изгубили, па су решили да укину све слободе и испољавање воље народа. Уследио је зверски терор убијања, рушења, паљења и забране свега што подсећа на Православље. То је трајало деценијама а убијено је неколико десетина милиона Руса, срушено само у Москви око 1000 храмова, итд, ипак комунизам није успео да уништи Православље. Сличан терор завели су комунисти у Југославији од Другог светског рата.

Данас смо сведоци покушаја да се друга западна идеологија – (нео)нацизам, наметне Православним народима, посебно младима. Овде успеха има још мање. На жалост ту није крај. Православни народи су данас под великим притиском Европске уније и НАТО пакта, како чланице тако и други. Процеси „транзиције“, „европских интеграција“ и „атлантског партнерства“ се често намећу као модели који немају алтернативу, па самим тим постају идеологија.

Неспојивост Православља и идеологија (старих и нових) је у томе што и најповршнији и најнемарнији Православац зна да је Исус Христос син Божији и да верујемо у Оца, Сина и Светога Духа као Бога, и да нема другог бога нити га може бити, нити ћемо признати било кога ко се под било којим именом, учењем или идеологијом појави да се постави изнад Бога. Идеологије не трпе веру, али ни вера Православна се не клања идеологијама. Комунизам и нацизам су спроводили стравичан геноцид над Православним народима, али Православље није никада спроводило, нити заговарало геноцид над припадницима било које идеологије.

Православље неће спречити идеолозима да седну на владарски престо, али ће их спречити да се прогласе боговима. Идеологије су по природи тоталитарне и не дозвољавају критику и слободу, а тиме траже за себе више од Бога, што је недопустиво. Идеологије покушавају (не случајно) да својим симболима: кукасти крст, звезда петокрака итд, да конкуришу хришћанском крсту, ово се чини подмукло, не под видом нове религије, већ под видом новог места религије у друштву. Идеологије могу силом, привремено себе поставити изнад Крста, али не изнад неба где пребива Бог кога Крст симболише.

Православна душа тежи ка Богу и Царству небеском, тојест ка вечном животу и она зна да ће тај пут успешно превалити, само ако испуњава Божије заповести, које разумемо кроз унутрашњи глас савести. Идеологије, пак, имају много ниже хоризонте – оне стреме ка великим циљевима на земљи, обећавају благостање и материјалну сигурност свима који испуњавају идеолошки програм и беспоговорно следе државно руководство – ова обећања могу бити лажна или не, али су увек за Православну душу од другоразредног значаја. Такође, Православна душа све идеологије и људске творевине посматра као пролазне и несавршене, док идеолози свој систем сматрају последњим и савршеним.

Мржња коју стожери идеологија често гаје према Православљу потиче од непознавања и фрустрације, јер црквено руководство и верници одбијају да подрже идеологије. Тек када се владар поклони Богу и себе одреди као слугу Божијег на земљи, може очекивати благослов од Цркве, али такав владар тежи ка томе да твори вољу Божију на земљи, а не своју вољу, нити вољу неког идеолога, и тиме побожни владар почиње да обликује хришћанско друштво и државно уређење – то је његов циљ, а не остварење идеолошких норми.

Због тога и много тога другог су идеологије у Православљу увек незвани гости који силом долазе и силом се одржавају, али само на површини друштва и културе, и на крају ипак нестају.

Православна молитва  Православна молитва