Српски Народни Покрет 1389

Kontroverze koje je u vecini evropskih drzava pokrenulo pitanje o ceni i politickoj svrsishodnosti diplomatskog servisa Evropske Unije, samo su deo fundamentalne rasprave oko daljeg puta celog projekta ujedinjene Evrope

Baronesa Eston, bivsi racunopolagac Britanskog pokreta za razoruzanje, a trenutno vrhovnik EU diplomatije sa zvonkim imenom Visokog predstavnika Evropske Unije za spoljne poslove i politiku bezbednosti, zvanicno ce prvog decembra pustiti u pogon Evropsku sluzbu za spoljnu aktivnost (EEAS). Nekadasnji mali aparatcik u britanskoj laburistickoj partiji, koju je Toni Bler za partijsku poslusnost nagradio plemickom titulom, a Gordon Braun poslao u Brisel za prvog sefa evropske diplomatije, rukovodice mamutskom diplomatskim masinerijom sa budzetom od 5 milijardi i 800 miliona funti, bataljonom ambasadora u 137 zemalja sveta i armijom pratecih diplomatskih sluzbenika od 7 hiljada evrokarata.

Henri Kisindzer, bivsi sef americke diplomatije, svojevremeno se zalio da u Evropskoj Uniji ne postoji broj telefona na kojem bi dobio kompetentan politicki stav Zajednice o bilo cemu. Sada ce, medutim, gospoda Hilari Klinton imati taj telefon, mada je i dalje pitanje da li ce joj to uopste koristiti.
Sa svojih cetiri hiljade i 863 diplomate, Britanski Forin ofis je, recimo, pravi Miki Maus prema imperiji kojom ce Baronesa da komanduje iz svoje kancelarije u Briselu, cija ce (samo) godisnja kirija kostati obicnog stanovnika Unije 10 miliona funti godisnje.
Grandiozno zamisljena misija projektovanja „meke sile“ u svetu, zavreduje, reci ce se, svaki utroseni cent i dobru nagradu svakom vojniku u diplomatskoj imperiji. Ambasade EEAS rangirane su i opremljene diplomatama, ocigledno i prirodno, prema kriterijumu politicke vaznosti za interese i strategiju Brisela posle usvajanja Lisabonskog sporazuma. Zato je prilicno zanimljivo otkriti da je u celoj semi kadrovski najjaca diplomatska misija u Turskoj – 132 diplomate i prateci sluzbenici. Tek iza Ankare dolazi Amerika sa 124 diplomate u Vasingtonu i Njujorku.
Srbija se ovde kotira izuzetno visoko. Od prvog decembra 103 diplomate ce zaposesti najluksuznije stanove u Beogradu, dok ce Sarajevo, takode imati visokih 96 evrodiplomata.
Pikanterije radi, tesko je nepomenuti zgradu na pescanoj, palmovitoj obali Barbadosa, u kojoj ce ideju ujedinjene Evrope opsluzivati 46 diplomata, vise nego, na primer, u Ukrajini (31).
Mesec dana pred presecanje vrpce, svoje polozaje vec je zaposelo preko stotinu Baronesinih ljudi sa platama koje se krecu u rasponu od 44,882 do 190 hiljada funti godisnje. Svima njima pripadaju izdasni dodaci: dodatak na nesto sto bi se moglo nazvati „naknada za boravak u tudini“; dodatak za probleme preseljenje (ma sta da to znaci); placeni troskovi svih putovanja, ukljucujuci putovanja na godisnje odmore, pri tome, za vise rangove diplomata iskljucivo u avionima prve klase; dodatak za predskolsku decu (ma sta da to znaci); dodatak na sluzbeni automobil i sofera; dodatak za potrebe „drustvenog zivota“ (sta god to znacilo)…
Briga za blagostanje, dobrobit i muke diplomatskog posla (u Barbadosu, recimo, ili na malom, suncanom pacifickom ostrvu Vanuatu sa njegovih 230 hiljada stanovnika – sest diplomata) pocinje svako, od vrha. Baronesa Eston dobija platu od 313 hiljada i 231 funtu godisnje, gotovo dva i po puta vise nego sef britanske diplomatije Vilijam Hejg (138.000). Penzija Baronese Eston, posle pet godina vodenja EU diplomatije iznosice 62.925 funti, mada nije za bacanje ni suma od 445 hiljada funti, koja su u briselskom zargonu zove „zlatni rukoljub“ – parica za sretan put.
Plate ambasadora EU za sada se drze u tajnosti.

Ketrin Eston, nekadasnji aparatcik u Laburistickoj partiji, rukovodice evropskom diplomatskom masinerijom sa budzetom od skoro sest milijardi funti, sa bataljonom ambasadora u 137 zemalja i armijom od 7.000 sluzbenika

Iako je diplomatska mreza EU vec uglavnom spremna da krene u trosenje milijardi, drzave clanice jos nisu ratifikovale njen budzet koji treba da napune poreski obveznici sirom Zajednice. Kada je ratifikacijom Lisabonskog sporazuma projektovan diplomatski servis Unije, clanice su se slozile da ce diplomatski budzet biti „prihodno neutralan“, sto znaci da se za njega nece dodatno teretiti poreski obveznici, nego ce se mreza finansirati iz postojeceg redovnog budzeta Unije. Ne obaziruci se na lisabonski dogovor, Evropska komisija je, medutim, vec alocirala ekstra zahtev za 8,3 miliona funti za troskove diplomatije u ovoj, i 30 miliona za sledecu godinu.
Milijarde i milioni na stranu, kljucni naslov trenutne debate u Velikoj Britaniji (i nizu drugih clanica) svodi se na pitanje: „Sta ce Baronesa Eston i njen diplomatski korpus raditi, izuzev sto ce trositi milijarde u vreme kada ostatak Evrope steze kais i krese javnu potrosnju“ („Mejl“, 31. oktobra). U evroskepticnoj Britaniji ovo je pitanje nad pitanjima.
Dve trecine EU diplomata bice arijerni evrokrati koji su, kako navodi jedan komentator, vec istrenirani da zemlju iz koje dolaze oslovljavaju u zvanicnom diskursu, kao „zemlju koju najbolje poznajem“!? Meri Elen Sajnon, „Mejlov“ analiticar u Briselu, pise da ce ovako kafkijanski preparirane diplomate, sa ovako izdasnim platama i privilegijama, „jednostavno voditi spoljnu politiku koja ce cesto biti u koliziji sa spoljnom politikom njihove zemlje“. Prema Lisabonskom ugovoru, odluke o zajednickoj evropskoj spoljnoj politici ne donose se vise jednoglasno, sto znaci da London, na primer, gubi svoj dosadasnji veto.
Sta ce diplomatska sluzba u EU doneti stanovnicima Zajednice, u zamenu za milijarde koje iz svojih dzepova sipaju u briselsku kasu? Mats Person, direktor „Otvorene Evrope“, komentarise da diplomatska sluzba EU „jednostavno stvara, ne manju, nego jos vecu konfuziju oko toga ko govori u ime Evrope“. Spusteno na Temzu, pitanje je – kaze – ko govori u ime Britanije?
Kolumnista Danijel Hanan, jedan od vodecih britanskih evroskeptika, nema dilemu: „Sama ideja da je Britaniji potrebna EU da bi predstavila svoje interese u svetu, naprosto je glupost. Mi smo sesta ekonomija na svetu i cetvrta vojna sila. Oko 170 nezavisnih zemalja uspeva da vodi spoljnu politiku bez clanstva u EU, a mnoge od njih su daleko manje od nas. Kakvim nam interesima, onda, sluzi ova diplomatija“? Problem je sto je ovaj stav gotovo opste mesto na Ostrvu.

U Londonu su peripetije oko budzeta Unije izazvale i medijsku i politicku buru, a premijer Dejvid Kameron je optuzen za „izdaju“ nacionalnih interesa. Medutim, iako je evroskepticizam i dalje najprisutniji u Velikoj Britaniji, nemacka kancelarka Angela Merkel takode se suocava sa do sada nezabelezenim otporom Nemaca da njihova zemlja finansira Evropsku Uniju

U opsirnom istrazivanju jasnog raspolozenja za „Global Vizn“, vise do 51 posto Britanaca kazu da su protiv politicke i ekonomske integracije u EU, i da bi „idealna mera“ bila samo ekonomska saradnja i kooperacija na politickim pitanjima. Samo 23 posto ispitanika su za to da zemlja ostane puna clanica u Evropskoj Uniji.
U anketi renomirane istrazivacke institucije „Yu-Gov“, 47 procenata Britanaca je za to da zemlja odmah izade iz Unije, 33 su za ostanak, a ostatak je neopredeljen.
Posebno je ironicno i indikativno da je, nasuprot svim sondazama, politicka klasa u Vestminsteru potpuno asihrona sa javnim raspolozenjem. Pomenuta anketa pokazuje da se samo 2,5 procenata poslanika u Parlamentu deklarisu protiv daljeg ostanka u Uniji.
Istrazivanja u Britaniji, kao i u kljucnim zemljama Unije, konstantno pokazuju da su politicke elite u zemljama clanicama udaljene od „zivota i snova“ gradana koliko je otudena i birokratija u Briselu. Prosle sedmice je Evropski parlament, upravo u vreme kada drzave clanice grcaju u dugovima i seku javnu potrosnju, prosledio Savetu skandalozan zahtev za povecanje budzeta Unije za celih sest posto. Na alarm iz Britanije, gde je upravo bila objavljena dramaticna seca trosenja, suma je spustena na 2,9 posto povecanja, a premijer Britanije, Dejvid Kameron, trijumfalno je pozvao narod da se raduje „pobedi“ nacionalne stvari nad Briselom. Na Temzi je, medutim, sve dozivljeno kao teatar apsurda, buduci da se sve odigrava usred protesta sirom Zajednice da je i to povecanje gargantuanskog apetita u briselskoj kuli od slonovace, pa makar i za tih 2,9 posto, bezobzirnost do nemorala u vremenu kada ti koji izglasavaju povecanje briselskog budzeta, u svojim zemljama pozivaju narod na „znoj i suze“.
U Londonu su peripetije oko budzeta Unije izazvale i medijsku i politicku buru, a premijer Kameron je, mada se hvalio kako je, eto, skresao budzetsko povecanje za pola, optuzen za „izdaju“ nacionalne stvari, dobrim delom i iz redova svojih konzervativnih poslenika u Parlamentu.
„Dejli telegraf“ je povodom ovih kontroverzi oznacio Uniju kao „diktaturu demokratije“, a „Miror“ „zlikovackim udruzenjem u rasipnistvu“.
Pod naslovom „Kako Brisel traci nas novac“, Danijel Martin u „Mejlu“ objavljuje pikantne detalje o rasipnistvu briselske elite. Tu citamo, tako, da Evropski parlament ima u budzetu i stavku „budzet za zabavu“ poslanika (2 miliona funti); deca briselskih birokrata imaju subvenciju za skijanje u trajanju od osam dana; dve milijarde se odvajaju za „neformalne grupe“, za koje niko ne zna sta rade i cemu sluze; Brisel subvencionira farme i onako bogate britanske kraljice sa 416 hiljada funti; evrokarate imaju u kantinama Unije besplatne obroke; „deluks“ espreso masine za besplatno ispijanje instalirane su na 21 lokaciji u Evropskoj komisiji…
Konacno, i najznacajnije, dopisnik iz Brisela nam skrece paznju da „zbog gresaka u obracunima i znakova pronevere“, finansijska kontrola u Uniji vec 15 godina uzastopno odbija da potpise zavrsne racune.
Anketni forum „Komres“ nalazi da 73 posto Britanaca veruju da Britanija za svoju kontribuciju u budzetu Unije ne dobija adekvatnu vrednost. Pogotovo sto ce i ovo povecanje budzeta Zajednice za 2,9 odsto, kostati zemlju 490 miliona funti godisnje dodatnog doprinosa, mada, da slika bude transparentnija, Britanija ionako sipa u Brisel 40 miliona funti dnevno!

Kontroverze koje su pokrenulo pitanje o ceni i politickoj svrsishodnosti diplomatskog servisa Evropske Unije, samo su deo fundamentalne rasprave oko daljeg puta celog projekta Unije. Evrobarometar je objavio proslog maja, u vreme kulminacije krize u Grckoj sa evro monetom, da popularnost EU znacajno kopni. Manje od 49 anketiranih Evropljana podrzava ovakvu Uniju. Najveci pad Barometar je zabelezio u Nemackoj, mada je Unija konstantno najmanje popularna u Britaniji.
Gevin Hjuit, urednik Bi-Bi-Si-ja za Evropu, belezi da je slican trend primetan i u Holandiji. Holandski politicari, navodi, sve vise govore da je „linija predena“, i da je „u proslosti Unija imala postojanu podrsku u narodu, sada to nije vise slucaj“.
Carls Kapcan sa udaljene osmatracnice u „Vasington postu“ pise cak kako „Evropa umire“. Njegova dijagnoza, svakako na liniji americkog prizeljkivanja – glasi: „Evropa dozivljava renacionalizaciju politickog zivota, clanice EU grabe nazad svoj komad suvereniteta koji su nekada tako dobrovoljno zrtvovale za dobro zajednicke stvari“. Pise da se mnogi Evropljani sada pitaju „kakve im koristi donosi Unija i da li je vredna truda“.
Kapcanovo apokalipticko videnje je u ovom trenutku, ipak, ekstremno, ali je raspolozenje u Evropi sasvim blizu onome sto pomenuti Hjuit verbalizuje na sledeci nacin: „Idealizam, veliki projekti, snovi o sve vecoj integraciji Unije, izgubili su svoju atraktivnost za novu generaciju Evropljana. Secanja na rat su izbledela. Hladni rat je otisao u istoriju. Velika ekspanzija demokratija u Istocnu Evropu je okoncana. U sve vecem broju Evropljani gledaju na EU kao na bilo koju drugu instituciju i pitaju se sta im ona donosi i cemu im sluzi“.
Sa svojim besprizornim trosenjem, sa diplomatskim mamutom za koji niko ne zna cije ce interese – izuzev birokratske elite – zastupati (uz godisnji budzet od 399 miliona funti), sa 6.166 sluzbenika samo u Evropskom parlamentu (od 736 poslanika), sa otvorenim pitanjima o vlastitom identitetu, nedefinisanom merom suvereniteta koji su drzave clanice spremne da delegiraju, sa neodredenim granicama i zamorom daljeg sirenja – evropski projekat ocigledno gubi i nekadasnju privlacnost i postaje otvoren za sve ishode. Zato i dalje insistiranje na „filozofemi“ da Evropska Unija nema alternativu jeste neumesna, losa politika koju kompromituju i diskurs i trendovi u samom krilu Unije. Izvan ozbiljne i nacionalno odgovorne politike, „EU bez alternative“ ima fakticku vrednost samo kod onih koji bi, sa malo kolorita receno, zubima i noktima, na zivot i smrt da se udenu u kulu od slonovace gde ce moci – i kada izgube izbore – da na Barozovoj sofi ispijaju svoj espreso iz „deluks“ masina, u neogranicenim kolicinama, sve besplatno.

EU Imperija bezobrazno bogatih