Арбанашење

(Одричући се вере, Срби одбацивали и нацију, а то није учинио ниједан други исламизовани народ)

Претапање Срба у друге нације дешава се од најдавнијих времена и у многим крајевима Европе. Размере ове појаве су такве да заслужују посебно истраживање.

Није разумно овакву, погубну, појаву занемарити, а све последице те појаве брзо заборављати. Посебно, не зато што су традиционални освајачи Балкана, одливене српске саплеменике, користили за геноцид над преосталим Србима. Тако су Турци против Срба, у ратовима, користили потурчене (или исламизоване) Србе из Рашке, Црне Горе, Херцеговине, Босне и са Косова и Метохије, а Немци и Хрвати, поред муслимана и покатоличене Србе из Далмације, Херцеговине, Босне, Славоније и осталих српских крајина.

Сви наши непријатељи користили су против Срба и поарбанашене Србе, којих међу данашњим Шиптарима на Косову и Метохији, у Македонији, Црној Гори и Албанији има велики број.

Претапање Срба у Шиптаре, почело је већ у средњем веку, док су Шиптари, као Срби, били хришћани. О томе пише др Владан Ђорђевић у историјском осврту: "Арнаути", објављеном у "Катена Мунди" (Матица Срба и исељеника Србије и "Ибарске новости" из Краљева, приређивач Предраг Драгић Кијук, 1992):

Словенска имена, вели аустријски конзул Хан, тако су силно распрострањена да се налазе и у најнеприступачнијим гудурама Арбаније. Словени су некад били најмногобројнији становници ове земље. Арбанија је била преплављена Србима и Бугарима. Малисори и данас знају да су на малисорским висовима становали Срби. Северна арнаутска племена сећају се свог словенског порекла. Хоти, Кастрати и Клименти знају да су рођена браћа црногорским племенима Кучима, Братоножићима и Пиперима. Мирдити имају предање да су бугарског порекла, а у Тирани данас (1912), живи 2.000 Срба.

Аустријски конзул Хан наводи да, према доказаним границама простирања језика, излази да Словени нису само освојили алпијски део Албаније, него да они још и данас (1912) живе у северном порубу земље. Некад су Словени насељавали и целу јужну страну аспијског чвора. Оно неколико арнаутских насеобина на северној страни алпијског чвора, обележава само народно предање у доцнијој арнаутској колонији.

Арбанаси су имали два распрострањенија језика и то она којима говоре Геге и језик јужних Арнаута, који се зове Тоске. То су толико различити језици да се Геге и Тоске, међусобно, не разумеју. Михаило је установио независност Српске православне цркве у Приморју, с владичанством у Бару, више од сто година, пре него што ће Свети Сава прогласити аутокефалност Српске православне цркве.

Недалеко од Скадра на Бојани, сахрањен је српски владар из 11. века Михаило и син му Бодин, чија држава је била од Цетине и Саве до Дрима и Приштине, с престоницом у Скадру.

Срби су асимиловани и то од ретко насељеног народа који није имао ни јединствени језик, ни писмо, ни народну поезију.

У својим истраживањима, др Јован Цвијић потврђује асимиловање Срба од стране Шиптара у Албанији:
"Чим су Турци завладали, већина је Арбанаса примила ислам и постала одана турској управи. Као такви, добили су потпуну слободу и постали господари. Њихова земља изван главних комуникација и, у турско време, запуштена, није пружала довољно средстава за живот. Окренули су се на исток и почели насељавати плодне долине.
Под утицајем превласти Арбанаса, Срби у Албанији су исламизирани и поарбашени, изузев једног дела у области Голог брда, на левој обали Црног Дрима и оних који су пребегли у унутрашњост Балкана".

Шта да закључимо о српском, лаком, одрођавању? Можда да се подсетимо да ли се то одрођавање дешава, и у којој мери, код других народа.

Кад су Турци прешли на ислам, узимајући га од Арапа, остали су Турци; кад су Шиптари прешли на ислам, остали су Шиптари; кад су Иранци прешли на ислам, остали су Иранци; кад су Курди исламизовани, остали су Курди, као и Чечени и многи други народи. Међу Арапима има много православних и католика, али су Арапи, као што су то и Арапи муслимани.

Само Срби, кад пређоше на ислам, не желеше више да се зову Србима!

Слободан Јарчевић

Траг: Скадар, српска прича

Срби из северне Албаније, и поред седам и по деценија потпуне изолације и асимилације, сачували су језик, обичаје и свест о пореклу.

У граду Скадру и његовој долини, која се простире дуж једног од најбајковитијих језера у Европи, живи тридесет хиљада наших сународника, говоре незваничне процене.

Осим гробова српских војника из Балканског рата, палих за ослобођење Скадра, скадарске трврђаве, које су до XV века градиле све српске династије, крију бројне трагове српског битисања на том простору.

Аутори емисије Актуелно-документарног програма Скадар - српска прича, Горана Младеновић и Братислав Костић, као сведочанство богате духовне и културне историје Срба доносе сведочења наших сународника и снимке остатака српских светиња, које су у највећем броју порушене или претворене у магацине, асфалтне базе или продавнице.

Уредник емисије је Љубисав Алексић.

РТС, среда, 10. феб 2010, 10:05

репортажа на интернет порталу РТС - погледајте