АСИМИЛАЦИЈА СРБА

Два су основна правца асимилације српског народа :
- први његово католичење и насилно превођење са православне на
католичку варијанту хришћанске цркве
- и други прелаз на ислам , као религију коју доносе турски освајачи српске средњовјековне државе.

Католичка црква са центром у Ватикану настоји упорно и без икаквих скрупула да Србе, гдје год били на Балкану, покатоличи, нарочито након раскола у хришћанству почетком друге половине XI вијека. То је управо доба нестајања српске државе у Зети и њеног обнављања под Стефаном Немањом са центром у Подгорици. Римски папа је настојао крунисањем српских владара да их придобије за своје потребе, а са њима и српски народ. Када му то није успијевало, као у Босни и Херцеговини, онда је слао читаве крсташке војске да те “пагане“, “јеретике“, насилно покрсти по католичкој линији. Имао је ту успијеха, али многи српски владари су му се опирали колико су могли, као босански бан Кулин, краљ Твртко Котроманић итд. Сам Твртко се 1377 године крунисао за босанског краља у Милешеву, задужбини Саве Немањића.

Традиција немањићке државе највише се сачувала на простору данашње Црне Горе. То је разумљиво, јер је најдуже ту и постојала. Стога је и тако снажно настојање католицизма да је управо ту сасвим избрише. Зато се од српског народа у Црној Гори који се најснажније одупро, како католицизму тако и исламизацији, настоји створити посебна нација - црногорска – како би се Срби подијелом лакше уништили. Не може се српски народ у Црној Гори одрећи сјајне борбе против сваког завојевача, али ни своје крсне славе, као основног обиљежја Српства. Само Срби славе крсну славу у свијету и ни један други народ. Стога и усташка идеологија да се Црногорци изузму из коријена српског народа има потребу да се асимилацијом уништи српски народ, јер је то конкретан облик геноцида. У осталом име Црне Горе се први пут помиње почетком XV вијека, дакле када Турци воде борбе да докрајче српску државу насљедника цара Душана који се 1346 године у Скопљу крунисао за српског цара. Тада су Млечани видећи у брдима племена која се успјешно боре против Турака први пут поменули у једном уговору назив Monte Negro, тј. Црна Гора по боровој шуми специјалног типа која сезове муника, јер изгледа и када сунце греје црна. Отуда назив Monte Negro, а не од посебне нације.

Сада мало више података о католичењу српског народа и претварања у Хрвате кроз више од 700 година :

У Далмацији живе Тадићи, стара српска породица која слави Никољдан, али неки по отоцима Далмације већ 700 година су католици и зову се Хрватима. Тако на Вису много Срба је стигло са Дурмитора и задржали су Црногорска српска презимена, али узели католичка, хрватска имена па постали Хрвати. Они славе крсне славе потајно, а и јавно и знају своје поријекло српско. Но, не смију га износити. На полуострву Пељешцу су српске православне цркве сада претворене у католичке. Ту је једна породица Гузина, Хрвати, а дошли су из Цуца из Црна Горе у XII вијеку, узели католичку вијеру и имена Мате, Шиме, Јозо итд. а сви знају да им је крсна слава Аранђеловдан , коју су славили Немањићи. Има ту по Пељешцу Влаховића са католичким обиљежјима, а сви су постали од Срба из Роваца. Велики српски физичар је Руђер Бошковић, католик, фратар, а отац му је био такође из Роваца. Лубурићи су поријеклом из Црне Горе. Има село у Црмници које се и сада тако зове. Вјекослав Лубурић командант свих усташких логора за ликвидацију Срба, Јевреја и Рома је поријеклом, на жалост, Србин. Није случајно у народу остала пословица : “Потурица гори од Турчина“, а овдје исти тај садржај и смисао битише. У Конавлима католици су данас залеђе Дубровника, сви су српског поријекла и славе српске славе. Исти случај је и са католицима у Тивту, Радовићима, Боки Которској итд. Сви славе крсну славу.

На простору Котора многе православне цркве су постале католичке. Тако цркву уз сам стари град на путу према Ловћену католици називају црква Св. Базилија, а српски народ је назива црква Св. Василија. Има ту на подручју Доњег и Горњег Грбља велики број, преко 45 цркава православних, а католичких нема. Ту у Радовићима у Тивту католици славе крсну славу. Није тешко наслутити да су Срби прешли са православне на католичку вјеру, али у асимилацији од Срба Црногораца су постали Хрвати.

Тако је католичанство смишљеном асимилацијом много Срба превело на Хрвате. Није само у томе несрећа српског народа, него прије свега у измјени демографске карте, а затим затирања обичаја српства итд. Но, култ Св. Саве снажно је присутан код Хрвата који су настали од Срба. И исламизација је извела скоро исту посљедицу код српског народа.

Када су Турци заузели државу Немањића, прво Маричком битком 1371, затим Косовском 1389 и каснијим освајањем цијеле Србије и Босне и Херцеговине, долази до лагане, али сталне исламизације. Срби прелазе на ислам и полако губе ранија културна и вјерска обиљежја. Ти исламизовани Срби постају ударна снага турских освајача. Ислам је прихватило нарочито ниже племство, како би сачувало посједе, а крупно су Турци углавном физички истрјебили, већ у првом налету освајања ових крајева који су били српска држава.

У народу се каже да је много Српкиња остало без дијеце (насилно), пошто су их Турци одвели да од њих праве добре војнике, Турке, редовну војску, која се на турском још зове “Јени цери“ или јањичари. Свети Петар Цетињски је наредио Цуцама да своју браћу, када дођу као јањичари, побију како би зауставио асимилацију српског народа у Црној Гори. То је раније било зло против кога се није могло лако борити. У многим обичајима муслимани знају да чувају српску културу више од Срба. Горанци у Србији су сачували исконску српску ношњу од Косова до данас. Они су муслимани Срби. Уствари Срби су поријеклом, а муслимани по вијери.

У објашњавању зашто се тако слабо, а често и нерадо боре муслимани против Срба Црногораца, за вријеме турских похода, најближи сарадник Јована Цвијића, Јевто Дедијер наводи разлог да они знају да су Срби и зато нерадо иду на браћу. Тешко је то оповргнути. Муслимани су сачували низ култних обичаја српства и културе коју су сачували како у ријечима, одијећи и обући, тако и славама које називају мало другачије. Највише њих на Ђурђевдан иде на уранак и славе тај српски светосавски празник као своју крсну славу. Исти је случај и са Илинданом. Чувени мост на Дрини у Вишеграду најбоље казује како су Срби исламизацијом губили коријен. Као дијете Михаило Соколовић је одведен у Цариград и постао је маршал турске армије. Добио је ново име Мехмед, а презиме оста исто Соколовић. Он је оцу који је примио ислам подигао џамију, а мајци цркву јер није хтјела да прими ислам. Брата је Макарија поставио за српског патријарха чиме је обновио Пећку патријаршију.

У неким муслиманским селима око Стоца (село Бутиња) на Илиндан се састају муслимани у славу тога дана тумачећи да је до подне Илија, а од подне Алија. Исто то вриједи и за околину Невесиња. Неке муслиманске породице у Мостару, као Дрљевићи, славе Ђурђевдан. Ови Дрљевићи су из Колашина поријеклом, а има их и у Босанској Крајини муслимана. Исто тако муслимани славе Прокопијевдан, и Огњену Марију. У те дане не ваља радити о класу, сијену и косидби. Муслимани славе и Благовијести, иако не сви, него претежно они старији који још чувају ту традицију.

Исламизација српског народа била је најснажнија у XVI вијеку. Тада је турска држава била на врхунцу моћи. Када се обилазе села по Босни и Херцеговини упада у очи чињеница да готово у свим плоднијим крајевима и градовима, има више муслимана него Срба. Оне пасивне крајеве највише насељавају Срби и Хрвати. Зашто су Хрвати мање прелазили на ислам од Срба није тешко објаснити. Иначе их је било у БиХ и прије доласка Турака мање, с једне стране, а с друге стране, њихова црква католичка, није укидана као српска православна црква, што је одиграло крупну улогу у смањивању исламизације код Хрвата и повећање исте код Срба којима тек Мехмед-паша Соколовић обнавља Патријаршију почетком друге половине XVI вијека. Управо у то вријеме је вршена најснажнија исламизација српског народа у Србији, Црној Гори и БиХ. Није случајно и Мехмед-паша, Србин поријеклом, и то племић, увидио шта му се од народа чини, па је дозволио обнављање српске православне цркве. Турци неће тим поступком зауставити исламизацију, али ће допринјети колико-толико опстајању српског народа коме је исламизација укидала коријен.

Буђење српске националне свијести почиње након избијања француске буржоаске револуције 1789 године. То ће им омогућити да наставе обнављање српске државе, коју су најдуже сачували Срби у Црној Гори. Највећи српски пјесник, црногорски митрополит, владар Црне Горе, владика Раде - Петар II Петровић Његош пише у “Горском Вијенцу“, поред осталог, и о истрази потурица, не зато што није знао ко су, него да би спријечио асимилацију као облик геноцида над српским народом. Није ова мисао случајна: „Не бојим се врага па да га је ко на гори листа, но се бојим зла домаћега?.

Српско страдање у ратовима, асимилацији и денационализацији достиже врхунац у Другом свијетском рату. Клеронацисти стварају са фашистима усташку НДХ 10. априла 1941. године када се Трећи рајх на челу са Адолфом Хитлером спремао на одлучујући поход против православља и словенства уопште, са армијом од 10 милиона војника походом на Москву од 22 јуна 1941 године. Тада наступа још један систем реасимилације Срба. Многи научници о томе шуте из њима познатих разлога. Ријеч је о два облика асимилације Срба путем репресије и физичког геноцида који у историји до 1941 није забиљежен. Хрватске усташе 1941 године проглашавају све муслимане у БиХ чистим Хрватима или Хрватима муслиманима. Употребљавали су за муслимане, срчика хрватске државе, цвијеће хрватско, најстарији Хрвати итд. То је сада нова асимилација Срба исламске вијере и геноцид путем асимилације. Било је много муслимана који се овом систему геноцида супростављају путем резолуција које су 1941. године настале у Мостару, Сарајеву, Тузли, Вишеграду, Бања Луци и Приједору. Међу бројним потписницима ових резолуција стоје угледни муслимани: хоџе, љекари, адвокати итд. Свуда се у тим резолуцијама захтијева обустављање истребљења Срба, насилно превођење на католичку вијеру итд. Муслимански прваци у првом реду, истичу да ислам не проповиједа било чије истребљење, а што се тиче Срба, они су, муслимани, могли да их истријебе у доба Турака када је за то због буна и устанака било више разлога, па то нису учинили. Чак је на турском двору било српско ћирилично писмо, друго службено писмо, а српски други службени језик. Зна се добро да је Мехмед-паша Соколовић Мађарима писао српским језиком ћирилицом, што је код многих тамошњих Срба у XVI вијеку изазвало осијећање како је турска држава њима -Србима наклоњена. Заиста је у том XVI вијеку подигнуто више православних манастира. Хрватске усташе забрањују ћирилицу. Србе третирају странцима, ћирилично писмо страним писмом. Њихове су пароле биле: „Србе на врбе“; “Бјеште псине преко Дрине“; “Друмови ће пожељети Срба, али Срба више бити неће“... У кафанама су писали пароле: Забрањено Србима и псима итд. Настаје бесомучно истребљивање Срба. Прво их убијају гдје стигну и то угледне и одрасле мушкарце, а затим одводе у логоре жене, старце и дјецу. Од дјеце која преостану правили су добре Хрвате прекрштавањем у католичким црквама и облачењем у усташке униформе са обавезним усташким знацима на капама у облику латиничног слова „U“. Спасило се оно Срба што је успијело да побијегне у Србију и Црну Гору, а који су се латили оружја и формирали збијегове по Хрватској и БиХ чинили су народну војску до априла 1941 године када Титова политика успије да их завади и подијели на партизане и четнике и тако међусобно сукоби.

Дио католичке цркве у Хрватској и БиХ проводи систем асимилације Срба, нарочито до 16 година старости у добре Хрвате. Према процијени др Алојзија Степинца само до 1943 године је преведено „добровољно“ преко 250 000 Срба у католике. Овај усташа није одговарао пред судом за геноцид у Јасеновцу над Србина, Јеврејима и Ромима, а био је један од предводника политике Ватикана у геноциду над Србима у току Другог свијетског рата.