Историчар Др. Јован Деретић о томе шта се стварно збивало у Сребреници, западним циљевима и Тадићевој резолуцији о Сребреници којим се ти циљеви заокружују

С Р Е Б Р Е Н И Ц А

Наводни масакр над муслиманима у Сребреници је планиран на линији Изетбеговић-Клинтон од 1993. године. Реализацију тог плана помагале су тајне службе неколико западних земаља. Циљ је био да се Србима припише геноцид над муслиманима и да се оправдају све ратне интервенције НАТО против Срба и уједно замагле сви бројни злочини и етничко чишћење Срба из Хрватске.

ОКОЛНОСТИ
У рату за разбијање Југославије, тачније речено рату Запада против Срба, пропаганда је била њихово најмоћније оружје. У Босни и Херцеговини Запад је нашао погодног сарадника у личности Алије Изетбеговића који је вазда био спреман да жртвује хиљаде муслиманских живота да би се Срби оптужили за грозне злочине и чак за геноцид. Сваки од злочина који су муслимани монтирали уз помоћ западних обавештајних служби против муслиманског становништва служио је тачно одређеном циљу. Увођење санкција Србији, сатанизацији Срба у целом Западу, оправдавање агресије против Републике Србске и против Србије. Пошто су на тим пројектима радили врло бројни и стручни тимови и професионалне компаније као Рудер Фин и други уз подршку свих западних медија они су на том пољу били врло успешни. Они су успели да целом свету прикажу тако званог Фикрета Алића, човек кост и кожа иза неких жица, као жртву српских концентрационих логора. Фикрет Алић је Србин Слободан Коњевић, тешки туберкулозни болесник кога су снимили из жичане ограде за алат. Екипа британске телевизије Ај Ти Ена стала је у ограђени простор за алат и снимила кроз бодљикаву жицу Коњевића коме су дали име Алић. Изетбрговић је пред смрт признао Бернарду Кушнеру да концентрационих логора код Срба није било и да су то они измишљали ради подршке Запада. Када је та подвала прошла, они су трљали руке и додавали: гранатирање линије за хлеб 1992., Маркале 1994. и Пијаца 1995. Као круна свих оваквих пројеката било је планирање „геноцида” у Сребреници. На овом пројекту се радило од 1993. год. да би био коначно реализован 1995. године. Ко је био идејни творац «геноцида” у Сребреници ми не знамо, али знамо да је он договорен на линији Изетбеговић – Клинтон још 1993. године.

ПРИПРЕМА
Алија Изетбеговић је био спреман да изврши план договорен са Клинтоном и да жртвује, ако треба и пет хиљада муслиманских живота да би НАТО имао повод да нападне Србе. Позвао је у Сарајево неколико водећих муслимана из Сребренице да им саопшти његову одлуку. Међу позваним био је начелник полиције у Сребреници, Хакија Мехољић, и ево шта он каже: “стигли смо у Сарајево 28. септембра 1993. године. Састанак је био у хотелу Холидеј Ин. Изетбеговић је рекао: «Знате шта, Клинтон ми нуди да четници уђу у Сребреницу и покољу 5.000 муслимана и биће војна интервенција НАТО-а. Реците ми шта ви мислите о томе? На ту спознају ми смо се сви побунили. Ја сам био најбучнији. Јер, ко је тај који ће одредити 5.000 муслимана да иде на клање...” Ово је потврдио и муслимански генерал Сефер Халиловић у својој књизи и сарајевском листу «Дани» од 22.6.1998. под насловом «Лукава стратегија». Било је још неколико сведочења од стране муслимана по овом питању.

Клинтон је одабрао Сребреницу за ову операцију зато што су муслимани побили 3.262 Србина на пределу Сребренице, Братунац, Скелани, Кравица. Било је нормално очекивати да ће се родбина побијених Срба светити убицама. Пошто нису били сигурни да ће србска освета бити ширих размера организовали су извршиоце да буде побијено бар пар стотина а остало биће «политичка бројка».

Американац Филип Корвин, предствник Уједињених нација у Сребреници, у време спорних догађаја, је у више наврата изјавио да је могло бити највише 700 муслиманских жртава, утврђено је само 442 жртве, и да је број од 7.000 до 8.000 хиљада “политичка бројка”.

У свом интервију Биљани Ћоровић, професор Херман је указао на то да је Алија Изетбеговић, пре него што су Срби започели операцију заузимања Сребренице унапред најавио ''да ће се ускоро догодити масакр у Сребреници'', што само по себи говори о већ унапред припремњеном инциденту, за кога ће бити оптужени ''злочинци'' Срби. Професор Херман говори и о томе да се и историја Срба фалсификује у књигама западних и хрватских историчара, као и у шиптарским конструкцијама где се србски манастири представљају као ''Илирско Византијско наслеђе''. Ово фалсификовање историје, као и непрекидно пропагандно подсећање Срба и целог света да су ''Срби злочинци'' треба да обезбеди простор и терен за неке будуће интервенције према Србима. Француско Министарство иностраних послова је најавило масакр у Сребреници у пролеће 1993. године.

ИЗВРШЕЊЕ
Сребреница је била заштићена зона под контролом Уједињених нација и у њој није требало да буде наоружаних војних формација. То није поштовано и у Сребреници је била врло бројна и добро наоружана 28 муслиманска дивизија. Ова дивизија је имала бројну надмоћност у односу на србске нападајуће снаге 6 према 1 до 8 према 1. Према договору Изетбеговић Клинтон, командно особље 28 дивизије је напустило Сребреницу уочи србског напада. Ту се налази објашњење оружаног сукоба међу муслиманима уочи пада Сребренице где је било преко стотину мртвих, који су убројени као жртве «геноцида”. Требало је да буде бар пар стотина побијених муслимана, па ако то не ураде Срби требало је да то ураде други. Обезбеђене су професионалне убице које су се налазиле у Десетој мултиетничкој диверзантској групи. Тиме се објашњава и разлог присуства САС у Сребреници, јер нису тамо дошли као туристи. Потпуно је нејасно држање холандског батаљона, који је највероватније поступао према добивеним упуствима. После су оптужили тај батаљон за педерастију и то навели као разлог за његово поступање.

28 муслиманска дивизија се повлачила из Сребренице према Тузли, 36 километара, преко терена под контролом србске војске, па је дошло до оштрих борби у којима је 28 дивизија имала велике губитке.

Португалски официр Карлос Мартинес Бранко, посматрач УН у Сребреници изјавио је 1998. године: «Мало је сумње у то да је најмање 2.000 босанских муслимана погинуло у борбама против боље обучене и боље вођене војске Р.С.”

Генерал Расим Делић поручује Алији Изетбеговиђу 27. јула 1995. године да ће га редовно извештавати о борбеним дејствима бораца и добровољаца Армије БиХ око Жепе и Сребренице, иако су цивили пре «десет и више дана напустили ове енклаве». Погинули у тим борбама касније су вођени као цивилне жртве.

Попис становништва које је из Сребренице стигло у Тузлу вршиле су муслиманске власти и тај списак је сакривен од јавности.

Из извештаја бригадира Сеада Делића муслиманском Министарству одбране о оштрим борбама 28. дивизије на њеном пробоју од Сребтенице до Тузле помињу се места правац Сребреница ка Незуку, рејон Горње Каменице, село Реџићи, Крижевићке њиве, Снагово, Глумине и тд. У тим борбама је било доста губитака. Покушај муслиманских снага да се од Сребренице пробију до Зворника и ту направе нову заштићену зону имао је за последицу да су испред Зворника упали у минска поља и претрпели знатне губитке.

У Сребреницу је ушло око 200 србских војника, а са муслиманске стране било је 10.000 до зуба наоружаних војника. Разлог србског напада на Сребреницу објаснио је Геј Сандс, официр за цивилно-војне послове УНПРОФОР-а. Он је 10. јула 1995. обавестио представнике БиХ да је напад на Сребреницу одговор на напад на сарајевском ратишту.“

Када је немачки новинар питао чиновника Црвеног Крста зашто не скину са листе несталих оне који су стигли у Тузлу, овај му је одговорио:“Зато што не знамо имена несталих”.

Из хронологије главних НАТО активности у БиХ, од јула 1992. до децембра 1995. досада скривано од јавности види се за 11. јули 1995. следеће: “Као одговор на један позив из УН у 14:40 по локалном вртемену, данас је НАТО почео да даје блиску ваздушну подршку у пределу Сребренице. НАТО авиони су извршили нападе на назначене циљеве. Опширнији извештаји биће дати чим пре буде могуће”.

Према сведочењима Дражена Ердемовића да је он лично учествовао у стрељању муслимана у Сребреници, више од хиљаду, на том месту су нађена само 153 леша. Незна се по чијој наредеби ни ко је то платио, а Ердемовић признаје да је његова група убица добила 12 килограма злата и пуно новца.

Међусобне борбе муслимана биле су најжешће изнад Поточара.

УПОТРЕБА
Скупштина Србије, односно коалиција ЗЕС није сасвим била начисто шта треба да изгласа, деценију и по прича о Сребреници било је сејање магле, свесно прикривање чињеница, измишљање небулозних прича као што су оне о „испраћају тенкова“ или о „тајним србским логорима у Сребреници“. Зашто се такве приче сада измишљају. Зато што је србски злочин у Сребреници пропагандна лаж и голи и доказани фалсификат. Србски злочин у Сребреници је произвeo (PSYOP) – Psychological Operations. Сребреница је супер Маркале. За злочин у Сребреници нема доказа да су у њему учествовали Срби! За једну и по деценију доказано је само да је у том злочину учествовао један Хрват, Дражен Ердемовић, према сопственом признању. Према његовим непоузданим сведочењима злочин је извршила једна мултинационална јединица, не зна се по чијем наређењу. Ердемовић је дао имена још седам учесника у злочину, али суд у Хагу није их тражио, нити саслушавао. Зашто? Једино објашњење је да они нису били Срби, а злочин је требало приписати Србима. Постојала је опасност да би неко од њих могао одати име налогодавца.

О Ердемовићу и његовој групи професор Едвард Херман каже: “Само је један од таквих сведока тврдио да је лично учествовао у стрељању више од хиљаду људи. Био је то Дражен Ердемовић који је припадао банди убица најамника, а која је добила 12 килограма злата за своје прљаве услуге у Босни и која се борила, укључујући и Ердемовића, у Конгу, за рачун француске обавештајне службе”. Постоји могућност да су у стрељању муслимана учествовали и британски САСовци чије присуство у Сребреници у то време није објашњиво.

Док је покренуто питање утврђивања истине о Сребреници, макар каква она била, да се утврди колико је муслимана погубљено, колико их је страдало у борбама приликом пробоја, а колико их је стварно нестало, појавиле су се хистеричне и бесмислене критике од стране ОХР у БиХ. Изјаве као: „још један нечувен покушај порицања геноцида.”

·   Хашки трибунал је осудио Насера Орића, најкрволочнијег муслиманског ратног злочинца само на две године затвора. Човек који је крив за хиљаде србских живота и велики број уништених села добио је само симболичну казну. Поставља се питање да ли је он те злочине вршио по налогу у оквиру пројекта Сребреница и зато добио само симболичну казну.

·   Известилац Европског парламента за Србију Јелко Кацин је 15. јануара прошле године, предлажући Резолуцију о Сребреници рекао: „Ова резолуција није намењена прошлости, говорећи о мртвима. Резолуција је намењена живима и њиховој будућности.» Сасвим је јасно да је резолуција направљена да би у будућности служила против Срба.

·   Дајана Џонстон: „Коришћење Сребренице припремило је терен за рат на Косову 1999. године”.

·   Медлин Олбрајт је заговарала НАТО рат против Југославије као «неопходан» да се спречи «још једна Сребреница» на Косову.

Измишљени геноцид у Сребреници био је највећи тријумф прања мозгова у погледу ратова против Срба. Бујица лажи и медијских превара је засула свет, као Рачак, Маркале, одбијање Срба да преговарају у Рамбујеу, 250.000 муслиманских жртава, “Велика Србија“ као разлог ратова у Југославији, 800.000 протераних Шиптара, логор са 100.000 Шиптара на стадиону у Приштини, убиство шиптарског песника Дритера Аголија које се никада није догодило, силовање муслиманки, при чему је сваки србски војник требало да силује 60 жена на дан да би се достигле лажне бројке, писање римске “Републике” да су Срби прогнали око пет милиона Шиптара са КиМ за три дана, приказивање пластичне лутке на насловној страни као албанско дете које су заклали зли Срби и тд.

Један од главних циљева монтирања Сребренице био је прикривање стварног геноцида над Србима у Крајини. Ту где су масакрирани жене, деца, старци и протерано целокупно србско становништво Крајине, уз режију и подршку Запада. У медијима се то објашњавало да су Срби заслужили Крајину због Сребренице и да је то на неки начин задовољење правде.

Едвард Херман каже: «Сребреница је редовно цитирана као доказ србског зла и геноцидних намера и помагала је да се оправда кажњавање Срба и Милошевића и НАТО рат против Србије 1999. Она такође доноси важну моралну подршку за будуће осветничке ратове Запада..”

Милорад Додик је изјавио у интервију за Новости: ''Истина ће се чути и од ње нико неће моћи да окреће главу. Под притиском високог представника (Педи Ешдауна) Влада РС натерана је 2004. године да изради извештај о Сребреници у којем је навела чињенице и податке који су се показали нетачним. Приказано је да се ради о 7.000 а не о 3.500 жртава. Већ смо дошли до податка да се више од 500 људи са тог списка налази међу живима, да више од 250 особа сахрањених у Поточарима није настрадало у Сребреници. Да не причам да се сада и родбина страдалих сахрањује у Меморијалном центру, па се и то приказује као доказ колективног злочина који су починили Срби.''

У јануару 1996. године државни секретар за људска права САД, Џон Шатук, изјавио је да око Сребренице постоје масовне гробнице у којима је сахрањено, наводно, више хиљада масакрираних муслимана. Убрзо после тога, државни и војни лидери Републике Србске оптужени су пред Међународним трибуналом за бившу Југославију ''за злочин геноцида, злочин против човечности и кршење закона о обичајима рата''.

Оно што је битно истаћи јесте монструозна идеја по којој је 15.01.2009. донета резолуција Европског Парламента где се позивају веће и комисија да прихвате да се 11. јул обележава као дан комеморације Сребреничког геноцида у читавој Европској Унији, да се то препоручи да све то исто ураде све земље западног Балкана, да то буде континуирано из године у годину, а све наводно у циљу ''помирења међу народима''??!! Међутим права поента и циљ су Срби, да се непрекидно подсећају (као и светско јавно мнење) да су зли, геноцидни и да се потпирује муслиманска освета, мржња 

ПРЕДСЕДНИК СРБИЈЕ
БОРИС ТАДИЋ

Скупштина, као највиши државни орган, осудила је Србију пред њеним грађанима, пред светом и пред историјом, за злочин који Србија није починила нити је имала било какве везе са тим догађајем. У пресуди Међународног суда правде, од 28.2.2007. на тужбу Б.и Х. за „геноцид“ стоји да Србија не сноси одговорност за такво дело, нити је учествовала у његовој припреми или извођењу.

Противно пресуди овог суда, и стављајући се изнад њега, Борис Тадић намеће Србији самоубилачку одговорност за непочињено са далекосежним негативним последицама. Изгласавање било какве резолуције о Сребреници којом се намеће кривица Србији и алудира на геноцид је истинска геноцидна политика према Србији. То повлачи далекосежне моралне, политичке и материјалне последице. Још теже последице ће сносити Република Србска коју њени непријатељи желе да прогласе „геноцидном творевином“ па као таква мора да нестане са лица земље. Са овим чином Скупштина Србије је изгласала погубне историјске последице за цео србски народ.

На дан славе Републике Српске Св. Стефан, Тадић најављује резолуцију о Сребреници. “Морамо покретати иницијативе које мењају стварност у позитивном смеру.'' ”Резолуција о Сребреници је „наша обавеза”. Сутрадан по изгласавању Декларације председник Тадић је изјавио да је то: »Чин највишег патриотизма.» «Жао ми је што није усвојена ранијих година, али мој тадашњи одлазак у Сребреницу и ова декларација говоре недвосмислено о политичким вредностима Србије и како видимо регион, наше суседе и заједничку европску будућност.» Председник Тадић је ишао да кука на туђем гробљу, да се поклони муслиманским жртвама, а није се сетио на више од 30.000 Срба  страдалих у рату у Б.и Х. Није хтео да упали свећу србским жртвама у Братунцу.

Муслиманска Странка демократске акције истовремено је саопштила: «да је Декларација о Сребреници коју је усвојила Скупштина Републике Србије важан корак у суочавању Србије са истином о геноциду у Сребреници и рату у БиХ уопште.“

„Зато је усвајање Декларације велики дан за Србију и њене грађане, израз патриотизма и допринос регионалном помирењу,“ каже Тадић. Ево шта о томе мисли професор Херман: ''Једна друга ненормалност у случају Сребренице је да се сви криминалци (Срби) доведу пред суд и да се извршиоци (Срби) натерају да признају кривицу због задовољења правде и нарочито због помирења. Проблем је у томе што правда не може бити једнострана, односно престаје да буде правда, исказује своје право лице освете и покреће за друге политичке циљеве''.

„Председник Србије такође је нагласио да злочин почињен у Сребреници мора имати и судски епилог, тако што ће се процесуирати сви оптужени. Наша земља је спремна и учиниће све да ухапси све преостале оптужене за ратне злочине и за злочин у Сребреници, пре свега, Ратка Младића, поручио је Тадић.“ Србија Декларацијом на себе преузима сукривицу не само за тобожњи геноцид у Сребреници него и за грађански рат и БиХ. Позивањем на поменуту пресуду МСП у Хагу, Србија је посредно признала да се десило оно што се није десило – геноцид.

Професор међународног кривичног права на универзитету у Утрехту, Херт ван Кнопс је изјавио за ВВС: «После пресуде Међународног суда правде (2007.), вођа србске делегације, Радослав Стојановић изјавио је да је Србија њоме ослобођена најтеже тачке оптужнице и да због тога више не може да буде предмет захтева за одштету. Међутим, сада је усвојена Декларација србског парламента у којој се јасно каже да се Србија није понела коректно у случају Сребренице и због тога се чак и извињава. Сматрам да то мења ствари и ствара нову правну ситуацију која омогућује подношење захтева за одштету пред србским судовима».

Председник Тадић ништа не ради у одбрану истине и достојанства лажно оптуженог и сатанизованог Србског народа, него својом сервилном политиком према тој лажној и манипулативној пропаганди Запада постао је главни фактор да се та измишљена и тоталитарном пропагандом наметнута колективна кривица ''да су Срби криви за све'' и да се наметне у свести Срба и оправда нестајање Срба као народа.

Најблаже речено глупо су звучала образложења посланика ЗЕС како ће Декларација приближити Србију ЕУ. Посланици ЗЕС требали би бар себи да одговоре не питање како је то Хрватска много ближа ЕУ а да никада није усвојила акт којим осуђује највеће етничко чишћење у Европи, које се десило на њеном тлу, и једини геноцид који седесио после Другог светског рата!? Како то да се Хрватска не мора извињавати за Олују, зарад европске будућности, него убиство преко две хиљаде Срба и прогон 250.000 слави као Дан победе? С друге стране распада се Србија која се извињава за злочине почињене над србским народом, беспоговорно прихватајући све фалсификате и одричући се националних интереса. Уколико је наивно мислила да ће се додворити ЕУ, Србија се и ту преварила. Посланик Европског парламента и известилац за Србију Јанко Кацин ''са жаљењем је констатовао да слање недовршених порука није она европска политика и преузимање одговорности за помирење коју Србија и њени грађани заслужују, и коју цео регион већ тако дуго исчекује. Да би Деларација имала своју истинску сврху, вредност и одазив, потребно је да Србија у потпуности уважи одлуке Међународног суда правде и да се експлицитно призна да је у Сребреници почињен геноцид'', саопштио је Кацин.

''Када је – бацивши се каменом на гробове преко 3.500 Срба цивила, покланих од стране Насера Орића и његових џихадлија на територији Сребренице и Братунца – тесна већина евроунијатеске коалиције на власти у Србији, усвојила Декларацију о Сребреници било је рано јутро 31. марта 2010. По црквеном календару Велика среда, дан када је Јуда издао Христа'', напомиње Владимир Димитријевић.

НОЖ У ЛЕЂА РЕПУБЛИЦИ СРПСКОЈ
Антисрбско деловање председника Србије Бориса Тадића је ноторна чињеница. Он се тако показао и према Републици Српској. Давање агремана Бориши Арнауту, Тадићева изјава да нема ништа против да се Ејупу Ганићу суди у Сарајеву и као круна долази наметање Декларације о Сребреници.

Милорад  Додик: „Изражавам бојазан да ће овакав акт Народне скупштине Србије бити погрешно интерпретиран као доказ колективне кривице једног народа”. Рушење Споразума о специјалним везама којим је било предвиђено да председници и радна тела оба парламента треба да се изјасне о важним заједничким питањима. Тадић је натерао Скупштину да решава проблем настао на територији Републике Српске без икаквог договора са њом. То је директно стављање на страну њених противника.

Када су са Запада тражили од Зорана Ђинђића да се Србија извине за Сребреницу и друге намештаљке, он је 11. маја 2002. рекао: „Не пада ми на памет да се извињавам било коме због злочина које су починили други.” ''Уосталом, шта је извињење? Мене занима утврђивање персоналне кривичне одговорности, али и то мора бити двосмерно. Шта је са злочинима које су починили муслимани, Албанци и Хрвати''. Тадић и његова скупштинска већина нису ударили нож у леђа само Републци Српској него и Србији и свим Србима ма где се налазили.

На питање новинара Новости Милораду Додику: “Шта су вам одговорили у врху србске власти када сте покушали да их убедите да не усвајају декларацију због ефекта који би могла да има на статут РС у будућности? – Речено ми је да је њихов поступак у складу са европским тековинама и у функцији европских процеса”.  Додик је још рекао: «Нећу оптуживати мој народ за геноцид због пута у Европу”.

Према историчару Миливоју Иванишевићу, истражитељу ратних злочина, закључно са мартом 2007. или 12 година након поменутих дешавања, на меморијалном гробљу је сахрањено укупно 2.442 тела. Међу њима је укупно 914 људи, или преко 37 посто, који су били на бирачким списковима за изборе у Босни 1996. то јест више од годину дана после наводног геноцида. Ти бирачки спискови су одобрени и проверени од стране Организације за европску безбедност и сарадњу, која је и надгледала те изборе. Други, још значајнији налаз, оденоси се на чињеницу да је ''најмање 100 људи'' који су сахрањени на меморијалном гробљу умрло природном смрћу. Иванишевић тврди да би тај број био још већи да му је омогућен приступ књигама умрлих у Сребреници и околини. Ипак, у књизи се наводи неколико имена заједно са датумом роћења, смрти и места где су умрли: Фатахија (Назиф) Хасановић, 1955-1996, Сребреница, Шукрија (Амил) Смајловић, 1946-2.5.1996. Залужје, Мехо (Суљо) Ризвановић, 1953-3.1.1993. Глогова, Мефаил (Мехо) Демировић, 1970-10.5.1992, Красановићи, Асим (Ахнет) Реџић, 1949-22.4.1992, Братунац. У заробљеним документима муслиманске војске до 7 марта 1994. године. налазе се још десетине имена погинулих војника. У меморијалном гробљу налазе се и имена муслиманских војника за које су Срби знали да су учествовали у масакру више од три хиљаде Срба на пределу Сребренице.

Швајцарски истраживач Александар Дорин говори о 3.000 живих муслимана који се воде на списку несталих. Узгред напомињемо да је ковници новца у Београду штампано 4.000 нових личних карата за муслимане. Једноставно променили су им личне карте. Притисци на Републику Србску су нарочито јаки од ''Бутмирског процеса'' зато што није пристала на самоуништење. Непријатељи Срба су нашли савезнике у нашим евроунијатима који  наметнуше Србији да изгласа Декларацију о геноциду у Сребреници и поткопа моралне темеље Републике Србске.

Председник РС Рајко Кузмановић казао је да је ''Декларација о осуди злочина у Сребреници неприхватљива за РС у форми у којој је усвојена, да је контрапродуктивна по интересе РС и србског народа''. ''Ово је још један лицемерни потез државе која не мари за патње свог народа на КиМ, која дозвољава и храни војвођански сепаратизам, која подржава расколе у СПЦ и која је, сада је то очигледно, окренула леђа јединој победи србског народа у 20. веку, а то је РС'', изјавио је Ненад Стевандић.

''Уколико су у коалицији ЗЕС мислили да ће усвајањем Декларације задовољити Сарајево, из изјава које су стигле од бошњачких представника, врло брзо су се могли уверити не само да нису у праву, него и да су затегли омчу око врата РС''.

САВЕСТ ЧОВЕЧАНСТВА

Професор Пенсилванија универзитета Едвард Херман, шеф америчко-европске групе за истраживање ратних злочина у Босни и Херцеговини, изјавио је 2005. године: «Сребренички масакр представља највећи триумф пропаганде у балканским ратовима ... То је симбол србског зла и муслиманског статуса жртве, као и праведности западног растурања Југославије и интервенције на више нивоа, укључујући и бомбардовање и колонијалну окупацију Босне и Херцеговине и Косова». Напоменуо је и понуду председника Клинтона Алији Изетбеговићу која је вишеструко потврђена и од стране босанских муслимана.

Амерички обавештајац Џон Шиндлер, који је провео пет година на дужности у Босни, у својој књизи «Несвети терор» на страни 196 каже да је Алија Изетбеговић рекао Сребреничанима да му је Бил Клинтон рекао: «да србски четници морају да уђу у Сребреницу, тамо треба да изврше масакр од најмање 5000 убијених Бошњака и да тек онда САД могу да крену у војну интервенцију против Срба у Босни.»

Директор сарајевског Истраживачко-документационог центра Мирсад Токача је саопштио, док се припремала Декларација, да је пронашао 500 живих људи који се воде на списку страдалих Сребреничана. Овај центар је утврдио да се на списку убијених воде и људи који у јулу 1995. уопште нису билки у том граду. Токача је изјавио да је од 7.100 несталих лица у Сребреници и околини утврђено да их је више од пет хиљада из Сребренице, а 1.600 из Зворника и Братунца.

Главни истражитељ хашког Тужилаштва, Жан-Рене Руиз каже: «Значајан број муслимана био је убијен у борбама. Зворничка бригада је организовала заседе и тада је имала највећи број губитака током целог рата. Многи су погинули док су пролазили кроз минска поља. Непознати број вероватно је извршио самоубиство... не искључујем да су неки пуцали у оне који су желели да се предају”.

Швајцарски писац и публициста, Александар Дорин, истраживао је 14 година догађаје у Сребреници и објавио књигу у којој побија све званичне пропагандне приче. Он каже да су укупни губитци муслимана у Сребреници били око 2.000. ''Тих 2.000 муслимана погинули је у борбама са србском војском, када су се пробијали према Тузли. Геноцид у Сребреници измислили су Алија Изетбеговић и Бил Клинтон''.

Ђенерал Ратко Младић је у септембру 1995. године у Бањалуци рекао француском пуковнику Патрику Бароу да су око 15.000 војника 28 муслиманске дивизије извршили пробој према Тузли уз велику борбу и много жртава. Србска војска је имала 500 погинулих, а муслиманска од 1.800 до 2.000.

Звонимир Трајковић, бивши саветник Слободана Милошевића и Радована Караџића, дао је овакву изјаву. ''Ја сам у доба извођења операције Сребреница био саветник Радована Караџића и био сам уз њега све време извођења те операције. Непосредно после завршетка војне операције, одмах сутра дан, послат сам у Сребреницу ради обезбеђења аутобуса и камиона за превоз муслиманских цивила, до тузланског региона. Односно да надгледам како се та евакуација цивила спроводи и да о томе информишем председника Караџића. Ништа није указивало на стрељања или било какав масакр, нити су на то упућивали или указивали војници УН који су се тамо налазили сво време извођења операције. Разговарао сам са њима али тада они нису дали ни једну изјаву или коментар који би указивао да је до било каквих масовних убијања дошло.''

Трајковић додаје: ''Жепа се из целе ове исконструисане Сребреничке приче на волшебан начин изгубила јер је тамо заробљено 1.500 војника са богатим арсеналом оружја. Сви су они безбедно пребачени преко Дрине у Србију, касније у Босну, а да никоме ни длака са главе није фалила. Пре него што су враћени у Босну те заробљене војнике су у Србији обишле бројне иностране „хуманитарне експедиције“ међу којима и госпођа Огата, како би се увериле у коректан третман према заробљеницима. Зато се Жепа нигде и не спомиње јер може бити јак доказ како се наша војска понашала у том сукобу. Треба напоменути да је операција Сребреница и Жепа извођена истовремено под командом истих тих команданата који су у Сребреници наводно направили масакр, а ваљда су им ови муслимани из Жепе били симпатичнији па су их пребацили у Србију не убивши ни једнога''.

Господин Трајковић је од стране хашких истражитеља у процесу противу Милошевића саслушаван 6 дана по 9 до 10 сати дневно, а у случају Караџића два дана на исти начин.

Више од три стотине потписа познатих личности из целог света је достављено председнику Тадићу и Скупштини са молбом да се не играју са будућности србске нације. На стотине апела од Срба из Србије и света, али то све није имало никаквог утицаја.

ЗАКЉУЧАК

Масакр над муслиманима у Сребреници је планиран на линији Изетбеговић-Клинтон од 1993. године. Реализацију тог плана помагале су тајне службе неколико западних земаља. Циљ је био да се Србима припише геноцид над муслиманима и да се оправдају ратне интервенције НАТО против Срба.

Сребреница је изабрана зато што су кољачи Насера Орића и његових џихадлија масакрирали око 3.500 Срба, цивила, на пределу Сребренице. Било је нормално очекивати да ће уласком србских снага у Сребреницу локални Срби вршити освету над онима који су побили њихову родбину. Тако звана Међународна заједница и УН су мирно посматрали извођење стварног геноцида над Србима на пределу Сребренице. Орић и његове банде су оперисале из заштићене зоне под контролом УН где по договору није смело бити наоружаних формација. Орић је осуђен 28.3.2003. на само две године затвора, по оптужби да је одговоран за убиство само 7 и словима седам Срба. Хашки Трибунал ''није нашао доказе да је било цивила у Сребреници и селима око ње у домену Орићевих операција''.

Муслимански губици у Сребреници се крећу око броја 2.000. Они се деле на губитке у борбама приликом пробоја 28 дивизије од Сребренице до Тузле, на жртве међусобних сукоба, изнад Поточара, око 100, на жртве од бомбардовања НАТО авијације 11 јула, чији број није познат, на жртве стрељања које су извршили плаћене убице из групе Ердемовић, жртве самоубистава, и на крају жртве освете које су локални Срби извршили над кољачима за које су знали и препознали. Њихов број се креће на око 100 жртава. Потпуно је нејасна улога британских САС, да ли су учествовали у стрељању муслимана заједно са плаћеним убицама групе Ерденовић. Према плану требало је побити пар стотина муслимана, а остало биће ''политички бројеви'' да би се оптужили Срби за геноцид. Што се тиче србске освете, око стотинак случајева, то треба разумети у односу на дату ситуацију. Када су људи ухватили оне који су пклали њихову родбину нису мислили ни на какве законе и уредбе. Знали су да ако их пусте да неће никада бити суђени ни позивани на одговорност. Узели су правду у своје руке и то је на крају крајева задовољење правде.

Светска здравствена организација (World Health Organiztion) и муслиманска власт су у августу 1995. године избројали 35.632 спашена муслимана из Сребренице.Судија Трибунала у Хагу Патрисиа Валд (Patricia Wald) је изјавила да је пре ослобођења у Сребреници било око 37.000 житеља.

Једини геноцид у Сребреници био је онај који је Насер Орић извршио над Србима. Србски геноцид у Сребреници је измишљен да би се скренула пажња светске јавности са правог геноцида који су Хрвати извршили над Србима Крајине. И данас се прича о лажном геноциду у Сребреници, а не о истинском у Крајини, који се и даље прикрива. Иво Пуканић је објавио у ''Националу'' од 24.5.2005. да је Клинтон лично дао зелено светло за операцију Олуја. Католичка организација Веритас је објавила 4.8.2004. да је у Олуји убијено 358 жена и 10 деце, док је у Сребреници у 1895 гробова, колико их је укупно било, нађена само једна жена.

Ричард Холбрук је то назвао ''ненамерно протеривање''. Вашингтон Пост је објавио изјаву америчког амбасадора у Хрватској Питера Галбрајта да: ''Егзода Срба није етничко чишћење''. Иза ове срамне и издајничке Декларације коју је усвојила Скупштина Србије стоји Европска Унија.

НАША ДУЖНОСТ

Србски Парламент, по налогу председника Србије Бориса Тадића, изгласао је Декларацију којом је оптужио Србију за «геноцид» у Сребреници и да подупре оптужбу да је Република Србска «геноцидна творевина». Са тиме се не смемо никада помирити и требамо се бранити истином од те лажне пропаганде.

Омча звана Сребреница мора се скинути са србског врата, ради нас данас и свих поколења која следе. Нови сазив србског парламента мора поништити ову срамну Декларацију. Морају се позвати на одговорност сви они који су учествовали у њеном доношењу. Професор Херман каже: ''Јасно је да они који гурају признање немају за циљ правду ни помирење него уједињење и јачање босанских муслимана да би сломили Републику Србску и по могућности да је елиминишу као самостални ентитет у Босни, да држе Србију дезорганизовану, слабу и зависну од Запада, и да настоје да америчке и НАТО-вске нападе и разарање Југославије прикажу у лепшем светлу''.

Ми Срби као народ не смемо никада заборавити ову издају која је дошла са врха државе. Не смемо никада заборавити имена оних који су нас ни криве ни дужне прогласили злочинцима и геноцидним народом. Таквима су сада означени сви Срби, макар где да се налазили. Таквима ће бити означене и све наше будуће генерације. Људи који су то урадили немају више морално право да говоре и делују у наше име као народа и државе Србије.

Нико више у Србији и ван ње нема оправдања да подржава или гласа за издајнике.

Др. Јован И. Деретић, Академик

http://www.srpskapolitika.com