Свети Сава

         Свети Сава је једна од најутицајних и најзначајнијих личности српског народа у Средњем Веку и уопште. На пољу културе Срба у раном феудализму, а и на пољу организације и учвршћења српске средњевековне државе, он је сигурно најистакнутији и најзаслужнији појединац. Душа немањићке ере, унутрашња снага и ватра која је покретала напред је била Савина патриотска мисао. Управо он је један од најизразитијих представника споја црквеног и световног феудализма, у нашем Средњем веку.
Савино животно дело не састоји се само у организовању цркве и државе, већ и у великом раду на просвећивању српског народа. Ако је његов отац Стефан Немања ударио темеље средњевековниј српској феудалној држави, Сава Немањић је највише урадио на формирању православне хришћанске свести српског народа оног времена. Немања и Сава су знатно допринели да се српска племена на Балкану оформе у српски народ и да из родовског друштвеног уређења уђу у нову, вишу  формацију, у феудализам. Сава је поред овога подучавао народ и многим корисним, практичним стварима из области земљорадње, занатства и другог.
Свети Сава је рођен као Растко, син великог српског жупана Стефана Немање око 1175. године. Као владарски син, Растко је на двору свога оца у Расу на Ибру добио врло добро васпитање. Тадашње књиге су већином биле религиозног карактера, па је и васпитање племићких синова углавном било религиозно. Биограф Теодосије пише у свом “Животу Светог Саве”: “Бејаше он детенце благоразумно и веселе душе; у учењу напредоваше, а разумом у дечјим годинама задивљаваше”. Он је врло добро познавао оно чиме су се племићи првенствено бавили: витешку борбу, јахање, руковање оружјем, лов, витешке игре и тако даље. Растко је већ са петнаестак година добио на управу Хум, тада се и први пут сусрео са сукобом између православља и католичанства. Али моћ и земаљска богатства нису много привлачили младог занесењака, тако да је искористио посету хиландарских свештеника српском двору да са њима побегне на Свету Гору и замонаши се. Растко је оставио своје световно име и на закалуђеривању добио ново – Сава по Сави Освећеном Јерусалимском кога је посебно ценио. Његови биографи пишу да је Сава тада предано читао црквене и друге књиге и да се у највећој мери просветио. Они исто тако пишу да је вредно и предано обављао разне физичке послове на манастирском имању. Знатне суме новца које је добијао од оца давао је манастирима по Светој Гори, путовао по њој, разгледао манастире и цркве, упознавао се са животом светогорских калуђера и испосника, везивао за себе утицајне манастирске старешине. Све то показује да је Сава, с једне стране, припремао себе за будућу улогу, а с друге – да није престао да мисли на своју земљу, већ да је смишљено радио на томе да се у иностраном свету створи што повољније мишљење о младој српској држави, којој је Немања, у дугим борбама у периоду од 1170 – 1190 већ био извојевао политичку самосталност.
Стефан Немања се повукао 1196. године са престола, а за наследника је изабрао Стевана, иако је по првенству рођења Вукан као најстарији син имао предност. Немања се закалуђерио као Симеун и затим придружио свом сину на Светој Гори.
Почетком  13. века тек оформљена Србија се нашла у окружењу јаких држава и истовремено долази до борбе за престо међу двојицом браће. Овај унутрашњи потрес Србије, изазван поред осталог и тежњом суседа да јој наметну своју власт, веома је забринуо Саву. Он је увидео да су лични интереси појединаца и тежња за влашћу преовладали над општедржавним и народним интересима. Зато одлучи да се из Свете Горе врати у Србију. Захваљујући свом великом утицају и поштовању које је свуда добијао успео је да помири завађену браћу над моштима њиховог оца.
Пошто је опет извео Србију на Немањин пут, Сава крену по народу и стаде преносити на њега своје већ велико знање и искуство.
У првом реду трудио се да поврати и учврсти православну веру у крајевима у којима је она у последњим догађајима била пољуљана; проповедао је по народу хришћански морал и трудио се да се подигне што више православних цркава. Упознавши се са културним и књижевним радом у Светој Гори и Византији, Сава је сад хтео да се тај рад обавља и у Србији. Такође је будно пратио политичке догађаје и кад год је затребало, помогао свом брату Стевану да се земља одбрани од разноврсних спољашњих насртаја.

         Српска црква све до Саве Немањића није била самостална. Њоме су управљали или из Цариграда, или из Бугарске, или из Охрида. Било је врло умно Савино виђење да једна држава, један народ, не може бити потпуно самосталан ако се његовом црквом диригује споља, јер је осећао да се страна сила преко црквене владавине меша у све унутрашње послове тог народа. Дошавши у Никеју, Сава изложи цару и патријарху овај проблем. Да би се зауставио продор католицизма српска црква је проглашена за аутокефалну односно самосталну, а Сава је постављен за првог српског архиепископа. То је било 1219. године. Тако је Србија постала и верски независна. У Жичи је сазван велики земаљски сабор на коме је Сава у оквиру свечане службе положио своме брату Стевану краљевски венац на главу. Отуд се Стеван, као први рашки краљ, зове Стеван Првовенчани.
Најзначајнији моменти из Савиног живота од 1227. до смрти 1236. су његова два путовања на Блиски Исток. Прво путовање је почело 1228. године. Сава је том приликом посетио Христов гроб, Сион, Назарет и друга хришћанска света места. На овом путовању је посетио знатан број најутицајнијих световних и црквених личности на Блиском Истоку и Балкану и том приликом је упознао државно и црквено уређење земаља кроз које је прошао. У њему је постојала жеља да створи пријатељске везе и односе између своје земље и обиђених земаља и да на тај начин што више учврсти међународни положај српске државе. Из сличних разлога Сава је по други пут отпутовао на Исток. У повратку је преко Цариграда отишао за Бугарску у Трново на двор цара Асена II који га је примио као заслужну и славну личност пријатељске Србије. Сава је овде и умро 1236. године, а његово тело је пренесено у Србију следеће године и сахрањено у манастиру Милешево. Тако се завршио овај неуморни стваралачки живот.
Његова велика историјска личност почела је одмах да прелази у легенду. За велике заслуге на верском пољу црква га је прогласила за свеца.
Доментијан је 1253. године написао велико дело “Живот Светог Саве”, у коме га је прославио као једног од најзаслужнијих хришћанских светитеља и упоредио са најистакнутијим апостолима. То исто је, мало доцније, само много речитије и сређеније, учинио и Теодосије у свом “Животу Светог Саве”, израђеном на основу Доментијановог дела. У сјајном успону немањићке државе све до раскошних и блиставих задужбина цара Душана, у олтарима и на иконостасима, по црквама осветљеним многобројним свећама, међу иконама најчувенијих хришћанских светитеља, светлео је и светитељски лик Саве Немањића. Речи из “Службе Светом Сави” и проповеди сливале су се са свештеничких усана у уши народа који је пред њим смерно ћутао. Сава је живео у свести читавог народа. Манастир Милешево са Савиним гробом био је у доба турске владавине наш политички Јерусалим. И сваки пут кад се народ скупио код њега, изнова се у њему разгоревала свест о некадашњој моћној и слободној српској држави и јачала мисао на ослобођење. Милешево је у доба робовања загревало срце народа. Турци су били свесни шта Сава претставља за народ и колика им је он препрека за спровођење планова. Зато је Синан паша по царевом наређењу 1594. године пренео остатке Савиног тела у Београд и спалио их. Међутим, Турци нису могли избити из главе Срба свест и успомену на Саву. Напротив, они су је спаљивањем Савина тела још и ојачали.
Свети Сава је у народу не само просветитељ већ и човек који има божанску моћ да чини чуда. Свети Сава из народног предања и веровања, она грандиозна личност, онај чудотворац је и оличење тежње поробљеног и дуго векова тлаченог српског народа да сруши и уништи насиље, угњетавање и неправду, оличење тежње немоћних народних маса да се ослободе силника, зулумћара и изелица, да се сузбије све што је по народном схватању рђаво а да победи добро, да немаштину и патњу замени достојанствен и срећан живот, да знање и светлост потисну глупост и непросвећеност, да место мржње, грамзивости, себичности и личних интереса завлада искрено човекољубље. У условима ропства и мучног живота, Свети Сава је био израз сна српског народа о слободи и срећи.
О Сави има у народу најпре велики број епских и лирских песама. Ту је пре свега позната епска песма “Свети Сава” или “Куд се ђеде Цар Немање благо?”, у којој се вероватно најснажније истиче идеја о организацији државе на бази чврсте повезаности световне и црквене власти. Песма “Како се Свети Сава закалуђерио” је одјек онога што су о томе причали његови биографи, ова песма приказује промену неких основних односа у држави у тренутку када јој је јединственост неопходна. У песми “Свети Сава и Синан – паша Силни” Срби нуде Синан – паши 60 000 српских глава за Савино тело, али он није прихватио. Ево каква га је казна стигла после спаљивања Савина тела:

“А двор му се у кам претворио
И у каму пиште слаби црви –
Веле људи да су му синови;
А из кама љуте змије сикћу –
Веле људи: буле су му биле;
А на каму кука кукавица –
Веле људи: то му мати била”.

         Народне приче често претстављају Саву као просветитеља који путује по народу и учи га како да живи и ради. Он му саопштава да у свету има много неправде, да ће зло проћи они који чине зло, а да добра дела не пропадају. У једној се причи каже: “Немој ни за ким ићи да га убијеш, нити тражи пара које с трудом нијеси заслужио”. Кад су једном неки родитељи затражили од Саве да учини срећним дете које им се родило, одговорио је: “Ја му срећу не могу дати. Срећу му можете дати ви, родитељи његови, ако га зарана научите: да ради, да штеди, да не лаже, да не краде, да слуша, да поштује старије, да је у свачему умерено; а нарочито ако га будете упутили да добро чува своје здравље”. Врло значајно место заузимају приче о раду у којима Сава учи жене како да преду, шију и обављају друге кућне послове, а мушкарце како треба ковати гвожђе, како се граде воденице и меље жито, како се гаје виногради и добија вино. Сава је ужарима и ћебаџијама био еснафска крсна слава. Много је прича у којима Сава поучава народ да буде чврст у својој вери, да одржава и чува крсно име, кумство, побратимство и уопште сродство које, у крајњим границама обухвата цео српски народ. Он подучава и свештенике и калуђере, нарочито препоручује да се чувају телесних грехова. Увек стоји на страни сиромашних, слабих, немоћних и угрожених.

         Свети Сава није био писац коме је стварање књижевних дела био једини или главни рад, већ његов књижевни рад треба схватити као пропратни и допунски рад целокупног дела овог светитеља, државника и просветитеља. Тај рад је врло значајан јер претставља почетак и темељ домаће, оригиналне књижевности. Сваки манастир у Средњем веку је имао свој типик – нека врста уредбе којом се регулише црквена служба и живот у манастиру. У Светој Гори је подигнута Карејска ћелија за српске потребе. Сава је био први испосник у овој ћелији, написао је за њу Карејски типик којим је прописао строг начин живота за све оне који буду проводили време у њој. Најважније Савино књижевно дело је Живот Светог Симеуна, оно претставља увод у Студенички типик и описује последње године Немањиног живота. Сави је било јасно да је за напредак земље било нужно да се изгради јака централна власт, да се учврсти владаочев углед, да ојача његова моћ, да би се на тај начин сузбиле себичне тежње великаша, које су водиле слабљењу и дробљењу државе. Зато је пишући о свом оцу, претставио Немању не само као владара који је створио српску државу, већ на првом месту као свеца који ће служећи се Божијом милошћу према себи, чувати српску земљу од свакога зла и смождити својом божанском моћи свакога ко се дрзне да на ту земљу дигне руку. Тим делом почиње оригинална српска књижевност и посебно развој биографије која је имала велики удео у нашој књижевности Средњег века. Живот Светог Симеуна се одликује топлином љубави сина према оцу, лакоћом причања, живошћу израза и снагом описа. Опис Немањине смрти је један од најлепших у нашој средњевековној рашкој књижевности.
Свети Сава је најзначајнија личност српске историје, јер је дао јак темељ државној и верској независности наше отаџбине. Пуно је радио на просвећивању и олакшању живота народа, као и на стицању нових савезника држави која се развијала. Због свега овог, а и других ствари 27. јануар (по новом календару) се слави као школска слава у Србији. Бројне легенде и приче, иконе, фреске, химна, храм на Врачару на месту где су спаљене Савине мошти итд, показују жељу српског народа да се одужи великом човеку и да га заувек држи у сећању као најсветлију тачку наше бурне историје.