|
|||||
Репортажа из Метохије Хоча украшена са дванаест цркава и манастиром, који изгледа , чувају једини сада Србе Никада нам није било горе! Чудна је та прича о Норвешкој! Из Хоче је за последњих шест месци у Норвешку отишло пет,а спрема се још десет породица. Слично је и у Ораховцу, Косовској Витини, Церници, Пасјанима. Зар Србија ништа о томе не зна, ни њени политичари?! Ко то хоће српски народ из Метохије да отера? Ко дође у Хочу, у срцу Метохије, древном винородном некада знаменитом Душановом граду, на сваком месту, свакој стопи утиснут је неизбрисив траг прошлости. Печат српски, православни, прати нас у стопу. Почев од огромне Камене куле јунака Лазара Кујунџије, прелепе српске властелинске куће, Сараја, сада адаптиране, старе школе, друмова , непрегледних винограда, златастих обронака... све одуше бескрајном лепотом, али и неком притајеном језом. Јер, на само два километра ваздушном линијом је Ораховац, где додуше има и Срба, али много више Шиптара који су нанели зло и патњу околном српком живљу. Ходамо узаним улицама. Тајанствене камене куће од белог су, или жућкастог камена. Неке су старе и по два века. Виноградарске. Свака кућа има вински подрум.Овде се некада точило царски вино.И сада Хочани кажу за винограде да су„ царски”.Фасцинантно је и скоро за неверовати село са око 250 српских домова, а има 12 цркава и црквишта и један стари манастир, на врху највишег узвишења доминира околином. Посвећен је Светом Јовану из 12 века.За поједине цркве у Хочи мештани тврде да су из 10. и 9. века. Има у томе вероватно истине, јер црквишта, остаци, рушевине прастарих хришћанских богомоља, као да својим постојањем хоће да кажу, да су овде од памтивека. Хочани су људи који истински поштују традицију.Постоји неписано правило, да свака фамилија, на чијој се земљи налази црквица, или рушевине, не сме да допусти да зарасте у коров.Због тога сви организовано уређују простор око светилишта, љубоморно чувају.У то смо се уверили дословце посећујући сваку богомољу у Хочи. На пут у Метохију кренули си они који су желели да макар на два, три дана поделе судбину са својим сународницима. Људи из света културе, уметности, музике, науке, моде, службеници надлежног министарства.Студенти.Било је браће из Републике Српске. Повод је празник, прослава самог села и јесењи празници, почев од Михољдана.Вођа пута је неуморни, и вечно свог родног Космета жедан, наш песник Ранко Ђиновић.Уз пут , како смо прешли административни прелаз Јариње, , Косовску Митровицу, па Пећ, обишли Високе Дечане, објашњава путницима свако брдо, кулу , говори и показује на места и села, где више нема Срба.Вели„ најтеже је нашима у Метохији.Треба им што чешће ићи, да не буду сами”.Поглед му сетан, замишљен...У дну аутобуса, сложни млади женски гласови, неких нових „косовских божура ”певају о Лазару, Милошу, косовској девојци... Дочекују нас у некада познатој средњовековној српској вароши младићи, девојке, мештани и отац Миленко, са свештенством Метохије.Ту је и познати извођач предачких песама Светлана Стевић, рече нам у пролазу да је Хоча њена друга кућа. И драмска уметница Весна Павловић.Доћи ће, веле,и владика Артемије, њега српски народ воли, слуша и поштује. – Ораховац нам је на четири колометра. Никада нисмо мирни.Имам четворо деце и петоро унучади.Наше винограде и земљу у појасу око Ораховца, због опасности од зликоваца годинама не обрађујемо.Много је људи, младића тако убијено, отето, масакрирано.Ево сад ће пуних годину како су у центру Хоче увече напали два наша младића Марка Сташића и Младена Лукића.Првог су претукли и одсекли му уво, а другом су поломили руке.Уредно смо све то пријавили КПС-у, али узалуд. Починилац никада није пронађен.У Ораховцу је убијено преко 20 Срба ,за само један дан отели су и убили петорицу из породице Баљошевић.Држани су прво у логору Драгобиље код Малишева.Пронађени су у Волујку у масовној гробници. Данас Негован М аврић трговац из Хоче, у селу сахрањује свог рођеног брата Младена. Био је отет Млађо, диван човек, када је кренуо другом да помогне и ево после три године пронашли му кости у Брестовцу. Биљана Живковић Антр. Метохијска Света Гора На обронцима таласавих, питомих брадашцади, јесњи ветар као да нам показује смер којим треба да кренемо идући у походе оближњим црквицама.Неке су у срцу села,а поједине распоређене на ободима.Као да су светилишта саграђена тако да штите место.У центру, сем велике цркве светог Николе, поред које је и сеоско гробље, још су очуване старе визанстијске фреске. Повише ње, са леве стране и црквица свете Неђеље.Тако је зову Хочани.У њу се убацује новац и поред ње,кад прође,прексрти се сваки Србин.Окречена је у бело,тако да на сунцу од чистоте боје- бљешти.Обилазимо даље, цркве Св.Илије, Св. Ане, Архиђакона Стефана, Св.Петке, Св.Пречисте, Св.Трифуна, апостола Луке, Св.Петра, Св.архангела Михалила.Небо ведро.Поред цркве свете Петке,која је од зуба времена и зуђинског зулума разрушена трава као„ под конац” покошена.Иако је у близини ораховачких пашњака, редовно је посећују. Антр Зочиште се опоравља У повратку за Београд посетили смо манастир Зочиште, о којем брине старешина, отац Петар.Прими нас и братија. Рекоше нам да се велика српска светиња, која је пострадала у мартовским нередима, када су шиптарски екстремисти палили и уништавали по Космету све што је православно -полако опоравља.. Реконструишу конак, који је био порушен и запаљен, као и звоник.Прелепа црква од сиво-белог камена, поново је саграђена, али уништене су све драгоцене фреске.Насликаћемо нове- рече један студет посетилац.Погледом прелетесмо, испод манастира.Срспко гробље, порушено.Мало је сачуваних споменика и крстова.У коров зарасло.Изнад, доминира један од КФОР-ових пунктова. Бодљикава жица, оклопна возила, осматрачнице, наоружани туђинци хладних погледа, џакови цемента, поређани слојевито у висину.Са осматрачнице нас контролишу, посматрају.„Боже, а ми смо на нашој земљи” рече једна средовечна жена.
|
|||||