НАТО има алтернативу

Београд 15.04.2012.

НАТО/ОТАН  (North Atlantic Treaty Organisation / Organisation du Traite de l'Atlantique Nord) представља војну организацију намењену превасходно за остваривање војнополитичке, економске и сваке друге доминације од стране САД. Основале су га САД, Канада и још 10 западноевропских држава 04.04.1949. године, а током 50-тих у НАТО улазе још 4 државе док су остале државе чланице савеза постале током 80-тих и 90-тих и током 2004. и 2009. године. Од свог настанка представља једну нехуману антиљудску организацију чији је основни циљ сламање слободних држава и нација истока и вођења рата. САД су водећа држава овога савеза која доноси све одлуке док Канада и остале западноевропске државе чланице овога војног лагера имају улогу обезбеђивања на првоме месту форме међународне коалиције а суштински имају улогу обезбеђивања хране за топове односно живе силе. САД након горкога искуства у рату у Вијетнаму заступа тзв "zero dead" стратегију односно стратегију без људских жртава (наравно ово се односи само на америчке војнике) или са минималним жртвама те у свим акцијама од почетка 80-тих па наовамо теже максималном ангажовању западноевропских људских и матерјалних потенцијала.

Главни узрок формирања НАТО био је заштита тзв демо(н)кратског запада од тзв велике опасности са истока односно СССР-а. Сходно томе распадом СССР-а 1989 године престаје и тзв велика опасност а самим тим и разлог за постојање овога војнога савеза. Уместо да се распусти НАТО редефинише своје циљеве и доноси још неке одредбе које могу да забрину остале слободне државе истока које немају намере уласка у овај савез а то су одредбе којом НАТО даје себи могућност интервенције у сукобима ван територија земаља чланица алијансе по својој процени у кризама које би могле да угрозе сигурност чланица савеза и то без мандата СБ УН, што подразумева могућност интервенције у целоме свету по слободном нахођењу чланица савеза, при чему се може употребити и нуклеарно наоружање ако се процени да ће то бити целисходно.

Данас НАТО односно САД врши припреме за свој коначни сукоб са остатком слободних држава истока и Русије као водеће државе. Током ових припрема извео је више агресивних ратова током 90-тих година и то:

1. Први рат у Ираку изведен крајем 1990 године. Том приликом САД су навеле Ирачког председника Садама Хусеина да интервенише на Кувајт да би та интервенција после послужила за изговор за агресивни рат против Ирака.

2. Други рат у Ираку започет 20.03.2003. године под изговором да Садам Хусеин има оружје за масовно уништавање које жели да употреби против сопственог народа и остатка света што се након окупације Ирака показало као неистина.

3. Рат у Авганистану који је почео 07.10.2001. као одговор на напад 11.09.2001. на Њујорк и Вашингтон. Циљ је било проналажење Осаме Бин Ладена и уништење Ал Каиде коју је основала ЦИА за борбу против тада Совјетских снага у Авганистану.

4. Рат у Либији и тзв Арапско пролеће током 2011. са циљем потискивања Руских и Кинеских привредника са севера Афричког континента и успостављање доминације Америчких нафтних компанија

5. Интервенција НАТО са САД на челу у сламању отпора Војске Републике Српске Крајине током које је са подручја тадашње САО Крајине протерано безмало 500.000 Срба

6. Агресија НАТО снага са САД на челу током рата у Босни и Херцеговини од 30. августа до 14. септембра 1995. са циљем сламања отпора Војске Републике Српске. Званични разлог за бомбардовање било је још увек непотврђено гранатирање сарајевске пијаце Маркале 28. августа 1995.

7. НАТО бомбардовање Савезне Републике Југославије са САД на челу које је трајало је од 24. марта до 10. јуна 1999. године. Том приликом је убијено преко 2.500 цивила преко 1000 војника а са територије КиМ је протерано 250.000 Срба и других неалбанаца. Такође ова операција је изведена без сагласности СБ УН под лажним изговором да су снаге безбедности СРЈ извршиле прогон албанскога становништва са територије КиМ што се касније испоставило као нетачно.

8. У току су операције у правцу Сирије и Ирана са циљем окупације истих. Сирија се терети да као и Србија врши насиље на сопственим становништвом а Иран да жели да произведе нуклеарну бомбу. Нараво по предходним моделима држава се оптужује без икаквих доказа само на основу тврдње САД а након слома отпора нападнуте државе чињеница да су оптужбе биле лажне више и не представљају неки аргумент док је држава која је била жртва напада је ионако растурена те сваки разговор о валидности доказа који су били повод напада су сувишни.

Све ове операције су изведене са циљем избијања НАТО на границу са Русијом у оквиру општих припрема за напад на Русију. Наравно постављање система ПРО на границу са Русијом има само један циљ а то је онемогућавање Руских ракетних потенцијала да досегну САД. Европа ће у овоме случају бити колатерална штета. Чим САД процене да је систем ПРО у довољној мери ефикасан и да ће бити у стању да заштити САД доћи ће до агресије на Русију. Природни ресурси Русије и земаља Евроазиске уније у нафти, гасу, злату, води, рудама, дијамантима и осталим богатствима су исувише су велики да би их САД могле игнорисати а да не покушају да се домогну истих.

Као одговор на ову својеврсну агресију на читав свет, слободни народи истока ујединили су се под једну одбрамбену организацију а то је Организација Договора о Колективној Безбедности - ОДКБ (Организация Договора о Коллективнои Безопасности). ОДКБ је настала на простору бившег СССР-а чија се основа заснива на безбедоносно-војној сарадњи где средњоазијске земље постсовјетског простора граде безбедоносни савез Евроазијског значаја, и ОДКБ представља војно-безбедоносну алијансу важних држава постсовјетског простора.

ОДКБ су 15.05.1992. основале Јерменија, Казахстан, Русија, Таџикстан и Узбекистан у Ташкенту. Следеће године савезу се придружује и Белорусија, Грузија и Азербејџан. У мају 2002 године организација добија свој статут и сва остала потребна документа и постаје Организација Договора о Колективној Безбедности. Током 2009. године формирају се колективне снаге за брзо реаговање (Коллективные силы оперативного реагирования (КСОР)) са задатком одбијања могућих војних агресија, терористичких аката, борбе против међународног криминала, промета наркотицима и помоћи цивилном становништву приликом елементарних непогода. Битну чињеницу представља то што су је створиле државе бившег источног блока са компатибилном војном и цивилном индустријум са сличним или истим потребама и сличним или истим државним апаратом.

Шта ОДКБ представља Србији. ОДКБ би Србији представљао алтернативу НАТО-у. Собзирон на активности НАТО-а током 90-тих када је извршио организацију, обуку и опремање свих паравојних и терористичких организација које су касније извршиле агресију на Србе на простору бивше СФРЈ од Словеније па преко Хрватске, БиХ, Македоније и КиМ и да је и сам непосредно учествовао у агресији на Србе током 1995. и 1999. године и још учествује у агресији односно окупацији и оцепљењу дела територије Републике Србије било би шизофрено ступити у тај савез. ОДКБ је једина организација на свету која је ефикасно собзиром на потенцијале била у стању да заштити интересе Србије на КиМ и Републици Српској. Приступањем ОДКБ Србија би добила поузданог партнера у борби за заштиту њених виталних интереса на свим тренутно окупираним просторима. Поред ефикасне заштите интреса Србије на привремено окупираним подручјима ОДКБ представља војни савез држава народа блиских нама Србима по вери, језику, писму, култури, пореклу итд. То су на првом месту Руси и Белоруси док НАТО представља војни савез народа који нам нису блиски ни по вери, ни по крви, ни по култури, ни по менталитету, ни по језику, ни по писму ни по чему а притом су у периоду од 01.01.1900. до 31.12.2000. у више наврата извршили агресију на Србију и при том убили близу 3.000.000 људи.

Собзиром на горе наведено ЕУ и НАТО и те како имају алтернативу.

Зауставимо заједно ширење ЕУ и НАТО - детаљније