Горанци деле судбину Срба на Косову и Метохији.
На разрушеним темељима Манастира
светих Архангела ниче ново здање

СВАКОЈ СИЛИ ДОЂЕ КРАЈ

На тромеђи Србије, Албаније и Македоније, смештена је општина Гора. Ту, у подножју Проклетија, живи седам хиљада Горанаца. Наше следеће одредиште. Село Врањеш једно је од најзабаченијих, свега на 300 метара од саме албанске границе и на неколико километара од македонске.  Проходни  путеви  за  возила  престају  код  Врањеша.
Мештани нам кажу да често одлазе пешке у суседну Албанију код својих. До 1999. године у 19 села живело их је око двадесет хиљада.
– Ми нисмо Срби, ми смо Горанци, и желимо да наша деца наста- ву похађају на српском језику, и по постојећем наставном програму Републике Србије. Због тога, имамо сада огромне проблеме. Осећа се, наиме, свакодневни притисак од стране Бошњака. Они нас, Горанце, присиљавају, врло подмукло, на асимилацију. При томе, не бирају средства. По програму који је усвојен у тзв. косовском парламенту, званични образовни језици су албански и бошњачки, и на њима се одвија настава. Ми не говоримо ни један ни други језик, одувек смо говорили српски. Тај притисак долази од ВАКАТ-а, бошњачке поли- тичке коалиције. До сада нам је истински помогла Влада Србије, обез- бедивши уџбенике за нашу децу. После завршеног осмогодишњег образовања, одувек су Горанци могли да се школују неометано на срп- ском језику по важећем програму. Ако бисмо морали да пристанемо на албански план и програм, то би било страшно за нашу децу. Због јези- ка и програма који не познају, свршени основци не би могли да наставе школовање у Призрену или Пећи. А ми у Врањешу већ имамо средњу школу, где је настава на српском. Не желимо да нам деца иду одавде – тако  Мусиф Халими, представник  горанске заједнице у  Врањешу, говори о проблемима.
Од 2002. године, каже наш саговорник, приштински парламент покушава да им наметне образовни систем на албанском језику.
– Родитељи су потписали петицију, сви до једног. Сем Срба на Космету и ми трпимо различите врсте притисака. Новембра 2006. већина радника, због непотписивања уговора са косовским образов- ним установама, добили су отказе. Сад можемо, с правом, да кажемо да радимо полуилегално. Ово је фрапантно кршење људских права и бескрупулозни покушај укидања средњих и основних школа на срп-
ском језику – упозорава Халими.
Пролазимо ободом села Гора. Мештани Горанци тешко могу своју имовину да сачувају од крадљиваца из суседне државе.
– Ови Албанци, на коњима и магарцима, долазе из пограничних села. Од њих нико није сигуран, јер граница није обезбеђена. Упадају у куће. Без страха, краду. До сада је регистровано 250 пљачки и једа- наест покушаја убиства, и два смртна случаја. Постављали су бомбе на зграду општине. Жалили смо се КПС-у и УНМИК-у, одговор никада нисмо добили. Ово је вековима наше. Делимо судбину са српским народом и осталим неалбанским живљем – истиче Гаљко Гилфет, еко- номиста који је 1999. године остао без посла.
Недалеко од Призрена, у кањону реке Бистрице, смештен је Манастир светих Архангела, као и малена црква посвећена светом оцу Николају. Од поменутих светиња после тог 17. марта, када је од шиптарског зулума горео цео Космет, остало је само камење. Седморицу монаха, на челу са оцем Бенедиктом, те ноћи, француски војници, подсећамо, нису били у стању да заштите.
– Када су наше светиње гореле, а ми смрти гледали у очи, КФОР- ови војници су нас потрпали у оклопна возила и одвезли у своју базу. Шиптарске екстремистичке хорде, без милости, палиле су и уништа- вале све пред собом. После само неколико дана, сва манастирска бра- тија вратила се у Свете Архангеле. Дођу нам понекад у походе и наши сународници. Тад нам је лакше. Чекамо благослов владике Артемија, па да у потпуности реновирамо манастир. Свакој сили има краја. Пош- то смо тврдоглави, кажу и храбри, кроз шалу нас зову и „зилоти“. Пог- ледајте, већ смо обновили, додуше од дрвета, конак у којем сада обитавамо. Успели смо за богослужење да преуредимо малу просто- рију, у којој је на почасном месту и икона великог страдалника, нашег игумана Харитона, коме су Шиптари одсекли главу. Тело је сахрањено, а главу никада нисмо пронашли – истиче отац Бенедикт.

У порти разрушеног манастирског здања, са северне стране, код конака, налази се првобитни гроб цара Душана. Срећом, није пуно оштећен. Још 60-их година прошлог века, тело српског цара пребачено је у Цркву светог Марка, у Београду, да се сачува од вандала – каже отац Бенедикт.