Српска поезија

МИ ЗНАМО СУДБУ

Ми знамо судбу и све што нас чека,
Но страх нам неће заледити груди!
Волови јарам трпе, а не људи, –
Бог је слободу дао за човјека.

Снага је наша планинска ријека,
Њу неће нигде уставити нико!
Народ је ови умирати свико,
У својој смрти да нађе лијека.

Ми пут свој знамо, пут богочовјека,
И силни, ко планинска ријека,
Сви ћемо поћи преко оштра кама!

Све тако даље, тамо, до Голготе,
И кад нам мушке узмете животе,
Гробови наши бориће се с вама!

Алекса Шантић (1868-1924)

ДОМОВИНА

Домовина, то није мртва груда
која нас гвозденом руком веже,
то је љубав за облак што плови овуда
за песму што се овде разлеже,

љубав за класје што богато буја,
за руже што су по гробљима свеле,
за тресак летњих,бесних олуја,
за тугу птица које се селе

Домовина то су све оне споне
којима нас живот за се спаја,
радост, кад наша звона зазвоне
топлота мајчиног загрљаја.

Домовина, то су: жеље тајне,
магла што преко поља плови,
то су наше бајке бескрајне,
домовина – то су сви наши снови.

Душан Васиљев (1900-1924)

АВЕ СЕРБИА

Твоје сунце носе сад на заставама,
Ти живиш у бесном поносу синова;
Твоје светло небо понели смо с нама,
И зоре да зраче на путима снова.

Још си уз нас, света мајко, коју муче:
Све су твоје муње у мачева севу,
Све у нашој крви твоје реке хуче,
Сви ветри у нашем осветничком гневу.

Ми смо твоје биће и твоја судбина,
Ударац твог срца у свемиру. Вечна,
Твој је удес писан на челу твог сина,
На мач његов реч ти страшна, неизречна.

Млеком своје дојке нас си отровала,
У болу и слави да будемо први;
Јер су два близанца што си на свет дала -
Мученик и херој, кап сузе и крви.

Ти си знак у небу и светлост у ноћи,
Колевко и гробе, у колевки сунца;
Ти си горки завет страдања и моћи,
Једини пут који води до врхунца.

Ми смо твоје трубе победе и вали
Твог огњеног мора и сунчаних река;
Ми смо, добра мајко, они што су дали
Свагда капљу крви за кап твога млека.

Јован Дучић

НА ГАЗИМЕСТАНУ

Силни оклопници, без мане и страха,
Хладни к'о ваш оклоп и погледа мрка,
Ви јурнусте тада у облаку праха,
И настаде тресак и крвава трка.

Заљуљано царство сурвало се с вама,
Кад олуја прође врх Косова равна,
Косово постаде непрегледна јама,
Костурница страшна и поразом славна.

Косовски јунаци, заслуга је ваша,
Што последњи бесте. У крвавој страви,
Када труло царство оружја се маша,
Сваки леш је свесна жртва, јунак прави!

Данас нама кажу, деци овог века,
Да смо недостојни историје наше,
Да нас захватила западњачка река,
И да нам се душе опасности плаше.

Добра земљо моја, лажу! Ко те воли
Данас, тај те воли. Јер зна да си мати;
Јер пре нас ни поља ни кршеви голи
Не могоше другом свесну љубав дати.

И данас, кад дође до последњег боја,
Неозарен старог ореола сјајем,
Ја ћу дати живот, отаџбино моја,
Знајући шта дајем и зашто га дајем...

Милан Ракић

НОЋ ПРЕД ПОЛАЗАК

У тами ћути село моје драго,
ћути село моје и Србија ћути,
ћути моје благо,
љубави моје понајлепши дар.
У срцима тиња, у мраку пламиња -
нове буне жар.

Шуште кукурузи. Нова жита зру.
Са брега, пропланка,
у ноћи овој,
у ноћи устанка,
јесен игра лишћем, јесен ме поздравља
шумећ тиху сету.
И прошлости мојој која ме оставља,
и животу бившем, и мом бившем свету,
не поклањам више
љубав топлу, сву.
Љубав моја одсад биће цвет у цвету -
људи који са мном
пате, гину, мру.

Србија је љубав и љубав Србија,
која сунцу пружа своје руке беле;
њене шуме, поља
храстови и јеле;
њене ноћи дивне и њен дивни дан;
чежња снажна, врела
и њен врели сан.

Одлазим... И никад,
никад неће више
тенкови ми туђи кроз тишину проћи
поља мојих плодних,
њива мојих родних -
кроз тишину дана ил' тишину ноћи!
Као младо вино,
као плахе кише,
као море кад се узгиба,
запени, -
ноћас семе буне рађа се у мени:
Србија се неће
умирити више.

Танасије Младеновић

ОСТАЈТЕ ОВДЈЕ

Остајте овдје!... Сунце туђег неба
Неће вас гријат ко што ово грије ;
Грки су тамо залогаји хљеба
Гдје свога нема и гдје брата није.

Од своје мајке ко ће наћи бољу?!
А мајка ваша земља вам је ова ;
Баците поглед по кршу и пољу,
Свуда су гробља ваших прадједова.

За ову земљу они беху диви,
Узори свијетли, што је бранит знаше,
У овој земљи останите и ви,
И за њу дајте врело крви ваше.

Ко пуста грана, кад јесења крила
Тргну јој лишће и покосе ледом,
Без вас би мајка домовина била
А мајка плаче за својијем чедом.

Не дајте сузи да јој с ока лети,
Врат'те се њојзи у наручја света
Живите зато да можете мријети
На њемом пољу, гдје вас слава срета!

Овде вас свако познаје и воли,
А тамо нико познати вас неће -
Бољи су своји и кршеви голи
Но цвјетна поља куд се туђин креће.

Овдје вам свако братски руку стеже -
У туђем свијету за вас пелен цвјета
За ове крше све вас, све вас веже:
Име и језик, братство, и крв света.

Остајте овдје!... Сунце туђег неба
Неће вас гријат ко што ово грије, -
Грки су тамо залогаји хљеба
Гдје свога нема и гдје брата није...

Алекса Шантић

НАСЛЕЂЕ

Ја осећам данас да у мени тече
крв предака мојих јуначких и грубих,
и разумем добро у то мутно вече
зашто бојне игре у детињству љубих.

И презирем тугу, заборављам бољу,
јер у мени тече крв предака мојих,
мученика старих и јунака који
умираху ћутке на страшноме кољу.

Јест ја сам се дуго са природом хрво.
Успео сам, све се може кад се хоће,
да на ово старо и сурово дрво
накалемим најзад благородно воће.

И сад ако плачем кад се месец крене
с ореолом модрим низ небесне путе,
ил' кад старе шуме, чаробне сирене,
једно тужно вече злокобно заћуте.

Ја осећам ипак испод свежих грана
и калема нових да, ко некад јака,
у корену старом струји снажна храна,
неисцрпна крепкост старинских јунака.

Све исчезне тада. Заборављам бољу.
А предамном стоје редом преци моји,
мученици стари и јунаци који
умираху ћутке на страшноме кољу.

Милан Ракић

ВЕРУЈТЕ ПРВО!

Прво је: сваки нека зна шта хоће.
О маглу копља никад се не ломе.
Слободе? Добро. Ал’ то није воће
Што зрело пада у шешир ма коме.
Верујте прво и стисните пести,
Па онда трести, трести!

Господин, сељак, богат и сирома’
У успех борбе верујте, – и доста.
И ваша снага биће снага грома,
И замршена питања сва проста.
Верујте прво и стисните пести,
Па онда трести, трести!

Велика дела тврду ишту шију.
Зачеп’те уста мудрих грошићара.
Дигните срца, згаз’те сумње змију,
И бор’те се за успех без шићара.
Верујте прво и стисните пести,
Па онда трести, трести!

Вера у успех успеха је пoла.
Слободе прстен ко на руци носи,
Тај већ је јачи него сила хола.
И церов лист му већ цвета у коси.
Верујте прво и стисните пести,
Па онда трести, трести!

– Ми сад сви знамо: хоћемо слободе,
И да смо своји у рођеној кући,
И пре но што нам мач срца прободе,
О вољу нашу он ће крто пући!
Ми верујемо: и стиснутих пести
Са руку наших ланце ћемо стрести!

Вељко Петровић

КРВАВА БАЈКА

Било је то у некој земљи сељака
на брдовитом Балкану,
умрла је мученичком смрћу
чета ђака
у једном дану.

Исте су године
сви били рођени,
исто су им текли школски дани,
на исте свечаности
заједно су вођени,
од истих болести сви пелцовани
и сви умрли у истом дану.

Било је то у некој земљи сељака
на брдовитом Балкану,
умрла је мученичком смрћу
чета ђака
у једном дану.

А педесет и пет минута
пре смртног трена
седела је у ђачкој клупи
чета малена
и исте задатке тешке
решавала: колико може
путник ако иде пешке...
и тако редом.
Мисли су им биле пуне
истих бројки
и по свескама у школској торби
бесмислених лежало безброј
петица и двојки.
Прегршт истих снова
и истих тајни
родољубивих и љубавних
стискало се у дну џепова.
И чинило се сваком
да ће дуго,
да ће врло дуго
трчати испод свода плава
док све задатке на свету
не посвршава.

Било је то у некој земљи сељака
на брдовитом Балкану,
умрла је мученичком смрћу
чета ђака
у истом дану.

Дечака редови цели
узели су се за руке
и са школског задњег часа
на стрељање пошли мирно
као да смрт није ништа.
Другова редови цели
истог се часа узнели
до вечног боравишта.

Десанка Максимовић

НЕНАШИМА

О, ви, што силно још снујете
да понемчите просте нaс,
и Русију нам, нек чујете
из мојег срца искрен глас!
Ма ко био од рода мога -
брате ил' старче, лажно скромни,
ил' издајниче славан, богат,
ил' клеветниче вероломни,
ти, слаткоречив књижевниче,
идоле незналица младих,
ти, који одвећ лако кличеш
празној идеји мртвој нади,
и ти, љубезни поклониче
црних речи и црних књига,
ти, невинашце, што пониче
примивши туђ грех, терет брига,
ви, попаљиво братство дрско,
неука стражо што са жаром
учиш у школи богомрској,
сви ви - ви нисте руски народ!
Није вам драго свето дело
старине наше славне, чисте,
не живи кроз вас, већ је свело
тла осећање. Пуни ви сте
не оне дивне, вишње страсти
за отаџбину у мукама,
најчистији вас огањ, јасни,
не узноси. Не ври у вама
љубави према правди врело!
Глас народа је - Божји глас.
Не рађа он у вама смелост:
он туђ је, диваљ, стран за вас.
Предања наша су вам лажна,
чак бесмислена: глупост чиста.
Предачки подвиг, дела снажна
вама баш неће рећи ништа.
Презире претке гордост ваша.
Светиња нашег древног Кремља,
сва моћ, силина, нада наша,
за вас су ништа! Руска земља
од вас не доби просвећење,
ви сте јој страшни - заљубљени
у вероломних мисли хтење,
у бласфемни сан што вас плени!
Ал' ласком, хулом што се плете,
не, нећете је оборити,
ви, који са њом не умете
живети, певати, ни зборити!
Замући ће вам злоба клета,
замреће језик ваш и нелик:
Русија вечна је и света,
руски је Бог још увек велик!

6.12.1844.

Николај Михајлович Јазиков (1803-1846)

КРАГУЈЕВАЦ

О, никада ви то нећете схватити,
јер ви се плашите смрти, а ми у њој тражимо спас!
Чуди вас, зар не:
стојимо и мирно гледамо у вас
и нема страха у нашем непокретном оку
већ само презир крије и мржњу свету и дубоку
њихов чудесни сјај!

Вама је несхватљиво:
ми, одрпани, исцепаних лактова,
ми, за које су вам ваши говорили
да смо погана дрипачка раса --
стојимо уздигнуте главе и усправнога стаса!
И не дрхте нам везане руке,
и не тресу нам се обнажена рамена,
и гледамо вас, гледамо и видимо
-- да ваша клецају колена
пред снагом погледа наших!
Шире се згрануто ваше разбојничке очи,
грче се у чуду ваша безизразна лица
и постајете шака преплашених убица!

А знате ли да оловним, пламеним куглицама
у безумљу страха
сад себе убија сама сваки од вас!
Знате ли да неће бити мира
вашој отупелој свести
и од наших погледа
да се више не можете скрити!
Знате ли да ће вам ноћи,
ужасне ноћи мучења бити
и да више не можете утећи,
никуда утећи,
и да смо од вас јачи,
и да смо од вас већи --
за срце већи!

Знате ли да ћете лудети од страха
кад год се јесења киша
са мраком леденим
спусти врх наших заспалих глава
и да ће и земља, и камен, и дрво,
и цигла, и трава
очима гледати нашим,
грудима дисати нашим,
да неће бити мира плашљивим срцима вашим,
час овај да ћете клети!

Видите л' ову децу што рафал чекају врео?
Кад ђачке торбице њине
из руку недужних падну,
а књиге, оловке и гуме
на земљу проспу се хладну,
кад младе, незреле воћке прерано отпадну с' грана
-- са вас ће у блато спасти
на костур намолована маска људскога лика!

Да л' вас још увек чуди
што вољно остајем с' њима --
ја, њихов професор стари,
зар да их оставим саме,
а сутра, зар сутра прстом да показују на ме!
То ви не разумете,
то ми, дивљаци знамо
професор није професор са каталогом само!

Мој разред куршуме чека.
А ја им предајем сада --
не шта је писао Држић,
већ шта је херојска смрт!
Уместо школскога звона
звониће болан и крт --
кашаљ оружја вашег.
Тад ћемо на одмор поћи
и загрљени, хладни и неми
безбројне дане и ноћи
сан ћемо вечити снити.

Мој разред куршуме чека.
И нико не шапће ником!
Сви, до малишана задњег,
напамет лекцију знају!
Њихове детиње очи
задњи пут светлуцају.
Овде двојкаша нема,
јер ми смо синови рода
у коме и најмање дете
чим научи само да хода --
већ зна како се мре!

Да л' вас још увек чуди
што вољно остајем с' њима,
ја, њихов професор стари,
зар да их оставим саме,
а сутра, зар сутра
прстом да показују на ме!
То ви не осећате,
то ми, дивљаци знамо --
професор није професор са каталогом само!
Пуцајте,
ја држим час!

Радоје Радовановић

МОЈА ОТАЏБИНА

Не плачем само с болом свога срца
Рад’ земље ове убоге и голе;
Мене све ране мога рода боле,
И моја душа с њим пати и грца…

Овдје у болу срца истрзана
Ја носим клетве свих патња и мука,
И крв што капа са душманских рука,
То је крв моја из мојијех рана…

У мени цвиле душе милиона…
Мој сваки уздах, свака суза бoна,
Њиховим болом вапије и иште…

И свуда гдје је српска душа која,
Тамо је мени отаџбина моја –
Мој дом и моје рођено огњиште…

Алекса Шантић

МАЛЕНА САМ

Малена сам... и птица је мала
што се небом у свет завитлала.
Лако ј' птици, птица има крила,
аој, крила, кад би моја била!
Па да пр'нем по српскоме свету,
не по роси ни мирисном цвету,
већ по земљам' што се српске звале,
где год нађем Српкињице мале
да им паднем на те груди беле,
да им кажем: "Благо теби, селе,
благо теби која имаш мајке,
имаш мајке, имаш и бабајке!"

Малена сам... и цвеће је мало
што је својом душом мирисало.
Лако ј' цвећу кад мирисат' знаде
па излије са срдашца јаде!
Да сам цветак, као што сам мала,
ја бих српском свету мирисала.
Па би дошле Српкињице миле,
мноме би се лепо окитиле,
мет'ле би ме за те груди беле,
а мирис би говорио: "Селе,
благо теби која имаш мајке,
имаш мајке, имаш и бабајке!"

Малена сам. .. и звезда је мала
што се тамо горе засијала.
Лако ј' звезди, има свога сјаја,
а ја имам само уздисаја!
Да сам звезда, као што сам мала,
на српском бих небу засијала,
изишле би Српкињице мале
па би звезду жељно погледале,
а звезда би говорила сјајем,
дичним сјајем, српским уздисајем:
"Благо теби која имаш мајке,
имаш мајке, имаш и бабајке!"

Ал' сироче - худе моје среће! -
Нит' сам звезда, ни птица, ни цвеће.
Српкиња сам с дична Србобрана,
дична града још дичнијих рана!

Кад се- сетим где сам се родила,
кад се сетим, тад ми ничу крила,
кад се сетим", не треба ми више,
тад ми срце као цвет мирише;
кад споменем дичну Србадију,
тад се дижем више звезда свију,

више звезда - до Бога милога,
па га молим, а рад српства свога,
да га чува, весела му мајка, -
Српство ј' мени мајка и бабајка!

Јован Јовановић Змај[1833-1904]

ПОСЛЕ СМРТИ

Ножеви кад ми срце поделе,
Над гробом звекне крвави мач,
Слатке девојке, ружице беле,
Нећу да чујем ваш горки плач!

Немојте рећи: „Овде почива
Љубави наше увели струк!“
Не кун`те земљу, није вам крива -
Стишајте јада ласкави звук!

Немојте трошит руже убаве,
Китећи њима мој вечити дом!
Реците само: „ Доста је славе –
Веран је био народу свом.“

Ђура Јакшић (1832- 1878)

ПЛАВА ГРОБНИЦА

Стојте, галије царске! Спутајте крме
моћне!
Газите тихим ходом!
Опело гордо држим у доба језе
ноћне
Над овом светом водом.

Ту на дну, где шкољке сан уморан
хвата
И на мртве алге тресетница пада,
Лежи гробље храбрих, лежи брат до
брата,
Прометеји наде, апостоли јада.

Зар не осећате како море мили,
Да не руши вечни покој палих чета?
Из дубоког јаза мирни дремеж чили,
А уморним летом зрак месеца шета.

То је храм тајанства и гробница тужна
За огромног мрца, к'о наш ум бескрајна.
Тиха као поноћ врх острвља јужна,
Мрачна као савест, хладна и очајна.

Зар не осећате из модрих дубина
Да побожност расте врх вода просута
И ваздухом игра чудна питомина?
То велика душа покојника лута.

Стојте, галије царске! На гробу браће
моје
Завите црним трубе.
Стражари у свечаном опело нек отпоје
Ту, где се вали љубе!
Јер проћи ће многа столећа, к'о пена
Што пролази морем и умре без знака,
И доћи ће нова и велика смена,
Да дом сјаја ствара на гомили рака.

Али ово гробље, где је погребена
огромна и страшна тајна епопеје,
Колевка ће бити бајке за времена,
Где ће дух да тражи своје корифеје.
Сахрањени ту су некадашњи венци
И пролазна радост целог једног рода,
Зато гроб тај лежи у таласа сенци
Измеђ недра земље и небесног свода.

Стојте, галије царске! Буктиње нек
утрну,
Веслање умре хујно,
А кад опело свршим, клизите у ноћ
црну
побожно и нечујно.

Јер хоћу да влада бескрајна тишина
И да мртви чују хук борбене лаве,
Како врућим кључем крв пенуша њина
У деци што кликћу под окриљем славе.

Јер, тамо далеко, поприште се зари
Овом истом крвљу што овде почива:
Овде изнад оца покој господари,
Тамо изнад сина повесница бива.

Зато хоћу мира, да опело служим
без речи, без суза и уздаха меких,
Да мирис тамјана и дах праха здружим
Уз тутњаву муклу добоша далеких.

Стојте, галије царске! У име свесне
поште
Клизите тихим ходом.
Опело држим, какво не виде небо јоште
Над овом светом водом!

Милутин Бојић

ОТАЏБИНА

И овај камен земље Србије,
Што, претећ сунцу, дере кроз облак,
Суморног чела мрачним борама
О вековечности прича далекој,
Показујући немом мимиком
Образа свога бразде дубоке.

Векова тамних то су трагови,
Те црне боре, мрачне пећине;
А камен овај, кo пирамида
Што се из праха диже у небо,
Костију кршних то је гомила,
Што су у борби против душмана
Дедови твоји вољно слагали,
Лепећи крвљу срца рођеног
Мишица својих кости сломљене,
Да унуцима спреме бусију,
Оклен ће некад смело, презирућ,
Душмана чекат чете грабљиве.

И само дотле, до тог камена,
До тог бедема,
Ногом ћеш ступит, можда поганом.
Дрзнеш ли даље? Чућеш громове
Како тишину земње слободне
Са грмљавином страшном кидају;
Разумећеш их срцем страшљивим
Шта ти са смелим гласом говоре,
Па ћеш о стења тврдом камену
Бријане главе теме ћелаво
У заносноме страху лупати..
Ал' један израз, једну мисао,
Чућеш у борбе страшној ломњави:
„Отаџбина је ово Србина!“...

Ђура Јакшић (1875)

Објашњење: Године 1875. Владан Ђорђевић, књижевник и политичар, покренуо је књижевни часопис „Отаџбину“ (излазио је с прекидима до 1892.) и обратио се Јакшићу за књижевни прилог. Јакшић је тим поводом написао Отаџбину, која је објављена на уводном месту у првом броју часописа. Борбено расположење, којим је песма прожета, у то време било је условљено бурним покретима и устанцима потлачених Срба Босне, Херцеговине и Црне Горе за ослобођење од Турака.

ХОРДА

Ми нисмо познали вас по заставама,
ни ваше хероје од лавова љуће:
све на коленима вукли сте се к нама
носећ мач убице и луч паликуће.

Без буктиња иде та војска што ћути,
пожар селa светли за маршеве горде.
Ваше громке химне не чуше нам пути:
немо убијају деца старе хорде.

Поломисте више колевки, о срама!
Него херојима отвористе ракa.
Подависте више њих у постељама
него што сте у крв срушили јунака.

Узели сте очи фрескама са свода,
главе киповима херојa из бајке;
спржили сте семе у страху од плода,
и реч убијали убијајућ мајке.

Пресити се земља од крвавог вала,
али вам победа не осветли лице:
јер ловор не ниче с буњишта и кала,
он је за хероје, а не за убице.

Јован Дучић

Милица Стојадиновић

НЕК ВИДИ ДУШМАН

Што ћутиш, ћутиш, Србине тужни?
Протрљај очи! Слава те зове.
Слава те зове на црно гробље:
на оно тужно Косово поље.

Та да ли живиш? Та да ли чујеш
ту црну клетву, тај уздах тешки?
Да ли још памтиш, да ли још знадеш
за онај бојак, бојак витешки?

Грешниче тешки, тржи се, тресни
ланцем о земљу! Нек мине мрак!
Нек душман види, нек душман чује,
да Срб још живи, да је јунак!

ДОМОВИНА

Нека друга земља у срећи сија,
мени си ти увек најмилија.
Нек другу земљу богатство кити,
у теби волим сиромах бити.
Сем тебе никуд не тражим блага
Србијо драга

И ако кадгод на страну пођем,
опет ћу теби натраг да дођем
ко миле ласте, што некуд лете,
ал' после опет натраг долете.
Ван тебе неђу да знам за блага,
Србијо драга

Нек туђе небо радост пролама,
нек туђе горе јече с песмама,
ја волим, мајко, у теби бити,
па макар мор'о и сузе лити.
Ван тебе нећу среће ни блага,
Србијо драга

Тек када гусле преда мном гуде,
па ми се жеље синовље буде
кад чујем твоју негдашњу славу,
ја онда вес'о подижем главу,
ко да сам стеко силнога блага,
Србијо драга

Када о Вуку слушати станем,
ја онда гневом синовљим планем.
Ал' кад се Милош у песми пева,
е, онда миље душу разгрева,
а срцу нова придође снага,
Србијо драга

Када се о турском зулуму збори,
крв ми узаври, кипи и гори.
А кад се пева о Вељку славном,
ил' бојном пољу, Мишару равном,
то ми је драже од светског блага,
Србијо драга

Нека те моје уздање прати,
нек ти се негдашња слава врати
Нека те туга занавек мине,
нека ти сунце занавек сине
Од тога већег не тражим блага,
Србијо драга!

Војислав Илић
(1862 - 1894)

Пркосна Песма

Ја
Раб Божији
Србин
са проседом брадом
изјављујем драговољно
кроз ланце и жицу
пред сведоцима
Силом, Муком и Неправдом
да сам крив и да признајем кривицу!

Крив сам што сам неко
а не нико и нетко
Крив сам што у доба општег србобрста
идем у православну цркву
додуше, поретко
и што се крстим овако
с'три прста!

Крив сам што јесам
а треба да нисам
Крив сам одавно
што стојим усправно
и гледам у небо, уместо у траву
Крив сам што се дрзнух против кривде
крив сам
што опет славим своју крсну славу!

Крив сам што пишем и читам ћирилицом
Крив сам што певам
смејем се и псујем
(а понекад и лајем)
Kрив сам, и признајем
да не знам што знам, и да знам што не знам
Крив сам, и да завршим
са највећом кривицом
(пре него што се заценим од смеха)
крив сам тврдоглавац
што сам Православац
и Светосавац, и што не верујем
у свети злочин и опроштај греха!

Крив сам и грешан
дакле
што постојим
и кад већ постојим и још дрско стојим
што бар не признам да не постојим!

Ако то признам
да сачувам главу
изгубићу часни крст и крсну славу
Ако не признам
црно ми се пише
цео свет ће на моју Земљу да кидише

Руље бивших људи
лопова и гоља
чопори робота и других монструма
кидисаће на моје воћњаке и поља
и на моју белу кућу поред друма
око које, као најлепше одиве
цветају трешње, јабуке и шљиве.

Па ево
признајем и то
за спас рода
Ја више не постојим
скините ме с' листе
Ја сам од сад само ваздух, светлост и вода
три елемента која вам користе
А ово што пред вама говори и хода
то је оно што ви од мене створисте!

Моја ружна слика
озверена лика
коју умножавате у вечери и јутра
Tо је слика ваше свести и подсвести
То нисам ја, споља
то сте ви - изнутра!

Мој душманине са хиљаду руку
с хиљаду слугу и слушкиња лажи
убрао си ми сунце к'о јабуку
и радост чисту к'о булка у ражи
Моји ће потомци пити јед и чемер
а твоји већ пију горку медовину
за крвав новац којим пуниш чемер
распродајући моју ђедовину
Усуд ће ти лудачку кошуљу обући
и тек тада ће се мало разданити
или ће планета од срамоте пући
и све нас у исти амбис сахранити!

Много сте важне
Земљо моја мила
Ти и Твоје сестре
Истина и Правда
чим се на вас дигла оволика сила
чим су на вас зинуле кривда и неправда

Руље бивших људи
убица и гоља
чопори робота и других монструма
палацају на твоје воћњаке и поља
и на моју белу кућу поред друма
око које, као најлепше одиве
цветају липе, јабуке и шљиве

Шта ће овде џихадлије
крсташи, фамери
који Ти черече синове и кћери
Мора да су чуле белосветске банде
да имају златна Срца
па их ваде
да их пресаде у сопствене груди
не би ли и они тако били људи.

Господо тужиоци
суци и џелати
исписали сте ми своје заповести
по зеницама
најфинијем стаклу
Што теже живим, лакше ћу умрети
Зашли сте много у ноћ поодмаклу
али узалуд ћете линчовати
најгостољубивији народ на планети
(због чега ћете горети у паклу)
јер Људско Срце
чудо над чудима
неће да се прими у вашим грудима!

Ми се не плашимо смрти
црне вуге
већ ропског живота и болести дуге
Смрт је честа појава међ нама Србима
као што су пролеће, лето, јесен, зима
И није страшнија
поготову дању
од суше, поплаве
земљотреса, мраза
кад је човек сретне на своме имању
окађене душе и светла образа.

Злонамерници
сити и манити
све ми забранисте у рођеној кући
ал’ не може ми нико забранити
да певам и да се смејем, умирући.
А то се вама више не догађа
ни кад свадбујете
ни кад вам се рађа!

Поштедите ме коца и конопца
и разапните ме на врху планина
као ваши праоци што су мога Праоца
Исуса Христа Назарећанина.

Ја ћу да гледам
а ви зажмурите
Иначе ће вам се очи распрснути
од сјаја мог лица
Само пожурите
што ме пре разапнете
пре ћу васкрснути!

 Добрица Ерић

ГДЈЕ ЈЕ РАЗМАХ СНАГЕ

Гдје је размах снаге? Гдје је сила мушка?
И свијетли подвиг дјела непролазних?
Ја видим: нас редом садашњост љуљушка,
Кo дјецу, у мекој зипци снова празних.

Ко се прену на глас братовљевих мука
И с мелемом благим невољнима стиже?
Ко погледа небо раширених рука
И смирене душе крст на плећа диже?

Милиони зову, помоћ ишту нашу,
Но богова нема да испију чашу –
Трн не боде чело покољења мазних.

Гдје је размах снаге? Гдје је сила мушка?
Ја видим: нас редом садашњост љуљушка,
Кo дјецу, у мекој зипци снова празних.

Јевропи

Теби да певам - теби, тиранко!
А дух ми мори отров и гнев;
Увреда твојих жаоци јетки
Потпаљују ми племенит спев.

Милионима народи пиште,
Милион груди просипа крв -
Милионима пале кућиште,
Милион људи гмиже ко црв.

И милиони долазе смерно
Јевропи гордој на холи суд:
"Не може више, раја не може
Сносити јарам, мучити труд!

Тиран нас гази, срамоти жене,
Усева наших отима плод.
Пресуди, смерна, да л' живот може
У таквом игу несрећни род?...
Изгинућемо!...
"Па изгините!"

Подсмеха твога горди је збор.
"И гинућемо, гинути славно -
Ил' мачем пресећ Гордијев чвор!
Изгинућемо - али слободни,
Јер Србин неће да буде роб!
Тамо далеко, на светом гробљу,
Потражићемо живот ил' гроб!"

Ђура Јакшић
(1832-1878)

НЕ ДАЈМО СЕ!...

Не дајмо се!...док нам топле крви
Цигло капца по жилама мили,
Но свак настој нека буде први,
Кад је нужда одупр'јет се сили,
Која грози да нам злобно смрви
Сам аманет народности, или
Да напр'јетку, ком смо већ потекли,
Буде кланац да га не би стекли. –

Не дајмо се!...синови смо славе,
Кр'јепка срца, прем млађане снаге:
Што нас већма противници даве,
Противници народности драге,
Срчаније још такова лаве
Сусретајмо, и на наше враге
Оборимо и стр'јелу и грома,
Рад' обране имена и дома. –

Не дајмо се!...удес вјечан није;
Био гвозден ма буди колико,
Није вјечан. – Кашње или прије,
Цвијеће цвати, куд бјеше понико
Трн и коров да се по њем' вије
Кивна гуја, а не други нико. –
Удес мјења; али што нас тиште
Више боли, сталност виша с' иште. –

Не дајмо се!...овај израз сами
Поставимо на заставу света,
Па душманин нек се онда мами,
Нека рига и жуч своју клету:
Аја! неће одпрвати нами,
Нити нашем к будућности лету...
Бог је реко да се утре злоба,
Да се и ми дигнемо из гроба. –

О земљо моја...

О земљо моја, шта те тако боли?
Зашто ме вјечно трзају и море
јауци дуги из твоје дубине?

"То моје срце премире и гине
у тврдом мразу, без сунца и зоре."

Зар твоме срцу не допире огањ
нашијех срца? Зар душе синова
не грију тебе пламенима својим?

"Ја давно, давно остављена стојим
сама, у руци судбе и в'јекова."

Па ко ће тешке раздробити санте
на твоме срцу? Ко ли ће из таме
тргнути тебе с твојим робљем худим?

"Ја мртве из сна уздасима будим,
јер нема живих да умиру за ме."

Алекса Шантић

Сеоба

Пусто ли ћеш бити, Невесиље равно,
расадниче Српства, колијевко лава!
Пусто, јер се, ето, сели племе славно,-
А наша будућност, где је она?...Спава...

Вјеровасмо у њу кo у свети ћивот
Василија светог, што клонуле снажи...
Вјеровасмо у њу кo у вјечни живот,
вјерујући у вас, о, орлови наши...

А сад вјера наша умире и гасне...
Мутно око гледа у небо без зрака...
пред иконом плачу јавор - гусле јасне,
јер остаде земља без својих јунака...

Браћо, зар вас душа нимало не боли?!
Зар вам није жао ових поља равних,
гдје се једно море наше крви проли,
и гдје леже кости отаца нам славних?!

Зар вам није жао на огњишту оном
гдје вас огањ гријо, што ће туђин бити?
Што ће наше горе погребнијем звоном
одјекнути тужно, а ми сузе лити?!...

Ил' не знате да је издајство јунаку
оставити земљу гдје га мајка роди?!...
Оставити брата, без снаге, у мраку,
с невољама дугим да сам борбу води?!...

О, не дајте, Срби, да Вукова љага
окаља вам образ, чист ко сунце неба!
Не идите, браћо, од роднога прага,
јер мученој земљи мученика треба!...

Треба мушке снаге и витешких рука.
Треба Обилића и слободних лава...
Треба ваше смрти и вашијех мука,
јер, тамо, далеко, наша зора спава...

Алекса Шантић

СЛОБОДА

Она ће доћи! Из смрти, из гроба,
Из мука наших васкрснуће небу,
Да збрише сузе остављеног роба,
Што рањен живи о крвавом хљебу...

Она ће доћи! Ја видим: кроз таму
Пробија свјетлост божанскога лика,
Тирани гнусни даве се у сраму
Док ланци прште силних мученика.

Она ће доћи, свијетла и чиста
Ко суза мајке, као љубав Христа,
Да сужње води из тамничких врата.

Ах, моја душа већ је ћути близу –
Ја видим њену божанствену ризу,
И чујем ’ропац крвавих Пилата…

Алекса Шантић

Српска мајка

На меком, топлом крилу
Јединка сина њиха,
Љуби га ноћ и дан;
Цвећем му власи кити,
Песмом му слади сан.

Расте јој синак, расте,
На своје ноге стаје,
Васцео мајчин свет -
Ох, није шала, није:
На грани један цвет.

Расте јој синак, расте,
А мајка дршће, стрепи
У нежном срцу свом,
Да не би на цвет пао
Из ведра неба гром.

Расте јој синак, расте,
Једино благо мајци
које јој даде Бог.
Ко не би брижно чуво
"Зеницу ока свог"?

Расте јој синак, расте -
Мајка би звезде с неба
Скидала сваки час,
Да синку, свом јединку,
Од звезда сплете пас.

Синак се снагом паше,
А мајка снева свате,
Весеља нада свог;
Топи се од милина
Крај сина јединог.

Ал' зачу с' бојна труба:
"За Српство, за слободу!" -
Мајка му паше мач.
- А кад је пао, нико
Није јој чуо плач.

Јован Јовановић Змај (1833 - 1904)

Домовина се брани лепотом

Домовина се брани реком
И рибом у води
И високом танком смреком
Што расте у слободи

Домовина се брани цветом
И пчелом на цвету
Маком и сунцокретом
И птицом у лету

Домовина се брани књигом
И песмом о небу
Сестрином сузом мајчином бригом
И оним брашном у хлебу

Домовина се брани лепотом
И чашћу и знањем
Домовина се брани животом
И лепим васпитањем

Љубивоје Ршумовић

Птица у кавезу

На прозору кавез стоји,
у кавезу птица мала,
а тужна је, врло тужна,
тек што није заплакала.

Па је пита хранитељка
кад грумечак њојзи даде:
"Шта је теби, птицо моја?
Изјадај ми своје јаде!

Та сад имаш лепу кућу,
ја ти дајем лепо хране,
сад би могла певат' песме
да се ори на све стране."

Из кавеза птица вели
гледећ' тамо у даљине:
"Имам свега, тешко мени,
и људи ми добра чине.

И сувише имам свега
што немају друге птице,
ал' највећег добра немам -
немам своје слободице!