Угрожене породице у избегличком колективном центру на Авали
СУЗЕ САМЕ КРЕНУ
Ниједном човеку, детету, старцу, који живе у било којем избеглич- ком центру у Србији, нимало није лако. Да би се то схватило, треба тамо отићи, или се, барем, на трен ставити у њихов положај. Уз језиво сиромаштво које без милости свакога дана узима данак у здрављу ових људи, од свих заборављених, једино што имају јесте 20 квадратних метара простора – где проводе живот. Од државе Србије, дневно добијају по хлеб, неки свега 300 грама. Неко је тако одлучио. „Велико- душно“ проценио – да им је толико довољно. За остало нека се сами снађу.
Обишли смо за протекла три месеца, прогнане из Босне и Херце- говине и са Косова и Метохије, који избегличке, горке дане, проводе у Смедереву, Краљеву, околини Београда... Помажу им наши грађани. Они најхуманији, који не желе да им се зна име. Чине то искрено и соп- ственим средствима. За сада, више од 30 београдских породица крену- ло је племенитим стопама.
Прва помоћ отишла је у Смедерево, намењена, пре свега, изглад- нелим малишанима, који изгледају као да су из концентрационих лого- ра. И у Крњачу је стигао део помоћи.
Посетили смо поново и становнике руинираног Хотела „Београд“ на Авали, одакле је, како смо сазнали, „неко“ хтео да их избаци и смес- ти на горе место. Тешко је рећи каква је то неправда према најугроже- нијима у овој држави! Дочекали су нас малишани, њих седморо. Остали су решили да викенд проведу код рођака који имају сопствене домове. Ови дечаци и девојчице – немају где.
Деветогодишња Мира Илић, из Суве Реке, стоји у ходнику. До ње четири године старији Стефан Јовановић и његов млађи брат Цветко. И они су из Суве Реке, као и једанаестогодишњи Станиша Антић. Вршњакиња Јована Драгиновић је из Мушотишта. Ова дугокоса лепа девојчица са Космета нас води до одраслих.
Огроман хол некадашњег хотела, уместо зидова, за потребе ових породица, издељен је платненим параванима. Тражимо прво породицу Антић из Суве Реке и старину Божидара, који нам прошлог пута рече, да би било боље да није жив.
Супруга Душанка вели да је деда у Белом Потоку на лекарској контроли, и да га чекају.
Кажемо им да их нисмо заборавили. Гледају у пакете и кутије са гардеробом, обућом, сапунима, хигијенским прибором. Старица се заплака.
– Већ две године добијамо дневно само по хлеб. Срећом, мој син иде да ради, физикалише, копа, зида другом куће, а копни за својом. Од тога што заради, преживљавамо. Снаја понекад оде да очисти, опере, ориба туђе домове. Само ређе, јер брине о деци и о нама старима. Овде нас је 17 породица, укупно 97 душа. Сви смо са Косова и Метохије. Не знамо шта ће бити са нама – забринута је старица. Брише сузе. Са стрепњом, посматра унучад.
Прилази јој средовечна Љиљана Јовановић, грли је, теши. Убеђује је да нико не сме да их избаци напоље. Питамо о чему се ради.
– Кад већ не можемо да се вратимо у нашу Суву Реку, која је на 18 километара од Призрена, не би смели ови из Комесаријата да нас пла- ше и терају одавде. Љубица Митровић из Комесаријата нам је рекла, да они који су се снашли морају да оду. Има и таквих. Људи би отишли, али су им старе куће, које су добили и изнајмили, без прикључка за струју и немају воду. Па како да живе? Нама који немамо ништа, пору- чили су да нас чека избацивање из ове зграде, па премештај у Рипањ, у старо здање неуропсихијатријске болнице. Они би да нам помогну, кажу да су и тамо у Рипњу расељени са Космета. Тешко нама, када се Србија о нама тако брине – вајка се ова жена.
Питамо, да ли је неко од њих био скоро у завичају и да ли смеју да оду.
– Био је Југослав, син мог девера – на Задушнице, у нашем селу
Лешане. Дазапали свеће, обиђе гробове.Из аутобуса који је обезбеђивао КФОР, нису смели да излазе. Кроз прозор је посматрао наше порушене и спаљене куће. Његова кућа уништена је до темеља. Од туге данима ни са ким није причао. Кажу, да су нам гробља Шиптари преорали - јада нам се Стана Јовановић.
То слуша Цветко. Пришао је баки. Спустио главу. Крије поглед. Казује нам да последњи поглед на завичај никада неће заборавити. Имао је тада мење од четири године.
– Сећам се, да су се мама, тата, бака и старији брат паковали. Бежали смо. Нисам желео да одем док не покупим све своје пилиће. Хтео сам да их спасим да не угину, да их Шиптари не покољу. Нисам успео. Мама ме је зграбила и унела у трактор. Плакао сам дуго за пилићима, за завичајем... Све до Србије. И сад ми, понекад, сузе саме крену. Само немојте да ме фотографишете. Дечаци не смеју да плачу- поносно нас гледа Цветко и више не крије очи.
|