Источњачке секте
АУМ ШИНРИКЈО
Од шамбалистичког оптимизма до апокалиптичког тероризма
Рођен као Тицуо Мицумото 1955. године у граду Јацихуро у покрајини Кумамото. Био је слеп на једно око, а слабовид на друго. Није завршио школу за децу са оштећеним видом – Посветио се, кад је одрастао, акупунктури. Оженио се и запослио у једној апотеци у граду Фунабаши. Због фалсификовања рачуна извођен је на суд. Пуштен је, а затим је отворио апотеку са надрилековима. Ухапшен је и кажњен са 200.000 јена. Године 1984, после седам лета јога – вежби, основао је школу јоге у Токију и обећава да ће за годину дана моћи да лети. Године 1986. пење се на Хималаје, где доживљава “коначно просветљење”, и постаје Шоко Асахара, оснивач религије “Аум Шинрикјо”, која “садржи суштину свих религија”. Циљ нове вере је схватање сопствене нематеријалности, припадности вишим световима, стицање здравља и надљудских способности. Учење је сачињено од елемената махајана – будизма, тибетанског тантричког будизма, јоге, таоизма, итд. Чита и Откривење Јованово, и прориче Армагедон за 1. август 1997. године.
Припадност секти подразумева апсолутно потчињавање, почев од попуњавања обимног упитника до давања своје имовине секти. Све што човек ради за секту, помно се бележи, што му доноси “поене” и омогућује напредак на хијерархијској лествици. Део иницијатичког ритуала је подразумевао испијање гуруове крви, излучевина и воде у којој се купао. Медитације трају до 10 до 25 сати, а чланови секте морају да носе некакве “шлемове спасења”, који емитују ултра – ниске звуке. Пили су пилуле и удисали разне хемикалије. Смели су да спавају 2 до 4 сата дневно, а јели су понеки тањир пиринча. Виши нивои посвећења коштали су неколико хиљада долара. Верници су се клели: “Ја ћу бити одан гуруу у највећој могућој мери”.
Асахара је ускоро објавио књигу под називом “Проглашавајући се Христом”. На насловној страни била је фотографија на којој је Асахара приказао себе распетог, са трновим венцем на глави. У књизи је писало: “Дух Истине – то није нико други, него ја, руководилац АУМ Шинрикјо... Нови Завет је књига која пророкује о томе да сам ја Христ”.
Шоко Асахара
Асахара је постао богат човек. Око њега су се окупили веома угледни људи Јапана, који су осмишљали “научну” стратегију и тактику. Сенчи Ендо, биолог специјализован за вирусе; физичар Нарихито Нода; веома угледан адвокат Јошинобу Анојама; астрофизичар Гидео Мураи... У то време, вођа светског будизма, добитник Нобелове награде за мир 1989, Далај Лама, примио је обилне прилоге од Асахаре, и заузврат му нудио свој благослов.
То је веома занимљива епизода у развоју секте. Сам Асахара је тврдио да му је Далај Лама још у фебруару 1987. године дао подршку за обнову будизма у Јапану. Наводно му је рекао: “Драги пријатељу, погледај будизам у данашњем Јапану. Он се претворио у ритуализам и изгубио прави смисао”. Наравно, гуруова изјава не мора бити тачна. Асахари је био потребан Далај Ламин углед за остварење месијанских циљева. Па ипак, секта је имала писмени “благослов” бидисте – нобеловца. Лама је сведочио: “Онима којих се тиче... Према моме сазнању, АУМ тежи да пробуди јавну свест преко религиозних и социјалних активности. Поред понуде интезивне медитације, присталице АУМа практикују и традицију махајана – будизма. АУМ је дао велике прилоге за наше будистичко удружење у изгнанству, нарочито за наше монахе – студенте који су недавно стигли са Тибета. Веома ценимо те прилоге, и они су за нас били веома драгоцени”.
Пошто су јапанске власти дуго одбијале да признају секту, огласио се “Савет за религиозне и културне погледе” Далај Ламе. Писмо је гласило: “Онима којих се тиче... АУМ Шинрикјо је источњачка религиозна организација која је под духовним вођством мајстора Шока Асахаре и састоји се од 6000 следбеника и има 12 огранака у Јапану, као и ван њега. Мајстор Асахара је овлашћени религиозни учитељ јоге и искусни учитељ медитације. Према нашем најпоузданијем сазнању, АУМ тежи развијању јавног доброчинства преко разних религиозних и друштвених активности – наставе јоге и будизма, организовања семинара и понуде пружања упутства о медитацији на вишим степенима, као и етичке вежбе. АУМ пре свега настоји да оживи предање махајана – будизма и учење о дарми у Јапану. Као основу за будистичку праксу, АУМ је дао огромне прилоге за нашу будистичку организацију у егзилу. Ми смо веома зхвални за пријатељску помоћ нашој култури и нашим заједницама. Због њихових циљева у Јапану, требало би их признати (као религијску организацију, нап. прир.) и ослободити плаћања пореза. Изузетно ћемо ценити сарадњу и подршку власти”.
После великог притиска сектиних адвоката и благослова Далај Ламе, АУМ је од стране јапанских власти признат 1989. године. Почело је остваривање плана Шока Асахаре – претварање планете у Шамбалу, митску земљу тантристичког будизма. Томас Гандоу, један од најугледнијих немачких стручњака за питање тоталитарних секти, каже да још увек није јасно да ли је Далај Лама био преварен, нити се зна шта га је надахнуло да тако свесрдно препоручује секту чије му учење и пракса нису били довољно познати - да даје благослов који ће Асахари отворити пут ка широким масам и пружити могућност легализације.
А онда је на ред дошла Русија. Почетком деведесетих Асахару стиже у рањену земљу, која се још није опоравила од комунизма, а већ јој је понуђена “шамбализација”. Гуру је собом донео паре, и почео да купује важне људе: главни човек за подршку био је Олег Лобов, у то време секретар Савета безбедности Руске федерације. Његов помоћник, Владимир Рубанов, такође није имао ништа против. Он је нову, “пост - православну” свест Русије назвао “идеологијом руског космизма”, то јест – оживљеног паганства, и сасвим му је одговарао “мајстор” који се прогласио за паганског “Христа”. Са Асахаром су се састајали челници парламента, Руцкој и Хазбулатов. У руској војсци почело је занимање за окултно. Ректор Војне академије је, на пример, учествовао, у октобру 1994, на семинару “Анализа теозофског схватања личног развоја и спиритуалности”, који је држан у вили Министра одбране. Исти министар је, у оквиру “шамбализације” војске, отворио “Институт неокосмологије”.
Шоко Асахара
Колико је Русија духовно слуђена најбоље се види из чињенице да су млади Руси, који су ишли за Асахаром, озбиљно схватали његове речи: “До 23. октобра 1991. нисам читао ни једну страну Новог Завета, осми Откривења Јована Богослова. Тог дана сам се уверио да се у тој књизи налази пророштво по коме сам ја Месија”. Паралеле са Христовим животом гуру је “дословно спровео”: Христос је био четрдесет дана у пустињи – Асахара је прошао пут аскезе; Христос је био у гробу три дана и три ноћи, достигавши “самадхи”, највише стање медитације, кад плућа немају потребу за кисеоником – један Асахарин ученик под водом није дисао 14 минута и 27 секунди, што је “нови светски рекорд”; Христос је претворио воду у вино, а гуру (што се не може проверити ако немаш специјални прибор) чини да вода зрачи ултравиолетним зрацима. Уз све ово, Асахара је тврдио да жели да има “пријатељске односе са Руском Православном Црквом”.
На хиљаде младих људи пошло је за Асахаром. Од 1994. нетрагом је нестало 500 девојака и младића (податке о томе је објавила Зинаида Захарова, председник комитета за спасавање деце из секти), који су се придружили “великом мајстору јоге”. Његови руски робови су мисионарили по улицама, продавали књиге, касете са “астралном музиком”. Плакати са Асахариним ликом могли су се свуда видети: “Нека наша земља постане Шамбала”, поручивао је Русима. Пропаганда је, свакодневно, ишла преко радио – станице “Светионик”, на московском тв – каналу сваке седмице је нуђена по једна Асахарина емисија, рекламе су штампане у новинама са милионским тиражима...
Тровање у токијском метроу - спасење по Асахари
Русија је била погодна и због још нечега: у њој је било могуће набавити опрему за справљање бојних отрова, као и оружије. А Асахари је било потребно и једно и друго. Уосталом, Армагедон је близу, зар не? Пре Армагедона не би било лоше преузети власт у “Земљи излазећег сунца”.
Секта је у Јапану створила “владу у сенци” и покушала да се инфилтрира у војску. Именовани су министри за одбрану, науку и технологију, за спољне послове. Кијохиде Хајакава, “министар грађевина”, имао је бележницу пуну назива оружја и муниције, извештаја о војној обуци у Русији (Асахара је тамо, са дозволом највиших званичника, боравио осам пута), као и са дугим списком за набавку оружија. Хемијска и биолошка средства за уништавање била су довољна за тровање милиона грађана, а у тајним лабораторијама “шамбалисти” су се бавили – обогађивањем уранијума. Уз све то, незаконито су произвођени барбитурати и “серум истине” (Асахара није заборавио своју “апотекарску младост”). На основу прилога и разних прљавих работа, секта стиче имовину од 22 милиона долара (одатле паре за Далај Ламине монахе – студенте и за одобровољавање Олега Лобова!).
Тужба га је теретила и за део учења који није јавно пропагирао: од почетка своје “мисије”, наиме, Асахара је веровао да треба убијати непослушне следбенике (тако је пред Асахаром удављен Котаро Очида); од 1990. године он своје учење о потреби да се неки људи убију ради спасења душе почиње да примењује на све. Било је јасно да то не може предуго да се скрива и да ће полиција ускоро извршити претрес комплекса култа. Гуру је због тога решио да потрује што већи број путника токијског метроа сарином, што ће “нанети удар полицији”. Лично он је испланирао напад, а сарин су у метро унели кардио – хирург Икуо Хајаши и његова супруга Рира, потомак угледне јапанске породице. Тридесетогодишњем Масами Цучију, вођи “хемијске” групе која је радила на производњи сарина, професори са Цукуба универзитета предвиђали су сјајну будућност.
У нападу сарином у метроу, почетком 1995, гине 12, а бива озлеђено 5500 људи.
Пред истражним органима, слепи “месија” је кукао: “Шта ће бити самном?”.
Почело је суђење човеку који је свет хтео да претвори у Шамбалу.
Још једна секташка утопија претворила се у прах и пепео, одневши са собом многе животе.
Група аутора
ОД УТОПИЈЕ ДО КОШМАРА
ИЗДАЈЕ: СВЕТИГОРА – ИЗДАВАЧКА УСТАНОВА МИТРОПОЛИЈЕ ЦРНОГОРСКО – ПРИМОРСКЕ - Цетиње, 1997.
БАГВАН РАЏНИШ
Једна од школа медитације. Основао ју је Раџниш 1974. у индијском граду Пуни, а присталице су се окупљале у ашрамима (храмовима). Раџниш развија своју сексуалну теорију, а ашраме претвара у рехабилитационе центре за западњаке под стресом. То је клупска медитација коју данас води Мајк Вилијем О'Бир. Његово име у покрету је Бен Гаеш. Раџниш се 1981. настанио у Орегону (у САД) и купио имање од 200 квадратних километара. Тај материјални грамзивац и сексуални похотник избегавао је да плаћа порез и поседовао је 90 “ролс – ројсева”, авиона и многобројне базене. Умро је 1990., наводно од сиде. Данас култ зарађује 15 – 45 милиона фунти годишње. Имају курсеве за менаџере у Европи, а најпознатији клијенти су из директоријума фирме “BMW”. Име “Багван” значи “господар вагине”. Његова медитација подразумева нагост, секс и прављење буке. Нарочито је била омиљена код хипика. Група се такође јавља и под именима “Покрет Ошоа Раџниша”. У свету има око 600 центара. Тврде да сиромашни не могу имати духовност.
Багван Раџниш
Разлог да приступите: Секс без граница
Разлог да не приступите: Секс са хипицима
Парола: Приљуби се уз тле, спој се са земљом, осети поново тренутак из детињства када си притискао груди своје мајке. (Раџнишово “Упутство за медитацију”)
ВИПАСАНА - БУДИСТИЧКИ ОБЛИК МЕДИТАЦИЈЕ
Випасана је облик медитације чије смо велике популарности сведоци у протеклих неколико година. На стотине Випасана медитативних центара се појавило како на Истоку тако и на Западу, и још увек нема знакова да се ширење овог посебног начина медитације налази у било каквој кризи.
Овде ћу описати Випасану као будистички облик медитације упркос чињеници што индијски учитељ С. Н. Гоенка, који је најтипичнији представник бурманске традиције, тврди да у њој нема ништа будистичко. Данас има "Гоенка" центара у Индији, Непалу, Аустралији и САД, и све су популарнији на Западу међу онима који трагају за источњачком мудрошћу. Такође, многи католички свештеници и лењи људи користе Випасану као прилику за повлачење из овоземаљских активности.
Випасана припада Теравада будизму, такође названом Хинајана ("мала кола"), који је Јужни будизам. Випасана је вероватно била саставни део манастирског живота теравадског будизма. Током протеклих сто година, међутим, ова техника је најбоље заживела међу лењим људима, нарочито у Бурми где су успостављени многи велики центри. Али Випасана цетнри такође се могу наћи и на Тајладну и у Шри Ланци, које посећују многи западњаци. Такође, ових центара има и у областима где је традиционално доминантан Северни будизам, као што је на пример Непал. Између ове две традиције нема ни најмањег конфликта, а многи следбеници ће посећивати центре који припадају обема традицијама.
Гоенка промовише Випасану као нерелигиозни систем, али постоји неколико дефинисаних карактеристика које изражавају класичан Будизам. Прикривање будистичких карактеристика у Випасани је можда покушај да се она учини пријатнијом за људе са Запада. Језик и садржај су, у ствари, модификовани да би се прилагодили начину размишљања једног западњака, али корени су и даље будистички и чврсто су уграђени у класичну Теравада традицију. Таква двосмисленост је присутна и у осталим источњачким покретима који су представљени Западном свету, као што су Јога и Трансцедетална медитација.
Према Гоенки, значење термина Випасана је "самокритика, уочавање, које прочишћава кратак аспект живота, патњу и себичност". Випасана је, према томе, метод помоћу којег је могуће досећи мудрост и проницљивост који омогућавају да видите реалност онакву каква она заиста и јесте. У класичној традицији Випасана је блиско повезана са идејом самате, што значи "смирити се, постати миран помоћу медитације", стање свести карактеристично "само једном мисли". Данас, ипак, Випасана се нормално представља без помињања самате, мада је идеја још увек ту, пригушена у Випасани.
Учење је понуђено као низ корака, и сваког дана се напредује у односу на претходни дан. Да би се постигла потпуна корист од курса веома је важно да се ни један корак не пропусти. "Правило дисциплине"је мали памфлет практичних информација који се даје сваком учеснику. Он наглашава да је гуру главни. Сва комуникација је да се заузме место између гуруа и дисциплине, али не много према дисциплини. "Ради тачно што ти се каже". Забрањено је писати белешке или носити књиге на курс. Постоји само један начин да се научи Випасана, да се прикључите курсу и да дођете под вођство гуруа. Учествовање је бесплатно али су учесници замољени да дају донацију у новцу.
ВИПАСАНА И КЛАСИЧНИ БУДИЗАМ
Како сам раније поменуо, Гоенка тврди да његов систем медитације није будистички. У књизи Изводи из предавања (Бомбај, 1987.), он наглашава да Випасана није религиозни систем медитације. Идеја није да се једна особа преобрати из једне религије у другу. У ствари, преобраћење је из "несрећног у срећног, из незнања у знање, из ропства у слободу". У овом тексту се такође види класична формула за избегавање, на пример "три драгуља", а то је избегавање свих изворних учења Будизма. Према традицији да би се постао будиста, монах мора да избегне у Буду (просветљење), у Дарму (будистичка техника) и у Сангу (заједница монаха и монахиња).
Унутар Гоенкиног система Три Драгуља се призивају на првом дану при церемонији иницијације. Води се рачуна да формула избегавања буде у самом центру пажње као ритуал промене. Ово је сасвим слично тибетанском будизму који, када је добио признање религијске заједнцие у Данској, користи формулу за избегавањ да би створио разлику између професионалних Будиста и оних који једино подржавају заједницу. Један од класичних Теравадиних текстова, Винаја Питака, описује важност ове формуле. Када прими све неопходне информације, Јаса изјављује: Узимам свог избеглицу у Буди, Дарми и Сангаји, и питам узвишеног да ме прихвати као брата који се променио од данас па до краја живота.
Централна идеја Випасане је да комплетно осећајно биће пати, али не у смислу да има бол. Идеја патње је много шира. Живот је патња; патња је интегрални део рођења; болест, смрт итд. Патња је и када радиш нешто, а не добијеш оно што ти треба или што желиш; патња је и када добијеш нешто, а не можеш то да задржиш. Будин класични текст "Говор ватре" то објашњава на овакав начин: Патња је саставни део непрекидне промене ствари, у ствари то није ништа ново, промене од једног тренутка до другог. Све у овом свету, у којем живимо, има тај квалитет промене, и та чињеница, према Будизму, је патња. Али ово такође има и други квалитет, који сачињава њихову истину и аутентичну природу, а који се налази изван света осећања. Випасана, тврди Гоенка, помаже да се сазна права природа ствари.
Када је Сидарта Гаутама седео испод дрвета Бо у Бодхгају, пре двестапедесет година, тврди будистичка традиција, он је схватио праву природу патње и захваљујући томе доживео је просветљење и постао Буда. Право значрење овог уочавања налази се у "Четири Узвишене Истине". Гоенка представља те истине - као традициују која постоји вековима ? у облику у којем доктор дијагнозира болест. Прва узвишена истина је да патња постоји. Друго да треба размотрити узрок патње. Затим је описано да се лечењем патња доводи своме крају, и коначно леку је дато име, средство које се користи да би патња престала.
Патња је део свега у животу исто као и смрт. Избегавања патње кроз смрт је немогуће, а самоубиство ће само повећати несрећу тиме што ће акумулирати више лоше карме. Карма из прошлости одређује овај живот и нечији поступак неће одредити следећи живот. Патња је одређена стварношћу самсаре (реинкарнација) што је супротно од коначног циља нирване, то је "уништење", ослобађање од патње. Крајњи циљ је ослобађање од точка самсаре. Демон Мара је чудовиште које одржава точак стално у покрету. Он у будизму симболизује све оно што је зло. Мара је такође покушавао да заведе Сидарту од просветљења када је седео испод дрвета Бо.
ОРУЖИЈЕ ЈЕ УОЧАВАЊЕ
Постоји само једно оружије којим се може поразити Мара и спасити човечанство од вечног точка реинкарнације, а то је просветљење, уочавање. Учећи Випасану тврди се да ће се пут до циља открити. Борба се води око заузимања места у нечијем уму и свако се мора борити за себе. Гоенка пише, "Мораш да урадиш оно што мора бити урађено, нико други то неће урадити за тебе".
Трагови патње из ранијих живота су код сваког сачуване као санкхара (Санскрит: самскара). Постојање санкхаре је резултат различитих болних догађаја и искуства који су се догодили у овом и прошлим животима. Они се приказују као подсвесни трагови у уму и представљају се као грешност. Они ће у будућности донети бол. Они се морају потпуно елиминисати да не би постали непријатне реакције у уму. Те реакције су узрок зашто се тоачк самсаре и даље окреће.
Циљ Випасане је зато, да научи како да се поступа уместо да се реагује. Санкхара је манифестација карме, енергије карме. Свака индивидуа је жртва карме која је настала у ранијим животима, али Гоенка тврди да манифестација карме у облику санкхаре може бити обрисана. Супротно од нечије карме, ствари које чиниш сада ће одредити тип твог следећег живота. "тренутак када је комплетна санкхара обрисана је осећај бесмртности који ће да расте зато што никаква санкхара неће изронити да би загадила ум, и то је крајње стање нирване коју ни једна реч не може да опише".
Санкхара, корен патње, је кључни појам Випасане. Он не наговештава само реакцију већ и резултат реакције. Све реакције се семе које ће развити плод, чињеницу која је директно повезана са законом узрока и последице. Исти закон упрвања и умом. Семе је посејано и нова санкхара је резултат. Ако је земљиште добро припремљено за санкхарино семе, нова санкхара ће се развити: "плод из семена и семе из плода, то је процес размножавања који се никада не завршава".
Неко би ово повезао са алегоријом из Новог Завета о семену које је пало на камено тло и семе које је пало на плодно тло. Али Гоенка је ову алегорију окренуо наопако. Семе или санкхара мора да падне на камено тло. Само тако ће бити могуће завршити процес умножавања.
Тренутак када се умножавање заврши, процес брисања почеће сам од себе. Не реаговати значи да нема више улазних података. Присуство санкхаре требало би да утиче на свест и спокој, који су основни елементи у техници Випасане. Шест органа који осећају (такође особина Будизма) су основе за све реакције. Захваљујући тим осећајним органима успостављен је контакт са светом објеката, чије деловање ствара реакцију унутар индивидуе. Ово је разлог зашто су осећајни органи корени које треба исећи, а осећајне реакције су прашина коју треба уклонити.
За време Випасана медитације појединац нема других веза са емоцијама од оних које има свест "долажење - да -се - буде - инг и удаљено умирање". Учесник треба да остане "кул", слободан како од пријатних тако и од непријатних осећања. Поента је да се демонстрира спокојство и осмех, "осмех различитости". Тада и само тада појединац може да крене на путовање према нирвани.
Упркос томе што Гоенка тврди супротно, техника Випасане јасно одражава будистичке корене. Након свега то је стара религија која одсликава покушаје појединаца људског рода да разумеју узроке патње. И лек који је прописан је техника контроле ума која покушава да ослободи од свих жеља које су повезане са светом и путем ума и путем осећања. У последњим анализама ово је религија која се одриче реалности и доброте божаснког стварања.
Хеле Мелдгард (Helle Meldgaard)
Са енглеског: Ђорђе Продановић
МЕДИТАТИВНА СВЕСТ– ДУХОВНИ ИНЖЕЊЕРИНГ
Учитељи ТМ-а рекламирају свој преварантски трик као методу ослобађања од стреса “као дах лаку, као осећај чисту, као живот божанствену”. Њихов наступ плени необавештене који нехотице постају радници и духовни ратници спремни да регрутују нове масе верника. На овај начин, преко ТМ-а, верницима бива препакована свест, они постају економска гомила слична крду које више не треба затварати у радне и концентрационе логоре. Националне државе верника ТМ-а не треба више побеђивати у рату нити економски подјармљивати зато што је њихово становништво добровољно прихватило положај одређен од стране учитеља и сваковрсна експлоатација их чини срећним. Целокупни психички живот медитаната окренут је од стварног живота ка унутрашњем, ирационалном свету у коме је мантра од реалних објеката начинила вампирске сенке привида.
Више од дванаест година живео сам у “блаженству” ТМ-а, а за то време на плану мог реалног живота дешавала се потпуна пропаст: уништено ми је душевно и телесно здравље, разорена породица, син кога сам са четрнаест година научио да медитира завршио је као душевни болесник, а ја сам и поред свих тих трагичних чињеница био “блажен” и док се реални живот око мене распадао, ја сам преметао мантру по свом пустом мозгу која је својим присуством, а често и својим одсуством, поништавала моја животна усмерења, моје духовне потребе, једном речју мој живот.
Основни слоган новог духовног неоколонијализма је упознај смог себе, кад себе упознаш више ћеш себе да цениш, више ћеш себе да волиш, зато што ћеш на основу нових учења да будеш трансформисана личност. У ту сврху написана је гомила књига, стручних брошура, саветодавних чланака на основу којих треба да паметно закључимо да нам је ТМ на корист.
Верници ТМ-а постају становници екстериторијалне трансцедентне државе, а при том су изгубили духовни, национални, породични и лични идентитет. Ученици ове животне лекције “упознај самог себе” по медитативним техникама за “дијету ума и пост духа”, постају грдно срећни у позлаћеним кавезима своје подсвести која им пружа лакоћу летења у новоусвојеној концепцији живота.
На почетку увођења у ТМ праксу, имамо превару учитеља да личност тренингом може да контролише спонтану пажњу, а вољна пажња може да буде аутоматска. Учитељ учи жртву инструишући је у тајне новог учења да ће преко понуђених техника реалност бити доживљена дубље и у свој својој сложености. Жртва затвара очи, седа у “лотос” положај, налази се у тихој соби, и тиме се усмерење пажње ка спољашности своди на најмању меру. Пажња се преноси на појаве и радње које се дешавају жртви, а то су: откуцаји срца, дисање, топлота тела, итд. Пажња се затим преноси на мисаони процес у том тренутку. Мисли које спонтано струје мозгом могу да буду свакакве (нпр. треба да идем код зубара, треба да узмем одело са хемијског чишћења, итд). Медитант је научен да ове спонтане мисли са менталног екрана не осмишља већ да им дозволи да склизну. На овај начин ментални екран је очишћен, а личност чека даље дешавање у процесу медитације. У стању менталне тишине, ни из чега, појављује се мантра. Мантра је израз религиозне праксе Индије којим гуруи моделирају своју духовност. Она се добија приликом иницијације, а ради се о санскритској речи чије значење медитант не зна; забрањено му је да мантру гласно каже, да је напише или било коме саопшти. Овакав однос према мантри диктиран је делом из религиозних разлога, а највећим делом јер мантра представља суштину програма који је усвојен као имплант без одбацивања.
Срж подсвесног програмирања у медитацији настаје појавом мантре која је најпре свесно одмишљена. На менталном екрану појави се садржај мантре која се не препознаје као део животног искуства личности и због тога се целокупна психичка активност усмерава ка мантри. Личност покушава да крајњом јасноћом доживи бесмислен садржај мантре. Она постаје ујармљена од стране мантре. Рутина медитирања доводи до губитка било које мисли, сем у подсвести имплантиране мантре. Покушаћу да рационално објасним ову ирационалност. Представите себи да је садржај мантре округли, глатки, безукусни и безмирисни каменчић који је примио топлоту вашег тела, кога премећете по устима језиком у некој од индијских пустиња да бисте заварали глад, жеђ и умор. Опсена триком да мислимо мисао без садржаја на спонтани начин изазива низ нових појава. Дешава се да се током процеса медитације мантра изгуби са менталног екрана, али то не значи довођење личности у нормално стање, јер је команда мантре на почетку медитације забранила било какву појаву мисли. Ментални екран је потпуно празан. Ово стање је најбоље означити као уговорно стање смрти. Личност је доведена у стање обављања базичних функција, она је живи мртвац, чак није ни ходајући леш, она је у статусу искључиво физиолошког живота. У том стању мртвила личност бива преплављена осећајем ирационалног блаженства. То осећање имају сви ТМ практиканти, али то је искуство и “верника” дригих секти, без обзира на суштину њиховог учења, ако учење подразумева неку медитативну технику. И из оваквог стања и из оваквог искуства рађа се цео један систем нових норми које личност, пробуђена из ТМ-а уноси у реалност. Целокупни психички и духовни живот личности усмерен је да досегне ниво задовољства без жеља и испуњења. Клинички опис особе која медитира је: ум на строгој дијети, дух неактиван, физиологија близу клиничке смрти. У овом стању апсолутне неактивности код медитанта се јављају невољни трзајеви главе, чији је опис најближи опису парцијалног епилептичког напада. Лекари су ми то упоређивали са нападима Џексонове епилепсије. На “вишим” односно “напредним” курсевима ТМ-а, трзаји главом или делом тела, чак и целим телом, допуњују се иницијалним криком, као код почетка епилептичког напада. Грчења су тако снажна да особа код “летачке технике” одскаче лако и креће се у одскоцима отворених очију и са ирационалним осмехом на уснама.
Медитација
При изласку из медитације, прво се опозове мантра на чију се појаву више не чека и поново се успоставља порушени корелациони однос са околином, јављају се спонтане мисли, а целокупни психички живот полако се диже до нормалног нивоа. Активност у окружењу бива условљена медитативним искуством. У релације са објектима медитант уноси минимум активности, минимум осећања, минимум инвестиција и то је пут који води у кидање релација са околином. Особа има живи осећај одмора и задовољства који је произишао из сеансе медитације. Осећај задовољства и одмора је произашао као ослобођење од неке велике бриге или окончаног тешког, али корисног посла, а у ствари то је ирационално задовољство изазвано тоталном неактивношћу духа, ума и тела. Кад се осећај безразложног задовољства изгуби, јавља се потреба да се медитативно искуство понови. Сви учитељи трансцедеталне медитације новим полазницима курсева уливају идеју обавезног упражњавања ове технике, два пута дневно, првих петнаест дана. После две недеље, проверавају се ефекти од стране учитеља. Уколико је личност условљена медитативном техником, учитељ предлаже устаљивање ове условљености и тек после шест месеци предлаже јој “дубља” искуства. Ова рутина, бришући реалност, намеће жртви живот састављен само од медитације. Она живи медитацију. Било која појава или догађај из реалности бивају проведени кроз медитативну свест и медитативно искуство. Процена реалности такође проистиче из медитативних садржаја. Притом, стварни интереси личности су гурнути у задњи план. Реалност је разбијена на масу детаља које медитант примећује, али се целина објекта изгубила. Неприродно стања “блаженства”, изазвано медитацијом, код појединих зависника који претерају у дужини трајања медитације, завршава се потпуним психотичним растуром личности. Нове технике се нуде, уз истовремено буђење жеље да се, без икаквог напора, а познавањем “напредних” техника, уђе у стање још дубљег “блаженства”.
Медитант који временом схвати да релаксациона техника ослобађања од стреса постаје примарни услов живота, бива као громом погођен сазнањем да је постао дубоко религиозан и да живи у непродуховљеној средини. Ово сазнање је нова визура кроз коју медитант гледа и доживљава своју околину, али и околина њега и, преко тог узајамног неразумевања, јаз између медитанта и породице се проширује. Медитант личи на монаха који са ужасом схвата да не живи у ашраму, већ у нерелигиозној средини, у световној средини чији су принципи супротни ашрамским, што га излуђује. Чак и њему најближе особе бивају детектоване као “сатане”, као “запрљане” личности. Сваки импулс нормалног живљења личност медитанта код себе препознаје као сатанску активност, као деструкцију своје нове трансцедеталне структуре. Супруг медитанта ће предложити својој жени трансцедетални сексуални однос. Ако она није у медитацији, гледаће га са запрепашћењем као човека који је сишао с ума, који јој предлаже нешто што је потпуно неприродно.
Све медитативне технике бришу личност у име неког мистичног јединства.
Трансцедетална медитација, са својом организацијом, хијерархијски чврсто структуираном, део је великог система чији је циљ уништење личности, породице, нације и вере. Последњих 25 до 30 година светом кружи гласник “судњег дана” и невероватном лакоћом и брзином придобија нове и нове присталице. Својом слаткоречивошћу и змијским језиком ствара колоне верника које као зомбиране уводи у пропаст и сигурном руком води ка њиховом судњем дану. Ти јадници су душе продали ђаволу, а да тога нису ни свесни.
Духовни инжењеринг се тако вешто спроводи да жртве не препознају да су испраног мозга. Сваком прија пажња, а посебно кад он сам себи постане предмет потпуне сопствене пажње, обожавања. Та гордост је на први поглед невероватна, али не смемо заборавити да се, ради о превареним, заведеним људима. То је болест духа, подсвести и емоција коју болесник носи на ногама, а околина пада покошена, и сама захваћена болешћу због неразумевања.
Реалност, са свим својим санкцијама и инфлацијама, ратовима и катастрофама сваке врсте мање је стравичан од учења ТМ-а Махаришија Махеша Јогија. Овај распоп који је побегао из Индије и населио се у Америци, разара хришћанску цивилизацију својом техником дозираног поништавања саме животне жеље, па је то голо оспоравање права на живот.
НЕПОБЕДИВА ОДБРАНА И НЕОКОРТИЧКО РАТОВАЊЕ
Махеш Прасад Варма (илити Махариши Махеш Јоги) познат је највише по свом “Покрету за трансцедеталну медитацију” (ТМ). Осим тог покрета, Махариши Јоги је и родоначелник “науке о креативној интелигенцији” и “светског плана” који би донео општи напредак свим државама које га прихвате. То би се остварило помоћу “Махаришијевог ефекта”, који се заснива на поставци да је за постизање напретка довољно да ТМ упражњава 1% становништва у свакој земљи, а онда ће квантитет прерасти у квалитет. У немачком часопису “Der Spiegel” (бр. 35/83) објављен је оглас – позив владама да реше своје проблеме, и то тако што ће закључити уговор са “Светском владом ере просветљености” – организацијом коју је 1976. основао Махариши Махеш Јоги. Трошкови би се, како каже оглас, плаћали тек када постављени циљ буде био постигнут.
У издању “Махаришијевог европског истраживачког универзитета” изашла је 1975. публикација под ознаком G 297, у којој се описује “друштво у ери просветљености”:
“Друштво у ери просветљености одликује се развојем самодовољности која доводи до непобедивости у природном стању уравнотежености и реда. У том стању сви поступци заснивају се на природном закону. Тенденција друштвеног живота потпуно је спонтано позитивна и напредна. Нестаће негативне тенденције као што су болести, криминал, немири, алкохолизам и остале лоше навике. Национална енергија и финансије моћи ће да буду употребљени наменски, да би осигурали народ у највећем могућем напредку. Изумиру несреће, сукоби и несугласице. Морал и врлина развијаће се слободно. Чиста свест управља судбину друштва ка добру. Окружени хармонијом и напретком, политичари спонтано доносе правилне одлуке и воде брод нације ка сигурној будућности. Друштво се развија са способностима да својим суседним земљама даје максимум и да максимум прима. Свака заједница је срећа за другу заједницу. Хармонија и срећа свуда побеђују. Ови искази нису настали из жеље и надања, већ су израз чињеничне датости засноване на научним истраживањима која показују да су побољшања квалитета живота у једном граду пропорционално сразмерна броју особа које упражњавају технику трансцедеталне медитације”.
Која влада не би желела сва ова добра у друштву у коме влада? ТМ се овде представља као универзални лек. То је једна слика света као у рају, која се може постићи применом технике која обећава спасење од свих зала. Као могућна оцена успешности технике ТМ можда се може навести случај када је премијер Новог Зеланда у свом писму од 01.11.1978. изјавио да није било промена у стопи криминала за време док је упражњавана техника ТМ (која је, наводно, требало да смањи стопу криминала).
Будући да нуди решење за све проблеме, програм изнет у публикацији G 297 обећава и остварење ненарушивог светског мира. Пошто је остварење мира једно од најбитнијих питања, програм ТМ нуди убрзани начин за остваривање. Потребно је основати групу “сидхи - летача”, тако да није потребна количина од 1% становништва, већ само квадратни корен од 1% који сачињавају “сидхи - летачи”. Како функционише јогинско (сидхи) летење? Одговор на то питање даје часопис: “Покрета за ТМ” у Немачкој, бр. 8, октобар 1991.
“Јогинско летење представља способност индивидуе да делује из уједињеног поља и да читав потенцијал природних закона оживи у свим његовим облицима: духу, телу, понашању и околини. 'Јогинско летење' представља минијатурни лет галаксија у простору – све уједињено природним законом у савршеном реду. Кординација тела и духа које се види у 'Јогинском летењу' показује да су свест и њен одраз, физиологија, у савршеном балансу. Научним истраживањима утврђена је максимална кохеренција у функционисању људског мозга за време 'Јогинског летења'. Пошто је кохерентно функционисање људског мозга темељна јединица светског мира, отуда је 'Јогинско летење' механизам помоћу кога светски мир постаје реалност.”
У поменутом огласу из часописа “Der Spiegel” налази се сажети опис значаја уједињеног поља:
“Уједињено поље свих природних закона описано је теоријом о супергравитацији у квантној физици, а како је Махариши у новије време обелоданио, потпуно знање о томе налази се у древној ведској литератури. Примена овог чудесно савршеног знања о начину функционисања природе довела је до стварања Махаришијевог интернационалног система образовања, здравства, управљања, одбране и рехабилитације”.
Све до сада наведена обећања и све поставке заснивају се на примени “природног закона” и “уједињеног поља”. Према описима, реч је о појмовима који надилазе границе индивидуе, појединачних друштвених група или држава и који имају универзални карактер. Да ли је могућно да се и појединац својим свешћу укључи у уједињено поље и природни закон? У једном материјалу “Међународног студентског покрета за медитацију” из Филаделфије (11/70, стр.3) каже се да у “ТМ дух не досеже само груби свесни слој мисли, већ наша свест (уколико практикујемо ТМ) иде у све финије слојеве мисли, све док не досегне чисту свест (област чисте стваралачке интелигенције)”.
У стварању светског мира и непобедивости сваке нације најважнију улогу играју оружане снаге сваке земље. При “Махаришијевом ведском универзитету” (МВУ) постоји “Одељење врхунске војне науке”. Основ концепта “непобедиве одбране” чини “превентивно крило” у одговарајућој војсци. Ради операционализације “непобедиве одбране”, у холандском граду Флодропу (седишту МВУ) одржане су до сада три међународне конференције о “непобедивој одбрани”. На скуповима су били присутни представници: Азербејџана, Белорусије, Бурундија, Грузије, Јерменије, Казахстана, Малија, Мозанбика, Русије и Таџикистана.
Шта је “превентивно крило”? То је група од 1 – 5% припадника војске, која ће спречавати настанак сваког непријатељства и сукоба те стварати и одржавати хармонију и кохеренцију у националној свести. По речима др. Бевана Мориса, председника МВУ у САД, “превентивно крило” треба да овлада ТМ – техником, а ради појачавања дејства и “сидхи - техником”.
По мишљењу Махаришија Махеша Јогија, ниједна војска у свету, било мале или велике земље, не може стварно да гарантује потпуну безбедност народа, јер је то ван њене моћи контроле. Војска, по Махаришију, може гарантовати потпуну безбедност само ако има непобедиву снагу, односно “природну способност да онемогући рађање непријатељства и стварање непријатеља”. Махариши каже да би војници “превентивног крила” деловали кроз уједињено поље на потенцијалног непријатеља, разбијајући његово непријатељство, тј. негативну свест и вољу који могу бити извор опасности. Крајњи резултат “превентивног крила”, каже Махариши, треба да буде емитовање таласа мира, позитивности и хармоније на читаву околину. По мишљењу др. Б. Мориса, то доводи до стварања “интегрисане и непобедиве националне одбране”.
Зашто је таква одбрана “непобедива”? Њен основни циљ је спречавања непријатељства, тј. могућности напада. Ако неко не може да буде нападнут, онда не постоји ни опасност да буде поражен. Одсуство опасности од пораза управо је извор непобедивости одбране по Махаришију Махешу Јогију. Ако би било потребно свести основе функционисања “непобедиве одбране” на једну реченицу, онда бисмо могли да кажемо: Деловањем кроз уједињено поље спречити сваку могућност настанка непријатељства.
Поставке сличне овима постоје и у савременој ратној вештини. У њој данас постоје, наиме, два правца. Један правац је производња система наоружања високе технологије. Други правац је намера да се разорно деловање пренесе у изванфизичку сферу. Један од делова те сфере јесте и уједињено поље. Оно је најдинамичнији ниво функционисања природе.
Др. Џон Семјуел Хегелин изнео је на свом предавању у “Сава центру” 23.10.1990. став да “постоји дубока веза између људске интелигенције и интелигенције природе, која се испољава у уједињеном пољу интелигенције”. По Хегелину, најфундаменталнији ниво људске интелигенције може свако искусити примењујући методе трансцедеталне медитације. Тако се постиже облик свести у коме човек доживљава уједињено – универзално – поље интелигенције природе, где се ствара сва разноликост сила и честица широм универзума. Неке Махаришијеве присталице називају то и искуством чисте свести. Хегелин, такође, сматра да се кроз уједињено поље може утицати на свест других људи те остварити одговарајуће деловање. Овде морамо да приметимо да осим могућности таквог деловања постоји још једна погодност коју омогућава деловање на друге људе, односно на њихову свест. Наиме, ако неку особу успете да преобратите у складу са својим намерама, тада она престаје да буде извор опасности. Не само то, већ се том особом може манипулисати и даље, а не само остати код одвраћања и уклањања опасности.
Нико, наравно, нема ништа против обуставе ратова, прекида непријатељстава и успостављања мира у свету. Међутим, начин остваривања концепта “непобедиве одбране” носи у себи неке опасности. Најпре је ту опасност од везе “непобедиве одбране” и “неокортичког ратовања”, као и од употребе “непобедиве одбране” у оквиру “неокортичког ратовања”. Основе концепта “непобедиве одбране” старе су око 20 година, а концепт “неокортичког ратовања” објављен је први пут у “Правилу копнене војске (КоВ) САД ФМ 100-5” 1993. године, али после дугих провера. У правила и упуства војске САД не улази ниједна поставка која није заснована на резултатима са вежби или из земаља које су биле (или јесу) објекат напада. Да ли постоји узрочно – последична веза између настанка ових двају концепата, остаје да се још истражује. У сваком случају, да би се на питање о повезаности “непобедиве одбране” и “неокортичког ратовања” могао дати ваљан одговор, неопходно је навести и објаснити основе “неокортичког ратовања”, као и нека нова начела ратовања, која су изнета у поменутома “Правилу”, а у коме је такође обухваћен концепт “неокортичког ратовања”.
“Неокортичко ратовања” обухвата активности срачунате да утичу на људски мозак. Неокортекс чини 80% мождане масе, а појам “неокортичког ратовања” подразумева утицање на мозак противника, у циљу савладавања без физичке силе. Наова доктринарна начела ратовања на која се ослања војска САД описана су у “Правилу КоВ САД (ФМ 100-5)”. У делу тог правила који се односи на “неокортичко ратовање” амерички аутори констатују да је рат потчињавање воље непријатеља ради остваривања ратних циљева. У досадашњој пракси то се постизало употребом разних средстава, али претежно разарајућих оружја. Међутим, непријатељева воља која је нападнута физичком силом у једном рату често се касније испољава у облику појачаног непријатељства. Потчињавање воље противника најбоље је извести тако да он то не примети. За ту намену развијен је концепт “неокортичког ратовања”, којим се делује на мозак.
У оквиру концепта “неокортичког ратовања” посебан значај даје се психолошким дејствима, обманама и дејствима специјалних снага. Њима се делује на руководство непријатеља, ослабљује се његова воља, и ствара се код њега сумња у сопствене могућности, чиме се, у исто време, ствара штит за другу страну. Начелно, психолошка дејства имају за циљ да омогуће одвраћање могућног непријатеља.
Стратегија САД заснива се на поставци која представља основу учења које је изнео кинески стратег Сун Цу Ву. Поставка гласи: “Права одбрана значи не дозволити ником да постане претња или непријатељ. Зато се мора искористити целокупна интелигенција природе”. Вероватно је да би се ове реченице могле узети и као основе концепта “непобедиве одбране”.
Вратимо се “неокортичком ратовању”. Зашто се напад усмерава на мозак? Непријатељ се посматра као систем којим руководи мозак. Зато је напад усмерен на центар система. Међутим, циљ није уништавање тог центра, већ контролисање и обликовање понашања тог центра. Врхунац је да се противничко руководство доведе до тога да не жели да се бори.
Једно од средстава у оквиру “неокортичког ратовања” јесте и коришћење мировњачких покрета и секти, а нарочито покрета “новог доба” (“New Age”). Креатори “новог светског поретка” створили су овај покрет ради брисања разлика између основних, традиционалних религија. Покрет “новог доба” је нова религија, без цркве, хијерархије и ауторитета, која се заснива на схватању да дух, тело, материја, Земља и космос сачињавају један уједињени свеприсутни и свемоћни ентитет. У том покрету, или упоредо с њим, делују и покрети као што су “Покрет за свесност Кришне – Харе Кришна” (који тежи стварању пацифистичке атмосфере у друштву) или “Покрет за ТМ” (који тежи успостављању антиратних превентивних крила у војскама).
Концепт “непобедиве одбране” и концепт “неокортичког ратовања” почивају на истим премисама, користе сличне правце деловања и имају исти циљ. Каква је могућна опасност од спреге ових двају концепата?
Сигурно се може рећи да је њихова доказива последица дефетизам. То је стање свести – однос према стварности, који се испољава као бесперспективност, неповерење у сопствене снаге и безвољност за пружање било каквог отпора. Тај отпор не односи се само на агресију војном силом споља, већ и на унутрашњу агресију неоружаним средствима. Та агресија може се изводити на разне начине и у њу је укључено и “неокортичко ратовање”, тако што се у оквиру њега напада и поништава непријатељева способност разумевања. Да би се то остварило, морају се познавати објекти напада и сходно томе се планирају и изводе дејства “неокортичког рата”. Да су ове тврдње оправдане, потврђују и многобројни примери земаља које су биле (или које јесу) изложене дејствима “неокортичког ратовања”. У тим земљама појавили су се (или се јављају) апатија и равнодушност према наметању туђе воље, религије, идеологије и културе. То су довољни докази о успешности деловања “неокортичког ратовања”.
Надаље, концепт “непобедиве одбране” припада покрету који води Махариши Махеш Јоги. Тај покрет спада у оквир покрета “новог доба”. Резултати деловања тог покрета јесу наднационално, а тиме и анационално, опредељени појединци. Они су препрека за стварање јаке националне одбране. Ако се та препрека не савлада, непријатељ побеђује без борбе и војне силе. Улажење у уједињено поље и деловање кроз њега, било у систему “неокортичког ратовања” или применом “непобедиве одбране”, може довести до владавине над свешћу маса која изазива дефетистичку свест: све је унапред предодређено, узалудна је свака нада. Пре прихватања и увођења “превентивног крила” у војску свака држава би требало да добро размисли о везама између “непобедиве одбране” и “неокортичког ратовања”. Сме се рећи да се и “непобедива одбрана” и “неокортичко ратовање” могу користити не само против друге државе и њеног народа, већ и против свог народа, у циљу контролисања свести. У сваком случају, прихватање концепта “непобедиве одбране” носи са собом одређене ризике који се не смеју занемарити у тако важној области као што је национална одбрана.
Др. Петар Кнежевић и Никола Остојић
Београдски дијалог, бр.3 – 4, јун 1998.
РАДХАСОАМИЈИ
Термин " Радхасоами"у првом значењу се односи на божије име, зачето као звук. Радхасоами Дајал (или "милосрдни Радхасоами") се сматра највишим гуруом свих духовних и материјалних области стварања пошто божанства под другим именима су призната само као господари секундарних, нижих области. Иако постоје трагови у неким старијим духовним записима за име Радхасоами, нарочито у традицији Сикха, име Радхасоами се узимало за означавање главне манифестације бога само од стране Схив Дајал Сингха (1818-1878), члана Сикх заједнице Агре. Постао је познат својим сљедбеницима као Соамиџи Махараџ и сматрало се да је он Сант Сат Гуру или "инкарнација узвишеног бића Радхасоами Дајал". Шив Дајал Сингх почео је са држањем сатсанга у Агри 1861, учећи Радхасоами као истинито име Бога.
Зато што се проглашавао као живи господар, Соамиџи Махараџ и Радхасоами покрет уопште означени су као јеретички од стране ортодоксних Сикха, који дубоко поштују Ади Грантху као свога гуруа. Покрет је третиран са сумњом и од стране ортодоксних Хиндуса зато што је игнорисао касте. Радхасоамизам практикује облик јога медитације познате као сурат- схабд (духовна-ријеч), тврдећи да је заснована на чисто научним принципима, умјесто на вјери. Када се практикује под надзором учитеља, дух приврженика може "напустити тијело и досећи највише духовне сфере". Након смрти Соамиџија Махараџе 1878, појавили су се бројни расколи у покрету. Главни разлог томе је што Соамиџи Махараџ и његови насљедници нису означили и обучили своје потенцијалне насљеднике као што то чини већина других гуру покрета. Већина изданака покрета је или изумрла или врло малобројна. Озбиљније преостале групе су:
РАДХАСОАМИ АГРА
Група која контролише главно средиште у Соами Багху и гради меморијално светиште за почивање пепела оснивача, Соамиџија Махараџе. Изградња је почела 1904 и вјероватно ће трајати још један вијек. Користе се слични материјали и начин градње као у Таџ Махалу, иако су укључени елементи романике и готике као и традиционални индијски стилови. Пажљиво обрађивање мрамора разних боја кориштенога за овај масивни пројекат обавља се ручно. Стихови химни из Радхасоами записа - нарочито вјерске поезије Соамиџија Махараџе гравирају се у уметке на полудрагом камењу.
Посао обавља мала група мајстора приврженика од којих су неки трећа породична генерација укључена у шему. Соамиџи Махараџин четврти насљедник у Соами Багху, Бабуџи Махарџ умро је 1949. Обзиром да није било јасног механизма утврђивања насљедника, а у овом случају и без очигледног кандидата, Радхасоами Агра од тада очекује долазак шестог Сант Сат Гуруа. Тренутно је под управом "централног административног вијећа", институције успостављене 1902 од стране Махарџ Сахеба, другог насљедника Соамиџија Махараџе као Сант Сат Гуруа.
Овај матични огранак Радхасоами покрета изгледа да је на измаку. Њихова пространа и добро изграђена стамбена колонија, као и дјелимично изграђени самадх, указују на минулу снагу покрета. Сада, када сам га посјетио увечер, само се 50 - 60 старијих чланова окупило на вечерњем сатсангу. Сједили су у или близу собе гдје је Бабуџи Махараџ умро. Велика фотографија гуруа, његове сандале и кревет у коме је умро сачувани су ту како би их његови сљедбеници обожавали. Остаје утисак да је још увек 1949. и заједница која жали за својим изгубљеним Сант Сат Гуруом.
Сатсанг се те вечери састојао из бесједе, пјевања химни оплакивања тјелесног одсуства Сант Сат Гуруа и тужних срцепарајућих молитви за његовим повратком. Касније ми је старији присталица објаснио да још обожавају живога, али невидљивога учитеља. Такођер ми је савјетовао да не примим иницијацију од стране Дајал Багха или Бис група. Одбацујући лозу исконских Сант Сат Гуруа, ови отпадници од вјере, сами су се одсјекли од духовног напрадовања.
РАДХАСОАМИ ДАЈАЛ БАГХ
Огранак Дајал Багх основао је одбјегли састанги, Камта Прасад Синха у Гхазипуру 1907. Синхин насљедник, Ананд Сваруп, преселио је групу у своје данашње средиште у Агру 1913, право преко пута матичне задужбине у Соами Багхи. Овај је потез протумачен, као припреме за преузимање главних имања Радха Соамија, укључујући Самадх светиште и гробницу Соамиџи Махараџе. Данас двије супарничке групе држе велике стамбене колоније на супротним странама пута у предграђима Агре. Свака има своје продаваонице, пошту, чак и банку - као додатке вјерским објектима. Све је увезано чистим улицама и алејама, уз које се пружају добре кућe и уређени вртови. Дајал Багх логор, ипак има мало развијенију инфраструктуру и занатске радионице, школе и хотеле за студенте и раднике.
Вечерњи сатсанг у Дајал Багху се одржава мало раније него у Соами Багху. Неколико стотина људи из кохорте подмлатка жури да заузме мјеста у великој сатсанг хали гдје се пјева енергично и врло једногласносно. Све надгледају људи у црвеним пуловерима наоружани латхисима (врста дуге, дрвене мотке, коју користе снаге реда у Индији Н.П.). Када сам изуо своје сандале на улазу, позвао ме је са стране један од њих и ускратио ми улаз на основу тога да нисам инициран у покрет. Прије него што су ме удаљили са посједа, дозвољено ми је да видим бијели "Амбасадор" аутомобил који је превозио гуруа између састанг сале и његове резиденције. Док је полагано пролазио, многе су присталице аплаудирале и радосно узвикивале.
Из Дајал Багха сам однио љутњу и неугодно искуство због ускраћивања приступа од стране страже са палицама. То такођер у мојим очима подиже кредибилитет извјештаја Соами Багха, гдје се описују односи са сусједном групом у задњих 90 година и више. Инциденти са нарушавањем посједа, насртаји на имовину и особље Соами Богха регистровани су 1922, 1923, 1927.... У вези са овим инцидентима постоји стално парничење између страна.
РАДХАСОАМИ БИС
Бис или Дера огранак формиран је 1892 под водством Баба Цаимала Сингха. Лоциран је у Бису у Пенџабу. Даља дијељења у Бис групи одвела су до формирања бројних других група укључујући и Рухани Сатсанг, под водством Крипала Сингха. Такођер познат и као Крипал Лајт Сатсанг, популаран је у САД под управом Крипаловог насљедника Тхакар Сингха.
Оригинална Бис група је нарасла у једну од најживљих огранака Радхасоами традиције и тренутно има неколико милиона сљедбеника. Присуствоао сам врло импресивном сатсангу ове групе у њиховом центру у Делхију, са око 20.000 људи. Сат дуга служба, састојала се од бесједе коју је држао проповједник устоличен на великој отвореној позорници. Са стране му је био кантор који би отпјевао пар кратких стихова сваких 5-10 минута. Ове је затим коментарисао проповједник. Послије су ми рекли да када "Баба" - Махарџ Гуриндер Сингх Дхилон, садашњи вођа од 1990, посјети Делхи, неколико стотина хиљада људи присуствује.
Проповјед, тужно пјевање и медитирајућа тишина окупљених који савршено мирно сједе у редовима, ствара врло моћну атмосферу. Међутим, оно што ме је највшие дојмило у овој прилици је изузетан ниво организације. Мушки сатсанги, са идентификационим значкама дјелују као саобраћајна полиција на улицама око Радха Соами Бхавана и са много бољим резултатима од регуларне. Групе мушкараца уређују велике плахте и клупе на трави за сједење. Друге групе служе храну, држе тезге са књигама, чисте тоалете, раде на информацијама или као усмјеривачи. Сво земљиште је невјероватно чисто и не може се видјети ни најмањи отпадак.
Аутор: Луис Хјус(Louis Hughes), Ирска
КОБРИНО ДЕТЕ – САИ БАБА
Ко су заправо људи који тако грозничаво трагају за “просветљењем” кроз књиге Далеког Истока, списе Рудолфа Штајнера, “Књиге Закона” Алистера Кроулија? Ко су деца која кроз јогу, медитацију, “херметичке текстове”, читајући “архетипове” својих снова воде “дневнике самоостварења” и бацају три новчића да би од “Ји ђинга” добили одговоре на своја питања? Ко су младићи и девојке који нам ужарених очију куцају на врата нудећи нам “Куле стражаре” Јеховиних сведока и “Пророчке списе” суботарке Јелене Вајт? ОНИ СУ ПРАВОСЛАВНИ БОЛ. У сектама су и због тога што им нисмо на време и на прави начин посведочили голготску љубав Сина Божијег, за све нас и наше грехе распетог. И тако гордо надимајући се достигнућима савремене технике и цивилизације, док нам деца лутају беспућима гадаринским, свесно или не – учествујемо у ноћи Христовог исмевања и ругања. У ноћи пљувања, поруга, трновитих венаца, у тој паради свецеле људске гнусобе и гнева људског. То је и рендгенски снимак наше унутрашње лепрозности. Ако за све ове болести и духовно рањене људе не будемо осећали заједничку одговорност, без икакве злурадости бојим се да несрећа може да закуца и на наша врата. Зато настављамо да износимо истину и лична искуства људи који су прошли кроз пакао многих секти, свесни да су она често пута веома тешка и болна, али увек са намером и надом да ће бити од користи многима који желе да се извуку из пакла јеретичких учења и обмана. Овог пута биће речи о једном од најконтроверзнијих личности далеке Индије – Саи Баби.
САИ БАБА – ВЕСНА КРМПОТИЋ – МИЉА ВУЈАНОВИЋ
У нашој штампи, “пророчанску моћ” Саи Бабе најавили су 1991. год. часописи “Свет” бр. 248 и “Дуга” бр. 440 тврдећи да ће управо бивша Југославија опстати тако што ће постати центар уједињења свих светских религија. Зато је одабрано и место – ушће Саве у Дунав где је требало подићи храм мира са пет купола за пет светских религија. Саи Баба је понудио да се направи “нови крст”, крст од лотосових латица са срцем уместо Христа, јер “Христа треба скинути с крста да би човечанство даље напредовало”!? Овим поводом је у Београду од јануара 1991. год. основан и Саи Бабин центар. У њему можете научити да је Саи Баба “живи бог”. То је човек који каже: “Сва имена и ликови Бога су моји!” (Још једна препознатљива “скромност” индијских гуруа – људи богови).
Главни промотер Саи Бабе у Србији били су Младенка Матовић и Весна Крмпотић. Занимљиво је и то да се још једна домаћа “пророчица” и гатара (гатање по звездама - астрологија) хвалисала познанством са Бабом – Миља Вујановић. Најактивнији рекламер је и даље хрватска песникиња Весна Крмпотић која је у интервјуу датом књижевним новинама “Дисово пролеће” у Чачку (бр. 27/97) истакла: “Један је једини увек био мој учитељ. Само што ја тога нисам увек била свјесна. Тај Један једини носи сва имена која је човјек Богу икад надјенуо. Можете га /.../ назвати Истином. Тренутачно његово је земаљско име Сатја, што значи Истинит (Сатја Саи Баба нап. аут.)”.
Саи Баба
У истом разговору, Крмпотићева је говорила о свом дечјем роману “Троочица” (треће око је иначе омиљени мотив окултиста по коме је добио назив и истоимени окултни часопис; истовремено “Троочица” је својеврсни сарказам и изругивање хиландарској Мајци Божијој – Тројеручици, заштитници Срба и њен окултни пандан). За 23 дана она је написала роман о анђелима “светлости” који силазе на земљу да је спасу. Неки су у људским телима, а неки не, али су свесни свог задатка. Испоставља се да је то војска Новог Доба. Она каже да су та деца “разасута свуда по планети, мале централе енергије које чекају свој тренутак да постану чујне и видљиве”... Све то лепо звучи. Синкретистичка идеја мира и љубави без обзира на истину данас је тако примамљива. Али време је да видимо да ли је Саи Баба тај који ће мир, добру вољу и светлост донети људима...
СВЕДОЧЕЊЕ БЛИСКОГ БАБИНОГ СЛЕДБЕНИКА
Тал Брук је две године био један од најближих ученика Саи Бабе који му је на поклоњење дошао са запада. Писао је о њему, наступао у јавности, сведочио да је реч о “живом богу”. Брук каже да су Индуси одушевљени Бабом. За њих он је Тарма – Брахман, Шива – Шакти, Багаван (све су ово имена за Бога, нап. прир.). Саи Баба је рођен у селу Путапарти у области Пенукунда. Име села значи “град – мравињак у коме змије живе у мравињацима”. Читав крај је препун кобри, које се обожавају, јер ове отровнице символизују бога уништења – Шиву. У тренутку кад се Баба родио, 23. 11. 1926., један индуски астролог је рекао да небо показује знамење великог значаја. Поред бебе у колевци била је кобра, знак Шиве. Право име му је било Стајанарајана Раџу. 8. марта 1940. год. увече, дечак је одједном почео да стравично вришти и колабрирао је. Дете је почело да виђа што шта, говорио мудре изреке на санскриту... Лекари нису знали шта да мисле, а астролози су рекли да га је обузео зли дух. 23. маја окупио је чланове своје породице и ниоткуда, њима на дар, материјализовао слаткише и цвеће... дотадашњи Стајанарајана Раџу је рекао: “Ја сам Саи Баба” и устврдио да је реинкарнација једног од најмоћнијих индуских људи – богова, Саи Бабе из Ширдија. Тако је почело. Хиљаде посетилаца и обожавалаца долазило је на поклоњење.
АВАТАР НОЋИ – СЕКСУАЛНИ ИЗОПАЧЕНИК
Међутим, оно што је озбиљно почело да нарушава “углед” Саи Бабе била су сведочења његових најближих следбеника о крајње сумњивим и неморалним делатностима овог гуруа. Један од њих је и већ поменути Тал Брук који је вративши се у САД написао књигу у којој разобличава индуског демонског месију. Кап која је превршила меру било је објашњење да је последњи ниво “иницијације” хомосексуални однос са оним ко је себе прогласио ваплоћеним јединством мушко – женског (Шива - Шакти) начела – са самим Саи Бабом?! Ево дела сведочења Тал Брука: “Баба је обмотао своје руке око мене и чврсто ме заглио. Загрљај Рада – Кришне, аватара Дварака – југе и његовог љубавника био је најузвишенији спој два поларитета. Два бога срушила су зид маје (обмане) да би се сјединили... Баба ме све више стезао. Тад ми је, из неког мрачног понора, допузала мисао:”Он дише дубље, снажније. Зашто му је потребно да прави покрете карлицом? Да то није нека чудна божанска страст? Да ли оно што је урођена чистота ја изопачујем чулом сопствене сумње?””
Брукове сумње потврдио је Рејмонд – још један Бабин следбеник који је тражио да оно што ће му рећи ником не каже. Рекао је да је пре две године један згодан, дугокос англоиндијанац отишао до Вриндавана и прикључио се повећој групи Американаца. Баба га је задржао на разговору. Када су остали насамо учинио је неколико уобичајених материјализација и рекао му његове унутрашње тајне. А потом је Баба спустио руку и рашнирао рајфершлус на Патриковим панталонама?! Међу момцима које је Баба на исти начин “очистио”, налазе се и Венделфил и алпинац Шварц...
Брук описује у својој књизи стање шока које је доживео након овог разговора: “Седели смо пренеражени, ошамућени, док је ноћ одмицала... Двадесетпет година сте вођени ка овом невероватном врху... Уложили сте у то све што ви јесте и што имате, и за један секунд све то се претвори у прах! Тихо, ронећи сузе лутао сам по пољима око колибе... Не верујем да могу пренети ово стање окултне скрханости. То се мора доживети да би се разумело. У неподношљивој осамљености мучило ме је питање: “Ако сам могао бити тако, у потпуности, заслепљен и обманут, да ли ћу онда након свега моћи да спознам праву истину?””
Феномен великог броја “месија”, “спаситеља” и лажних “христоса”, који је у времену у којем живимо тако евидентан, сведочи заправо својеврсну духовну климу у којој велики број људи, духовно изгладнелих, није увек у стању да препозна истину од лажи. Оваквим заблудама, које се на жалост често завршавају погубно, увелико кумују најчешће два разлога. Први је недовољно познавање и удубљивање у тајне сопствене вере, недостатак хришћанске, православне културе и писмености. Други је заиста перфидно и крајње некоректно наступање многих секти и “месија” где је у првим сусретима готово немогуће открити њихов прави идентитет. Као илустрацију навешћу само пар у низу примера који могу бити интересантни за нас краљевчане.
МАНИПУЛАЦИЈА
Тик иза нас је приказивање филма “Исус” који је између осталог најављен и многобројним плакатима којима је наш град облепљен. Пројекција је ишла у сали дома друштвених организација, а на рекламним листићима које сте могли наћи у вашим поштанским сандучићима стајало је да иза пројекције стоји невладина, непрофитабилна па још и нецрквена организација “Нови живот”?! Да би још више збунили људе крупним словима је истакнуто да је филм превео професор енглеског језика Богословског факултета Српске православне Цркве? Реч је дакле о класичним злоупотребама и унапред осмишљеним манипулацијама. Филм је, наиме, заиста превео професор са нашег богословског факултета, али не да би га манипулисали следбеници пентекосталне секте која се крије иза свега. Градом такође кружи и некакав “крст суштине” који готово избавља од свих проблема. Манипулација је двострука. Прво, централни хришћански символ представља се као неко магијско оружије које би требало да нас штити без обзира на то да ли верујемо или не у Оног који је на њему распет, а Који заправо својом жртвом даје крсту силу и моћ. Друго у дневној штампи је писало, а и на самом картону на коме је крст одштампан, како је он “изум” неког светогорског монаха?! Да не помињемо класичну крађу срачунату на маловерје, празноверје и кривоверје обичног човека – “крст суштине” се наиме продавао по цени од око десетак марака!
Овим примерима направили смо својеврсну ескурзију у нашу краљевачку свакодневницу са које се поново враћамо манипулацијама тзв. “месија” далеког истока. Овде ћемо сада изложити учење овог индијског гуруа кроз исповест и сведочење једне наше девојке која је била припадник Саи Бабиног центра у Београду.
ИСПОВЕСТ СОФИЈЕ В.
Одрасла сам у кући у којој се ишло редовно у цркву, постило се и причешћивало... славила се слава и поштовали сви верски обичаји. То сам понела из дома свога деде и оца, када сам у раној младости пошла за Београд, ради школовања и посла... Одлазила сам код својих редовно за све заначајније презнике да их заједно прославимо. Да, баш тако – славили смо их. Сада видим да је то много више било поштовање српских обичаја и чувања традиције, него право и суштинско познавање своје православне вере... Није било никога да ме упути у истине моје вере и да ми укаже на драгоцено наслеђе Цркве кроз коју спознајемо шта хришћанство суштински јесте...
Прво сам заборавила да је “добар хлеб храна за тело, а реч Божија храна за душу”, па сам онда посегла за сурогатима... Једног дана ми је у посету дошла познаница која се управо вратила са пута по Индији. Ишла је на поклоњење Саи Баби (као што је говорио: “Клањајте ми се. Сваког уторка. Испразните своје умове и домове мене ради” нпр. аут.). Провела је извесно време у његовом ашраму и са заносом ми је причала о њему. То је било 1990. године... Рекла ми је да у Београду постоји Саи Бабин центар, који је регистрован у Загребу и водила га Весна Крмпотић... Тако је то почело. Кренула сам на “Пут мудрости”. Да проучавам Веданту... То су записи и збир многих знања о физици, метафизици, психологији, гностицизму, астрологији, медицини и др.
ИНДИЈА ОСЛОБАЂА ОД НЕЗНАЊА – ХРИСТОС ОД СМРТИ
Док Господ Исус Христос упућује на веру, Индија заснива све на знању... Док је Исусова реч непромењива истина, у индијском учењу све је релативно – истина и лаж, добро и зло, светлост и тама... Саи Баба учи да су све религије исте (опет манипулација – нпр. аут.), све су у праву... Религије су само латице једног цвета. Лотосов цвет је символ Саи Бабе... Пет главних религија, пет латица... То наравно, врло лукаво води ка екуменизму. Једна светска религија за све! Један општи бог за све! У ствари један човек, који је лажни бог. У овом случају Саи Баба иако он није једини “претендент” на овај положај... На обредима се, поред песама на санскриту тзв. “Бађана”, певају и неке песме о Христовом рођењу, као и химна Св. Сави?! То тек да се заварамо како и даље служимо нашем хришћанском Богу... У својој мрачној заблуди доносила сам иконице од своје куће и стављала их поред паганских идола... После певања, медитације, изговарања мантре – служио се “Вибути” (Змијски прах). Од тог праха се човек све више и сам претвара у прах, сагиње се ка земљи, док као змија својим стомаком и грудима не почне да гмиже по површини... састајали смо се у почетку недељом, а касније четвртком у месној заједници “Ђуро Салај”... Весна Крмпотић је тумачила “Бхгавад Гиту” и остале делове огромне “Махабхарате”.
Јако сам се променила и душевно и телесно. Телесно сам се осећала све горе и све болесније. Јако сам слабила и видно пропадала. Људи кажу “душа ми је била у носу”... иако су ми говорили да мантром и медитацијом постајем здравија... У души сам била узнемирена, уплашена. Са људима и најближима више нисам комуницирала... Срећом нисам свему пришла целим бићем. Нисам ујединила ум, вољу и осећања... Да сам продужила дошло би до “расцепа” личности. То је лудило од кога се неминовно разбољевају сви који упорно настављају да иду путем демонског учења Истока. Учили су нас да је човек – бог! А гордост је отац свих грехова. Претвара човекове врлине у мане и пороке. Још је Луцифер (архетип гордости) рекао: “Бићу једнак са Највишим”. И човек у својој гордости хоће исто!... Није потребно наглашавати колико је то за душу погубно и да временом доводи до душевног растројства (нпр. Једна старија жена из Саи – центра по цео дан проводи у “разговору” са Саи Бабом, пишући питања и одговоре у свеску. Она је потпуно уверена да је у претходном животу била велика Бабина љубав и сада му се потпуно предала... Неки су постали самозвани исцелитељи, радиостезисти, пророци... Весна Крмпотић пише аутоматски – диктира Саи Баба – стихове под називом “Стотину осам”. Исписаће укупно 108 књига на тај начин!? Неколико је већ издала)...
А истина је да човек, само благодаћу Божијом може да постане сличан Богу, јер је створен по Лику и подобију Његовом. Спас је у повратку Мајци Цркви... Ту се Духом Светим остварује саборност и јединство. Ту се кроз молитву, дубоко и искрено покајање, исповест и причешће исцељује душа и тело, и благодаћу Божијом налази пут спасења. Слава Богу!
СЕКТА “ХАРЕ КРИШНА”
Пун назив ове секте је “Међународно удружење за свестност Кришне”. Хиндуистичког је корена и заснована на екстатичком обожавању Кришне чије име у дословном преводу на наш језик означава “црног, мрачног”. Оснивач секте је Бхактиведанта Свами (1896 – 1977), рођен као Абхај Чаран Де. Студирао је енглески, философију и економију. Као 17 – годишњак стигао је у Америку где је кренуо да проповеда религију “Кришнаизам”. На овај начин добијамо још једну у низу секти, овога пута далекоисточног типа, која нам стиже из Америке. Следбеници узимају индијска имена, носе одећу боје шафрана, брију главе попут индијских светих људи и носе перчине. Храмови су им реплике индијских, а код нас су смештени у Ћустендилској улици на Карабурми где имају свој храм који се зове Центар Веда. У њему живи неколицина (до скора 17) припадника секте који су претходно одвојени од својих породица. Свами Праупада као оснивач определио се за једног од паганских богова који је имао 16.000 жена иако секта забрањује љубав и проповеда строги аскетизам у том погледу. Бракови су дозвољени и контролисани унутар заједнице јер су деца рођена на тај начин посвећена Кришни.
УЧЕЊЕ ХАРЕ – КРИШНЕ
Специфичности учења би могле да се групишу у пет следећих категорија: 1) Следовање учења о карми и реинкарнацији 2) Учење о души и над – души 3) Магловито персоналистичко схватање бога 4) Постојање пар начина на који човек комуницира са богом и 5) Три нивоа на којима бог егзистира.
Циљ реинкарнације код кришнаиста јесте да се у једној од њих (када се достигне одређени ниво свесности) човек ослободи од материјалних нужности и тако достигне узвишено стање у којем је свестан односа са “свеприсутном божанском личношћу”. То је крајње блаженство ка којем се тежи. До тога стања душа пролази кроз најразличитија телесна ограничења (змија, жаба, мрав, црв). Теоретски постоји могућност бесконачног броја нових реинкарнација. “Над - душа” регулише процесе учења и памћења и из сасвим конкретних разлога не дозвољава могућност да се сетимо било ког претходног живота. То се објашњава чињеницом да постоји реална и болна могућност шока услед сазнања да смо били у телу змије или црва. Овде већ наилазимо на АПСУРД ако знамо да циљ нових рођења (сеобе душе у нова тела) јесте да се на основу искустава из претходног живота не праве исте грешке у новом и тако избегне могућност нових реинкарнација. Како ћемо стицати та искуства ако “над - душа” не даје могућност да се сетимо претходних живота?
Међу облицима кроз које се комуницира са богом је и породичан па чак и брачни однос?! Једном краљевчанину, припаднику Харе Кришне, је његов гуру једном недвосмислено поручио: “Та зар ти мислиш да код Кришне није изражена полност?!” Ова могућност блудничења коју Кришна обилато користи, према Бхагавад Пурани објашњава се тиме што је то у материјалном свету неморално, али кришнаисти морају да подносе исмевање зато што се клањају таквом богу и да је то у ствари највећи израз љубави према њему?! Реализација духовних циљева врши се на различите начине. Рецимо певање Харе Кришна... је маха – мантра (велика мантра) и има моћ да изазове “звучну духовну вибрацију која доводи до ослобођања бића од његових материјалних склоности” како тврди оснивач секте “Његова божанска милост” А. Ч. Б. Свами.
Кришнаисти у акцији
БОЛЕСНЕ ЕКСТАЗЕ И ТРАНСЕВИ
Маха – мантра се служи на три различита начина: први је ЈАПА, или лична медитација, којој се следбеници предају сваког јутра у 5 часова. Обавља се уз бројаницу са 108 зрна. Бројаница се окрене 16 пута. Формула Харе Кришна, Харе Кришна, Харе Кришна, Рама, Рама, Рама, Харе Харе се понови 1428 пута и то гласно, јер је Кришна присутан у звуку речи. КИРТАНА је други облик колективног мантрања у оквиру ашрама (верске заједнице). Трећи облик мантрања је САНКТИРКАНА по коме је ова секта и најпознатија. Изводи се заједнички, на јавним местима уз свирку и игру. Макарије Кардона (“Православна Русија”, 14/92) описује један ритуал Харе Кришне: “Замислите, на пример, велику пријатну просторију са пригушеним осветљењем. На сцени је мермерна статуа Кришне са његовом омиљеном “дружбеницом” Радом. Статуе су живописно одевене као у позоришту. Млад човек, полунаг, са обријаном главом која сија, величанствено маше пред статуом хладилицом од перја. Сцена је слична онима из филмова о египатским фараонима. Група кришнаиста одевених на исти начин дошла је међу гледаоце који седе на поду. Свира се на бубњевима, ручним удараљкама и хармоникама. Они сладуњаво певају имена статуа у типичном сетном маниру, уз стално понављање. Амбијент, музика и све скупа делује МАГИЈСКИ. Звуци спојени са оним што се види појачавају пажњу и делују сугестибилно. Темпо музике драматично расте, присутни у узбуђењу скачу, почињу да играју, хватају се за руке и окрећу у колу. Окрећу се све дотле док са осмесима унакаженим гримасама не попадају по поду или се не сударе са људима који стоје унаоколо. То делује и на оне који су до тада све скептично посматрали. Ритам бубњева се дивљачки наставља. Неки почињу високо да скачу, јако ширећи руке над главом што на језику гестова означава прослављање идола. Изненада, како је и почело, играње престаје. Кришнаисти настављају да узвикују имена идола, док гомила тражи да се дивљање настави.
На подијум, наравно, улази гуру да би “припремљеној” маси одржао предавање из Бхагавад Гите. У просторији је тихо, може се чути, малтене, лет муве. Чак и скептици пажљиво примају гуруове речи и позив да се живот посвети Кришни, осећајући емоцијоналну реакцију, коју је у души изазвало певање. После кратког предавања дели се разноврсни вегетаријански оброк. Сви се позивају да једу без устручавања, јер је обед посвећен боговима”.
Све приказано указује на класичне облике болесног екстатичког понашања где се телесно замењује духовним, а духовно телесним. Свако ко је икада видео православног монаха или бар нешто прочитао о православној духовности, свако ко је бар једном видео светогорске, синајсе и друге монашке заједнице, лако ће закључити да истинска духовност и подвиг никада не теже спољашњим ефектима и болесним екстазама, већ кротко и смирено теже да приведу смирењу, кроткости и покајању.
Да ли је овај кришнаиста заиста срећан?
Болесно духовно фантазирање “Харе Кришне” врхуни у тврђењу да се Кришна јавља истовремено у мноштву безграничних космоса, да би утврдио у вери своје приврженике. Када Кришна умре у једном космосу, он се како се то ефектно тврди, истовремено рађа у неком другом и истовремено пребива у бескрајном мноштву осталих?! Кришна живи да духовној планети Кришналона где има своју жену Раду са којом одржава “трансцедеталне” сексуалне односе. Све душе су Кришнине жене. Он је једини мушкарац у космосу. Да би завео душе може се претворити у разна обличја. Једном је имао телесни однос са неколико хиљада својих обожаватељки, а једном се претворио у жену да би завео свог противника сексуалним чарима?!
БИТЛСИ, ЗАБРАЊЕНО ПУШЕЊЕ И “ХАРЕ КРИШНА”
Секту су отворено подржавали Ленон и Харисон из чувене рок – групе Битлси и тако је учинили привлачном за многе младе људе који су љубитељи Битлса. Музика је учинила ову секту присутном и у културном животу Београђана. Концерт групе “Нитрајанда” у Сава Центру пропратило је пет хиљада младих. Мисионарећи улицама Београда чланови секте су карте претходно продавали три месеца. У тој мисији била су и два бивша члана групе “Забрањено пушење” сада музичари у “Нитрајанди”. Један од њих је басиста “Забрањеног пушења”, популарни Минка из серије “Топ листа надреалиста”, а чије име је након иницијације (посвећивања) – Дакша.
ГУРУИ СЛЕДБЕНИЦИ – УБИЦЕ И ХОМОСЕКСУАЛЦИ – ПЕДОФИЛИЧАРИ
Пошто нас следбеници “Харе Кришне” уверавају да су њихови гуруи реинкарнације самих богова и да им се треба клањати као таквима (њихове речи и дела су непогрешиви; само наше незнање и ограниченост доводе нас до сумње у ауторитет тих великих душа - махатми), ми смо били довољно сумњичави и дошли до скандалозних података који апсолутно компромитују ову по свему ауторитарну и деструктивну групацију.
Када је оснивач секте умро, из себе је оставио 11 следбеника задужених за различите делове света. Следбеник за Америку је Кејт Хам, који је тренутно у затвору. Он је наследио Свами Праупаде златни храм у коме су се дешавале чудне ствари. Након тужби чланова који су успели да се извуку, полиција је упала на посед и пронашла 4 леша закопана у близини храма. Утврђено је, што је и Хам признао, да су четворица убијених били чланови секте који су покушали да се отргну, али су били одвише битни у пословима који су доносили огромну зараду да би остали у животу. Хладнокрвно су ликвидирани, а Хам се на суду бранио тако што је поставио судији питање: “Зашто се узбуђујете због 4 леша, када се у грађанском друштву свакодневно убија, па се лешеви не могу ни избројати?!” Хам је уз све ово познат и као хомосексуалац. Оптужен је за хомосексуално злостављање једног шестогодишњег дечака!
Двоструки морал (неморал) гуру – покрета је јасно присутан и код Харе Кришне, али многи млади људи тога не могу бити свесни када улазе у секту, јер су то строге тајне. Многи нису свесни да се на вишим нивоима секте планирају готово фашистичко – расистичке идеје и њихова спровођења. Једна од таквих је и теорија – концепција ВАРХАШРАМ. Вође секте је скривају од спољног света и великог дела чланства.
ТАНТРИЗАМ
Тантризам је медитацијско – магијска пракса заснована на поклоњењу Шиви, богу разарања, и Кали (Шакти), његовој жени, богињи смрти и уништења. Дравидска популација, пре но што је бела раса стигла на индијски потконтинент, упражњавала је поклоњење овим божанствима, жртвујући им животиње и људе. Циљ тантре је да се “прихвати празнина као своја права природа”. Тантристи се Кали – људождерки клањају као прождирачици времена и простора, оној која директно иницира у ништавило. У “Маханирвани тантри” наводе се следеће речи: “Као што све боје ишчезавају у црном, тако сва имена и облици ишчезавају у њој (Кали, нап. прир.)”. Људско тело се, ради достизања “просветљења”, предаје свим могућим сексуалним изопаченостима, које су вековима смишљане (то је пут “леве руке”). “Пут леве руке” је подразумевао и људске жртве, а оргијања и пијанчења су упражњавани као “светиња”. “Кроз ове поступке, због којих неки људи горе у паклу, следбеник тантристичке јоге постиже крајње ослобођење”, говорили су “леворукаши”. Жан Мишел – Варен, који је популаризовао ову доктрину, каже: “Оно што изгледа скандалозно, срамно, немогуће, најкраћи је пут према унутарњој чистоти”.
На путу тантре стајао је и човек кога ћемо овде описати. Мрско нам је то што чинимо, али његових следбеника и његових књига има и код нас, и то све више (издавала их је ИП “Езотерија”, кроулијевци, који га сматрају правим “телемитом”, исто као и Кроулија). Познат је по књизи “Мој пут – пут белих облака”. Име му је Раџниш Чандра Мохан, а звали су га Багван (“Бог”)...
Рођен је 11. децембра 1931. године у централној Индији, држава Мадја Прадеш, место Кучвада. Било је једанаесторо деце у породици; он – најстарији. Деда му је умро кад је унук имао седам година. После тога је код детета наступила опседнутост смрћу, која га је пратила целог живота. Непрестано је желео да умре и лута по околини, иштући нестанак. У тој метафизичкој жеђи за смрћу, сваки дан је правио огледе са собом; устајао кад сви лежу, а легао би кад се сви буде; јео претерано и гладовао; вежбао магијско дисања и телекинезу. Пратио је погребне поворке и уживао да гледа спаљивање лешева. “Човек ме се не тиче”, говорио је касније. “Смрт – то је тако дивна појава... Човек је не сме пропустити”. Седам дана је провео у напуштеном храму, лежећи и чекајући да умре. Није се померао док су му муве слетале на лице, нити док је кобра гмизала преко њега. Носио је дугу косу, упркос обичају села, а кад му је отац рекао да је скрати, обријао се до главе, што је у Индији знак жалости због очеве смрти. Сањао је да упада у поноре, дубоке бунаре, трчао миљама да би побегао од себе...
Медитирао је на неком дрвету и доживео “одвајање душе од тела” (астралну пројекцију); затим је имао осећај да је достигао празнину. 21. марта 1953. после седам дана без икакве наде, њега је испунило некакво Присуство, које му је донело огромно блаженство ( како би се православно рекло – запосео га ђаво). То је било “просветљење”, после кога Раџниш постаје гуру, један од најпопуларнијих гуруа Запада. У ствари, до званичног гуруизма прошло је више од десетлећа. Наиме, 1956. он је дипломирао философију на универзитету у Јаблапуру, где је касније предавао десете година и читао, читао, читао – да би лакше комуницирао са западним интелектуалцима. Године 1966. напушта свој позив (исте године основана је и “Црква сатане” у Сан Франциску), и проглашава се за “аћарву” – “духовног учитеља”... Он је “Багван” – живи бог. Индус Гита Мета, аутор књиге “Карма кола” (о индијским гуруима који су преплавили запад нудећи “инстант - спасење”), каже да је Раџнишовим сеансама та начитаност јако привлачила слушаоце: “Бог је био интелектуални сноб. Избацивао је “најжешћа” имена. Исус, Маркс, Махавира. И Фриц Перлз”. Помињао је Сартра и слободу коју ствара стрепња; Кјеркегора који говори да је човеков живот “страх и дрхтање”; Маркузеа, Силвију Плат и Упанишаде стављао у исти кош... И Западњацима се то допало. Његова библиотека је имала, веле, двеста хиљада наслова...
Ашрам у Пуни у планинама Махараштре био је циљ следбеника са свих страна света. Он их је учио слободи – групном мистичком плесу и сексу, ослобађању од “инхибиција”, “просветљењу” путем гажења свих норми... часописи, попут немачких “Штерна” и “Шпигла”, били су пуни његових слика: Раџниш се осмехује, а личи на чаробњака из Оза. Правио је огледе у провокацији Бога. Био популарнији до гуруа Раманах Махаришија и Рамакришне, које је усмртио рак, па и од Мехер Бабе, који је после саобраћајне несреће постао непокретан.
Багван Раџниш у акцији
Нешто чудно је било везано за Раџнишов ашрам: људи су у њему пречесто ишчезавали, нетрагом нестајали. Европске владе су, на захтев својих грађана, настојале да провере о чему је реч, али нису сазнале много. Нестао је и принц од Хановера, Велф, рођак британске краљице Елизабете, и то пошто је инициран и примио индуско име Свами Ананд Вималкирт.
Нико из Ашрама ништа није говорио о томе, због гвоздене дисциплине. Сви су били једнолико одевени: црвена одећа и Раџнишов медаљон о врату. Нису смели да преиспитују поступке надређених им људи, подређених директно “учитељу спасења”. Гуру им је говорио: “Шта год да се дешава у овој комуни дешава се с мојим знањем... Ви немате никакво право да просуђујете шта је испрвно, а шта није. Ако већ знате шта је шта, нисте овде потребни. Ако сте већ просветљени – идите кући... Није ваш посао да судите шта је право, а шта не. Ово није обично место да би се обичне ствари ту примењивале. Овде је у току необичан оглед”.
Место у коме су се збивала предавања било је названо “Будахол” (Будина сала). Раџниш је долазио у једном од многих ролс – ројсева, напуштајући свој апартман – Лао Цеову кућу, како су је звали... Људи су фанатично подизали главе да би га први угледали. Уздисали су и викали од среће. По сведочењу Тала Брука, који је истраживао његов рад и посетио Пуну, гуру је личио на мага из Толкинових романа. Публици се обраћао на хинду и на енглеском. Чак и кад је говорио хинду, присутни Европљани и Американци су се претварали да разумеју, иако нису схватали ни реч.
Ашрам је био направљен по белачком моделу. Кували су Швајцарци, Немци, Французи, Швеђани. Месо је било забрањено, али је алкохол био дозвољен у неограниченим количинама. Кружила је трава, пробани су ЛСД, кокаин и хероин. “Мелтинг пот” је био савршен: поред аристократије и чланова краљевских кућа, глумаца и интелектуалаца, било је ту разних аутсајдера, изопаченика, психопата и читача тарота... Сви су били једнаки, али како би Орвел рекао, неки су били “једнакији”: управитељи ашрама и телохранитељи, мајстори борилачких вештина...
Раџниш је волео богате. Једино они имају довољно новца и времена да би достигли просветљење, говорио је. Мрзео је децу у породици. Мушкарце је принуђавао да се стерилишу, а жене да абортирају. Узори су му, по сопственом признању, били Александар Велики, Стаљин и Хитлер.
Како је водио своје људе? Сматрао је да их треба “уништити”, да би били пресаздани. Улогу гуруа је објашњавао овако: “Учитељ је крајње разоран. Учитељ ствара хаос. Уводи вас у лудило што се тиче вашег ума – јер, кад се ум разболи, он стаје... И изненада се јавља нова свесност”. Знао је да многе од поступака за индуковање лудила не сме откривати јавно, јер би то могло да га кошта. Једној групи својих посвећеника у Бомбају 15. јуна 1970. је рекао да ће неки од његових поступака “просветљавања” смети да се открију тек после 2500. године, кад људи “духовно узнапредују”. Уништити ум: то је циљ “просветљења” са далеког истока.
Ево како (опет Раџниш): “Ум вели: “Прво упознај, па уђи у то. Без знања, ускакање у тако нешто је опасно. Можеш се изгубити, можда се нећеш вратити. Или – ко зна да ли је то добро или лоше? Зато прво сазнај о томе све што можеш”. Али нема начина да се о томе сазна било шта ако се у то не уђе. То је опасност, ризик, коцкање. Зато ја сануасине (своје следбенике, нап. прир.) зовем “коцкари”. Они су спремни да иду за мном, без оклевања, у непознато. Ја им не дајем никакве гаранције... Човек мора да ризикује. Опасност је пред њима. Било да ћете доживети просветљење или полудети, опасност је ту... Зато је Учитељ потребан... Ако му не верујете, лудило вам не гине”.
Други пут ка “просветљењу” јесте уништење свести. Ево вежбе коју је Раџниш препоручивао својим следбеницима: “Седите и гледајте... Долази вам помисао да неког убијете. Ваш ум ужива у помисли да неког убијете; то је с једне стране. Друга страна ума вели: “То је лоше, грех је...” Кажете: “То ми је савест”. Није то ваша савест; то вам је убачено. То вас друштво изнутра контролише; то је друштвена стратегија контроле. Не знате шта је добро, а шта лоше... Сетите се да его жели да буде поистовећен са добром страном, моралном страном. Он се изврсно осећа... Још увек вас држи та страна ума, још увек сте робови. Ваши свеци и ваши грешници – робови су и једни и други. Истински слободан човек је слободан и од оног што је добро и од оног што је лоше. Он је са оне стране добра и зла. Он је само свестан и ништа више.” (часопис “Сануас”, септембар – октобар 1979).
Испирање мозга и срца било је последица свега. Али је Раџниш то сматрао добрим. Његов баштован Дивјананда који није могао да издржи то што му се збивало са умом, дошао је учитељу и рекао му: “Шта се ово збива са мном? Постао сам скоро као зомби, и бојим се. Да ли да одем и радим нешто друго?” Учитељ му је одговорио: “Буди зомби. Буди савршени зомби, то је све. Настави да радиш”. У часопису “Сануас” за мај 1978. учитљ вели: “То ће се десити многима. Не бојте се кад се то деси... То је стање незнања; не знате шта је шта, сво ваше знање је изгубљено, сва памет је отишла. Постајете идиот. Изгледате као идиот! Људи ће рећи да сте хипнотисани или нешто слично, да нисте онај стари. То је тачно; али то је својеврстан шок. И добро је, јер ће уништити прошлост... То је сав смисао Сануасинства и учеништва: да сва ваша прошлост буде избрисана – ваше сећање, ваш его, ваш идентитет – све мора да оде” (подвлачење наше, нап. прир.). Дакле, ово је права апологија “испирања мозга”.
На другом месту, Раџниш вели: “Сваки вас учитељ обезглављује, немилосрдно вам сече главу, уништава вам разум, уништава вам логику, изводи вас из главе. Једини начин је комплетно одсецање главе. То је треће стање: катарза. Кад глава више не функционише, престаје њена контрола и затвореник је слободан... То је разлог због кога прави ученик пролази неку врсту лудила поред учитеља”.
Још један пут ка просветљењу: уништење породице и секс са свима, без разлике. Раџниш: “Човек је прерастао породицу. Корисност породице је окончана... она је врло штетна јер квар људски ум. Али у прошлости није било друге могућности, није било начина да се изабере ишта друго. Била је нужно зло... За велику већину, породица је одвратна. Питајте психоаналитичаре – рећиће вам да све врсте душевних болести настају у породици. Све врсте психоза, неуроза – све је из породице. Породица ствара врло, врло болесно људско биће”.
Зато је он нудио своју комуни: секс без ограничења, и да деца припадају групи. Тако ће она бити слободна од “породичне значке”. И да гледају сво оргијалистичко лудило: “Нека се деца играју, нека гледају, уживају. Кад им родитељи воде љубав, нека буду ту. Нека буду део тога, нека гледају... шта се дешава са њиховом мајком кад води љубав, како јој је лице у заносу, како јој се очи затварају и како улази у себе; како отац доживљава оргазам, како вришти од среће, нека деца виде многе како воде љубав. То ће их обогатити”. То јест, обогаљити. То јест, још ће их више направити зомбијима. Једна од бивших раџнишовки, Ада, рекла је Талу Бруку да је после двадесет – тридесет интезивних веза са разним мушкарцима у току године, неколико година узастопце, човек готово шизофреничар: “Постајеш матора, истрошена џукела у својој тридесет петој и нико не жели ни да те пипне”... А у томе и јесте “просветљење”: самог себе претворити у истрошеног пса, у савршеног зомбија, у живог мртваца који је заувек пропао и за кога нема васкрсења.
Раџниш им је све то отворено говорио, и Сануасини су се блесаво смешили и ишли за њим у понор. Докле је достизао гуруов цинизам, види се из његовог обраћања следбеницима: “Вама су потребне лажи као што деци требају играчке. Играчке су лажи. Лажи су вам потребне ако нисте одрасли... Све Гуде су лагале. То је било због њихове велике сапатње... Цела истина би била превише. Можете просто бити шокирани, смрвљени. Не можете поднети сву истину. Разориће вас. Само лажима можете бити одведени до врата храма. И тек на вратима вам може бити саопштена сва истина. Али тада ћете разумети, тада ћете схватити због чега су биле потребне лажи”.
Отац лажи, сатана, учио је Раџниша. Он се тиме и хвалио – да је у контакту са узвишеним дусима, који га поучавају. То су исти они дуси који су водили Блавацку и теозофе. То су дуси који су водили Хитлера. Та група духова која је стајала из Хитлера и нацизма, говорио је Раџниш, има име “Ашока девет”, и једна је од најмоћнијих. Због тога је читав Далеки Исток на известан начин био са Хитлером, јер је далекоисточна група водила Хитлеров дух. Па ипак, иако је “Ашока девет” надзирала Хитлеров его, подухват спасења човечанства није успео. И Раџниш је наставио да га спасава.
Метода је била проста: поседнуће. Демон који служи Раџниша треба да поседне његовог ученика. Ево како је он то описао (запамти, читаоче: то је срж сваке индуистичке иницијације – од трансцедеталне медитације до “Харе Кришне”): “Кад год учитељ жели да ти помогне, да очисти твоје енергетске канале, твоје пролазе (духовне кундалини канале), ако су зачепљени, он те просто поседа. Он просто силази у тебе и његова енергија, која је вишег квалитета, чистија, неограничена, улази у твоје енергетске канале... То је читава вештина Шакти – пата (кад он додирује твоје чело током иницијације). Ако се ученик стварно предаје, учитељ га може одмах поседнути. И кад сте једном поседнути учитељевом енергијом, кад вас прана окружује и улази у вас, лако се чини оно што се годинама није могло учинити... Али ако учитељ, уђе у вас као водопад, постајете сасвим друга особа, и то изненада”.
Разлог због којег смо Раџнишовој секти посветили оволико простора лежи у чињеници да је ова хиндуистичка далекоисточна секта најрепрезентативнији пример где човек може да заврши у сусрету са насмејаним гуруима и њиховим следбеницима. Колико, с друге стране, заводљива и сладуњава хиндуистичка философија показује своје право разарајуће лице онда када више нисте у могућности да заузмете критички став и да се супроставите. Раџнишових следбеника има и код нас. 23. октобра 1992. год. у хотелу “Југославија” организован је “Ошо медитациони интезив”. У позиву је назначено да посетиоци треба да понесу комотну одећу по могућству тамноцрвене боје, папуче, вегетаријански сендвич и сок. Дезодорансе и парфеме је требало одстранити, али је зато био обезбеђен АИДС тест?! Да размотримо још нека од сведочанства која могу бити отрежњујућа.
ДУХОВНИ ВАМПИРИЗАМ
Екарт Флотер је запазио нешто врло чудно међу следбеницима Раџнишовим. Они су се разболевали од истих болести као и гуру. Не само од полних болести, него и од истих алергија, од астме, од унутрашњих болести које је он имао. Гуру је могао да им ради шта год жели, и нико се није бунио: од силовања до стерилизације, све се прихватало.
Зашто?
Један од разлога су демонске моћи којима је овај несрећник баратао пошто се сасвим предао злодусима. Тал Брук сведочи да је и његов негдашњи гуру чинио оно што је могао да чини Раџниш: да се бави духовним вампиризмом. У оквиру његове истраге, једна од бивших ученица Багаванових причала је да је познавала човека који је у Пуни, у Будахол – сали, медитирао. У тој просторији била је Раџнишова слика. Одједном, он је изашао из слике, пришао свом ученику, отворио му груди и појео срце. Вративши се у фотографију, он је срце избљувао. Овај ученик је то сматрао дивним искуством, и осећао да од тог часа њиме управља нека друга, неземаљска сила. Медицинска сестра из Немачке, коју је Екарт Флотер срео, причала му је како јој је Раџниш у виду духа долазио да би имао односе са њом. То је у први мах изгледало сјајно, али касније је добијала нападе непрекидног страха и ужаса. Осећала се такође да ју је неко сасвим лишио животне енергије.
У ашраму су се дешавале и друге језиве ствари. Флотер се сећа да су сануасини каткад могли да чују звук судара два аутомобила, мада аутомобила нигде није било; гледали су чудно возило, налик на змаја, са огромним светлима, како пролази поред њих, хитајући “двеста на сат”, а никаквог возила није било...
Сатанизам је био присутан у сваком чину Раџнишових сарадника. Шива Мурти, иако један од најоданијих следбеника, напустио је орегонски ашрам после догађаја на оближњој реци. Он и његов пријатељ су веслали у кануима – једноседима. Пријатељ је упао у брзи водени ток, преврнуо се и почео да се дави. Шива Мурти је воки – токијем јавио о томе Силвермановој, молећи да пошаље хеликоптер ради спасавања. Она је одбила, и његов пријатељ је погинуо. Шива мурти је из Орегона отишао у своју домовину, Шкотску. Касније је часопису “Штерн” написао следеће: “Раџниш Мохан води бескрупулозно међународно предузеће вредно милионе долара. Појединце и групе које га следе он нечовечно искориштава... Његово виђење света са састоји у томе да само он и његови следбеници треба да владају земљом. Да ли вам то звучи познато?"
Немцима је звучало. Личило је на Хитлера, омиљену Раџнишову личност, човека “са оне стране добра и зла”.
САМОПОНИЖЕЊЕ, НЕКРОФИЛИЈА, КАНИБАЛИЗАМ
Тал Брук пише: “Годинама сам изучавао северноиндијски тантризам и видео да је то изворни модел за европски сатанизам. Онај Древни остављао је свој смрад и крваве трагове вековима, од Нимрода вавилонског, до рогатог бога друида... Тантра је отишла најдаље. Предаја путем самопонижења – једење измета, некрфилија, канибализам, људске жртве – сетимо се “скидања крова конвенционалне моралности” – оргије, обожавање Шиве,... Сатане, Оног Древног. Шива са својим кобрама и трозупцем”.
Шиви, то јест сатани, клањао се Раџниш, као што му се, у виду Кришне или неког другог лудог “бога” клања паганска Индија. И Раџниш је то овако тумачио: “Бог је морао да узме сатану да му помаже око управљања светом. Без ђавола, ни он не може да управља стварима... Мој ашрам не прави разлику између ђавола и оног божанског. Ја све упијам. Ко год да сте, усисаћу вас. И ја користим све врсте енергија... ђаволске енергије могу да буду коришћене на божански начин. И то је само почетак. Чим стигне још ђавола, видећете”.
Тантризам и црна магија одобравају људске жртве. У својој књизи “Црне вештице” Ричард Кевендиш објашњава зашто је сатанистима потребна људска жртва: када се убија човек, ослобађа се много енергије. Ако је то повезано са оргијама, енергије има још више. Према Кевендишу, који се позива на Кроулија, “ово је највећа тајна практичне магије”.
Уосталом, наше згражавање неће запањити сатанисте. Они верују да смо ми, хришћани, заостале будале које не схватају да је, како каже кроулијевац Горан Ђорђевић у чланку “Логос Тхелеме”, “циљ свих спиритуалних тежњи је управо спуштање Небеса на земљу, увиђање истоветности свега што постоји, брисање границе између добра и зла и испољавање Бога у свету”. Ђорђевић даље наставља: “Кроули је тврдио, слично Јунгу, да сво зло треба проживети и трансформисати у себи, слично алхемијској трансформацији нечистих психичких метала у злато, а не прогнати и одбацити део своје Психе у пакао. То је у складу са новоеонским гледиштем да магичар не сме да се изолује од било ког дела Универзума. Зло је само изокренуто, искривљено Добро, и да би достигао Апсолут, стање без Ега, нужно је прво их уравнотежити у себи, а затим истовремено превазићи подједнако Добро као и Зло. Због тога схватање сатане у тхелеми и херметизму, као уништавача људског ега, нема никакве везе с схватањем сатане у хришћанству, сатанизму и другим староеонским творевинама”. То јест, по Ђорђевићу, сатана је “позитивна лучност”. То јест, убијати ради надилажења Добра и Зла се може – то јест... Ђавољи водвиљ се наставља...
И води у лудило и пакао.
Брук је дошао до дневника Рона Рикардса, иницијацијом претвореног у “Деву Рупена”, једног од првих блиских Раџнишових следбеника, милијардера из Аустралије. Био је на дијети од млека и опијума. Он је свој дневник, пред саму смрт, предао Екарту Флотеру, а овај га је дао Бруку. А Рикардс није умро од дроге: скочио је кроз прозор, и у покушају да га, после пада, спасу, нису успели.
Црна свеска била је пуна чудних цртежа и анаграма. Описивала је његова путовања и везе са девојкама. Искуства са разним дрогама и “ширењу поља свести”... Ево неколико одломака.
“15. јануар, понедељак... Осећам се предивно што живим. Што дишем. Што сам у чаробној земљи. Осећам као да сам одувек овде. Индија је чиста стварност”.
Али већ у уторак је писао: “Осећам се тако усамљено... плачем, плачем... тако сам усамљен међу овим такозваним сануасинима, тако сам, тако сам усамљен. Ко су ми пријатељи? Шта? Зашто? Како? Не! Не!... Има ли нечег што вреди? Сада, данас, осећам бол. Плачем. Ридам. Сећам се. Прошлост је била дивна. Сада сам изгубљен у Индији. Зашто сам дођавола овде?"
У четвртак је записао: “Осећам се помало самоубилачки данас. Махавира рече: Једини вредан начин самоубиства је престати да дишеш, да једеш, да пијеш, да се крећеш – и тако умреш. Прилично уврнуто сам се осећао”.
И дошла је смрт.
УМРЛИ СУ СА ИСТИМ ИЗРАЗОМ У ОЧИМА
Куда је та смрт водила? Флотер се сећа: “Године 1979. једна девојка из Енглеске умрла је, изгледа, од хепатитиса – мада тешко да неко умре од хепатитиса – и сви су се са погреба вратили са неким чудним осећањем. Девојка је лежала на ломачи. Пре но што су је спалили, певали су и играли као и обично. На лицу јој је остао залеђен тај израз. Очи су јој биле и даље отворене. Имала је израз крајњег страха... и стално сам о томе слушао. Умирали су у ашраму људи који су, сви до једног, имали исти израз у очима. Као да су у последњем часу видели нешто крајње стравично, невероватно. Мора да су нешто видели у последњем трену, рецимо појаву сатане. Сви ти људи. И ја сам уверен да је та енглеска девојка у последњем трену видела у чему је. Ја сам аналитички новинар и био сам углавном уредник “Немачког пословног недељника” и навикао сам да радим са чињеницама и реалијама. Немам некакву нарочито емоционалну прошлост. Зато верујем само у оно што могу да потврдим. И мој закључак о тим догађајима који су се збили умирућим сануасинима јесте да им је сатанска реалност била скривена до пред тренутак умирања. И тада би је угледали. Као да су се сударили с њом. Могла је то бити посета сатанина... Или су били обманути толико да су стигли до тачке бесповрата и тада је он долазио, полажући право на њих”.
Тако се завршавао тантристички пут ка “Апсолуту”.
Носили су црвену одећу и Раџнишове портрете о врату...
“Бели облаци” довели су их до пакла...
ТРАНСЦЕДЕТАЛНА МЕДИТАЦИЈА
Увођење и пуђа – Пред иницијацију – Ритуал пуђе – Искуства са иницијације – мантре у ТМ - “Светска влада ере просветљења”
УВОЂЕЊЕ И ПУЂА
Пред иницијацију
Стварно увођење у технику медитације не догађа се у групи, већ појединачно са учитељем ТМ.
Са букетом од најмање 6 цветова, воћем, марамицом и “новчаним прилогом” у коверту, ученик улази у полумрачну собу за увођење осветљену само свећама, у којој мирисни штапићи већ шире свој мирис. Учитељ ТМ захтева од ученика да изује ципеле. На једном малом олтарском столу стоји слика Гуру Дева (Махаришијевог мајстора и учитеља), а често и слика самог Махаришија. Пред олтарским сликама већ се налазе други жртвени дарови, посуде са камфором, пиринчем, водом, пастом од сандаловине, миришљавим штапићима. Томе се придодају дарови које је донео ученик.
Учитељ још једном наглашава иницијанту да би овај због традиције и “чистоте учења” требало да задржи за себе све што ту види, доживи и научи. Онда ступа пред олтар и захтева од ученика да стане пред њега. Уз речи “Желите ли цвет?” он пружа ученику један од цветова, да би га укључио у наводно захваљивање мајсторовој традицији. Скоро ниједном ученику не успева да не узме цвет у руку.
РИТУАЛ ПУЂЕ
Тада, међутим, учитељ започиње нешто сасвим друго. Он на санскриту, култном језику Индије, пева “мису” пуђе, службе приношења жртве:
APAVITRAH PAVITRO VA – SARAVAVASTHAN GATOPI VA YAH SMARET PUNDARIKAKSHAM – SA BAHYABHANTARA SHUCHIH
Текст пуђе даје се у преводу да би се могао донети сопствени суд о томе.
Насупрот ономе што се увек тврди, овде уопште није реч о једном обичном ритуалу увођења. Они који су за то школовани, учитељи ТМ, држе пуђу у свим могућим приликама да би се повезали са циљном тачком мудрости свих учитеља у ланцу традиције, са Апсолутним. То се ради, на пример, код предавања додатних мантри (“фертилизатора” - “фертилизација” = “прихрањивање”), код виших курсева, о празницима, али и пред погреб. Нарочито значење и нарочиту духовну вредност пуђа, међутим, има за учитеља ТМ када он у традицију уводи кандидата – иницијанта.
“ПРИЗИВАЊЕ”
Био чист или нечист,
Било да чистота или нечистота прожима сва места
Свако
Ко се отоври проширеном опажању неограничене свести
Постићић ће унутарњу и спољну чистоту.
(прскамо неколико капи воде)
ПРИЗИВАЊЕ
Пред господарем Нарајаном, пред Брамом рођеним из лотоса, створитељем, пред Вашиштом, пред Шактијем и његовим сином Парашаром, пред Вјасом, пред Шукадевом, пред великим Гаудападом, пред Говиндом, владарем међу јогинима, пред његовим учеником Шри Шанкарачарјом, пред његовим ученицима Падмом Падом и Хастом Малаком и Тротачарјом и Вартика-Каром, пред осталима, пред традицијом наших мајстора – клаљам се.
Пред стаништем мудрости у шрутијама, смртијама и пуранама, пред уточиштем доброте, персонификованом словом господара, пред Шанкаром, ослободиоцем света – клањам се.
Пред Шанкарачарјом, избавитељем, слављеним као Кришна и Бадарајана, пред двојицом писаца коментара за Брама Сутре – клањам се.
Пред оба појавна облика божанског у Шанкари, на чијим вратима целокупно мноштво богова даноноћно преклиње за савршенство – клаљам се опет и опет.
Када се клањамо пред њим, учитељем украшеним зраком који блиста од себе, досегнућемо испуњење. Способан да растера облаке незнања човечанства, дародавац среће, славни ослободилац, Браманада Сарасвати, највиши учитељ – њега уводим у своју свест.
Приносећи призивање лотосовим стопалима Шри Гуру Дева – клањам се.
Приносећи седиште лотосовим стопалима Шри Гуру Дева – клањам се.
Приносећи прање лотосовим стопалима Шри Гуру Дева – клањам се.
Приносећи платно лотосовим стопалима Шри Гуру Дева – клањам се.
Приносећи пасту од сандаловине лотосовим стопалима Шри Гуру Дева – клањам се.
Приносећи пиринач лотосовим стопалима Шри Гуру Дева – клањам се.
Приносећи цвет лотосовим стопалима Шри Гуру Дева – клањам се.
Приносећи тамјан лотосовим стопалима Шри Гуру Дева – клањам се.
Приносећи светло лотосовим стопалима Шри Гуру Дева – клањам се.
Приносећи воду лотосовим стопалима Шри Гуру Дева – клањам се.
Приносећи воће лотосовим стопалима Шри Гуру Дева – клањам се.
Приносећи бетелов лист лотосовим стопалима Шри Гуру Дева – клањам се.
Приносећи кокосов орах лотосовим стопалима Шри Гуру Дева – клањам се.
Приносећи камфоров пламен лотосовим стопалима Шри Гуру Дева – клањам се.
Пред отеловљеним милосрђем, белим као камфор, есенцијом стварања овенчаном Буђа-Гендром, змијским краљем, који увек станује у лотосу мога срца, пред Баваном Шивом, славом космичког живота и пред Бавани, божанском мајком, стваралачком покретачицом, пред Апсолутним у лику Гуру Дева – клањам се.
Приносећи светло лотосовим стопалима Шри Гуру Дева – клањам се.
Приносећи воду лотосовим стопалима Шри Гуру Дева – клањам се.
(приносећи прегршт цвећа)
Гуру је узвишеност Браме, створитеља,
Гуру је узвишеност Вишнуа, одржаватеља,
Гуру је узвишеност великог господара Шиве, разоритеља,
Гуру је оличена узвишеност највише Брамине трансцедеталне пуноће.
Пред њим, пред Шри Гуру Девом у његовој слави – клањам се.
Пред бесконачним, попут небеског свода неограниченим, који испуњава покретни и непокретни универзум и кроз кога је објављен знак Апсолутног, пред њим, пред Шри Гуру Девом – клањам се.
Пред Гуру Девом, Шри Браманадом, божанством Апсолутног, трансцедеталном радошћу, пред Самодовољним, пред отеловљењем чистог знања које је попут неба испод и изнад универзума, пред циљем “Ти си оно Апсолутно” и осталих израза, пред сведоком свих зналаца који је с оне стране свега знања, пред трансцендентним заједно са три гуне, пред учитељем апсолутне истине, пред славом Шри Гуру Дева – клањам се.
Заслепљујућа тама незнања уклања се помазањем знања.
Пред њим, кроз кога је отворено око знања, пред словом Шри Гуру Дева – клањам се.
Приносећи прегршт цвећа лотосовом стопалу Шри Гуру Дева – клањам се.
ИСКУСТВА СА ИНИЦИЈАЦИЈЕ
Учитељ ТМ клечи већ дуго пред олтаром и захтева од кандидата да и овај клекне поред њега. Јер сада, када обојца клече пред жртвеником Гуру Дева, учитељ ТМ говори ученику “потпуно индивидуално изабрани и личности прилагођени” медитативни слог, “мантру”. Учитењ каже ученику да понови мантру два-три пута, “да би контролисао изговарање”. Тек тада новоиницирани сме да медитира са мантром. Он више никада не сме да је каже неком другом, пошто такво обзнањивање има, наводно, и по њега и по онога другог духовне и друге лоше последице.
За ТМ треба дневно одвојити два пута по 15-20 минута, пре доручка и пре вечере. При том мантру не треба изговарати стварно, већ само мисаоно.
Не осећа сваки иницирани своје укључивање у ритуал пуђе као нешто пријатно. У једном сведочењу жртве каже се:
“Када сам одлучио да учим ТМ назначено ми је да је у Индији обичај да свог учитеља облачите, храните и обрадујете. Са изучавањем ТМ повезана је и једна мала церемонија. Ученик је замољен да на њу донесе неколико воћки као симбол хране, марамицу као симбол одеће и неколико цветова као симбол радости. Убеђен да је реч о малом дару за учитеља ТМ, дошао сам уговореног дана на 'малу церемонију' у центар за ТМ, наоружан цвећем, поморанџама и марамицом. Тамо су захтевали да се изујем и одвели су ме пред један олтар на коме су биле упаљене свеће, миришљави штапићи и велике слике вође покрета ТМ и његовог учитеља кога зову 'бог', као и неколико посудица за које ми је дато следеће објашњење:'Овде је пиринач као симбол хране у Индији, овде је вода као симбол Ганга, свете реке у Индији, овде је прах од сандаловине којим је освежавано чело Махаришијевог гуруа'. Онда су од мене тражили да мирно стојим пред олтаром и само да посматрам и тутнули су ми у руку један цвет. Тада је учитељ ТМ повисио глас и ја сам постао сведок једног староведског призивања богова, делимично озговореног, делимично певаног, праћеног симболичним покретима, као, на пример, умакањем цвета у 'свету воду' и намењеним прскањем слика на олтару и према мени.
Медитација
У мени је нарастала безмерна одвратност, био сам као скамењен и само сам мислио како да изађем одатле. Кратко сам размислио да ли да изађем из просторије, али био сам као одузет и нисам могао да се померим.
Још и данас – после више месеци – на души ми тешко лежи шок од овог духовног силовања, јер о томе је, заправо, било речи. Све је у реду ако је кандидат унапред обавештен, ако му је све објашњено и ако је упућен, па онда добровољно одлучи да учествује у тој свечаној иницијацији. Међутим, начин на који се овде ради – да се ученик без свог знања укључује у ритуално магијско призивање богова – јесте један чудовишан поступак!”
МАНТРЕ У ТМ
Мантре су мотор целог покрета за ТМ. Оне се не смеју одавати. Ово чување тајне иде толико далеко да се чак и бивши медитанти из ТМ боје да одају мантре. Вероватно из страха да би се магијска снага тих мантри могла “окренути против њих”. Један млади медитант починио је самоубиство, из страха да је при једној терапеутској хипнози одао своју мантру.
Покрет за ТМ у својој основној литератури и на уводним предавањима тврди да су учитељи ТМ посебно образовани да за сваког аспиранта понаособ одаберу праву мантру. “Да би се омогућило одређивање праве речи за сваку индивидуу, учитељи ТМ посебно су школовани за уметност изабирања гласа или речи који одговарају посебним особинама индивидуе. Ови школовани учитељи медитације налазе се у центрима за ТМ у скоро свим земљама у свету”.
Међутим, мантре се на уводној пуђи додељују потпуно шематски према старосним групама. “Уметност изабирања” састоји се, дакле, само у одабирању мантре која одговара кандидатовим годинама које су убележене у приступном упитнику.
МАНТРЕ КОЈЕ СЕ ДОДЕЉУЈУ НА ОВАЈ НАЧИН НАВЕДЕНЕ СУ У СПИСКУ:
године |
мантра |
године |
мантра |
4 - 10 |
Ing |
24 - 30 |
Shiring |
10 - 12 |
Im |
30 - 35 |
Shirim |
12 - 14 |
Inga |
35 - 40 |
Hiring |
14 - 16 |
Imma |
40 - 45 |
Hirim |
16 - 18 |
Aing |
45 - 50 |
Kiring |
18 - 20 |
Aim |
50 - 55 |
Kirim |
20 - 22 |
Ainga |
55 - 60 |
Shyam |
22 - 24 |
Aima |
60 и више |
Shyama |
Учитељима ТМ саопштава се усмено 16 мантри које они касније, ради присећања, записују на свом матерењем језику и то, вероватно, “приватном транскрипцијом”. Отуда се може десити да се нешто погрешно чује или пренесе, тако да се санскритске мантре ипак не предају даље потпуно верно оригиналу. То се мора узети у обзир када се на сваком курсу за учитеље ТМ јавља једно мало другачије изговарање мантри.
Ипак основне мантре увек су shiring и ainga. Током година, они медитанти који учествују на “напредним курсевима” добијају уз своју мантру додатне слогове, такозване “фертилизаторе”, тако да на крају настаје једна мантра која је, изгледа, иста за све: shri aing namah. То отприлике значи: Са страхопоштовањем се клањам пред “Аингом”. Аинга се односи на божицу Сарасвати, а “Браманада Сарасвати” је име Шанкарачарје, кога је Махеш Прасад Варма (Махариши Махеш Јоги) изабрао за свог “Гуру Дева”, божанског учитеља.
Покрет за ТМ био би онда, пре свега, установа за величање Махешовог гуруа, као и самог Махеша. (Основ за ове наводе јесте један информативни разговор са једним бившим водећим учитељем ТМ који је, међутим, при томе желео да буде анониман.) Ове информације потврђује и један извештај из САД:
“Био сам квалификован за трећу техинку и заказао сам један термин, да бих је примио од Махарашија лично. Договореног дана отишао сам до Махаришијевог стана, са воћем, цвећем и марамицом, одговорио сам на неколико питања једног од Махаришијевих помоћника, речено ми је да у углу просторије одслужим једну пуђу за себе, а потом сам позван у Махаришијеву собу.
Клекнуо сам поред његовог кревета. Седео је, скрштених ногу, на средини једног брачног кревета. Сагнуо је главу ка мени и рекао:'Која је твоја мантра?' Рекао сам:'Aing'. Поменуо сам, такође, да сам ноћну технику примио од њега у Естес Парку.
Поставио ми је неколико питања о мојим искуствима са медитацијом и онда је рекао:'Твоја мантра ће сада бити aaing namah'.
То је било изненађење. Иако сам знао да ће моја трећа техника вероватно садржавати неки додатни звук или неку додатну реч, било је ипак, занимљиво што то добијам сада и да та додатна реч такође има неко значење.
Сећате се да сам пре овог курса видео књигу 'Тантра асана' и да сам открио да aaing извесно мора имати неко значење. Био сам научио санскрит да бих служио пуђу и при томе сам научио да реч namah значи 'клањам се', и она се током пушђе користи око 26 пута. Није, дакле, било тешко установити да је моја мантра само једна формула за предавање те да значи: Ааинг, ма ко то био, клањам се пред тобом...
У лето 1972. год. примио сам своју четврту технику која се састојала од једне додатне речи испред 'aaing namah', а то је била реч shri која се такође јављала у пуђи...”
Фагн Фолкерман у данском листу “Kristeligt Dagblad” објашњава ствар са мантром на следећи начин:
“Ова техника назива се мантра – ђап, пошто је претходно поменути слог једна мантра која се преузима. Мора се указати на то да ТМ тврди да је мантра бесмислено парче речи. Примери за такве слогове јесу AIM, SEM, и AINGA. Може се, ипак, доказати да су сви ти слогови шифре за имена богова. На пример, мантра AIM је шифра за божицу Сарасвати. Када се ова реч медитира, човек се, по митологији, враћа до Браме, који се назива извором мисли или креативне интелигенције и одакле је слог првобитно дошао. Тако је досегнута трансцедеталност...
Мантра... има своје порекло у Брами и чак је као мантра део женске прасиле. Мантра, која је, дакле, божанска, има снагу да човека врати до његове полазне тачке, што је сам Брама. Важна улога гуруа у том систему састоји се у томе што он поседује све мантре. Махариши је кроз нарочите курсеве овластио све учитеље ТМ да те мантре предају даље. Ритуал који се користи при иницијацији (посвећивању) свих медитаната важан је због тога што осигурава да мантра добије божанску снагу. Ако мантру предаје особа која нема Махаришијево овлашћење онда је то само случајна реч без снаге.
Ово веровање у посебну снагу мантре јесте разлог што се своја мантра никада не сме одати, пошто се верује да она тако губи своју снагу.”
“СВЕТСКА ВЛАДА ЕРЕ ПРОСВЕТЉЕЊА”
Читав план могао би се сматрати показатељем самопрецењивања система ТМ или покушаја да се хиндуистичка религиозна метода мантра – медитације прошири што спретније. У једном телевизијском интервјуу, објављеном у листу “The Western TM Reporter”, Махариши Јоги је рекао:
“Постоји само један закон који морају донети све владе и онда ће свако по себи бити веран закону. Тај закон би прописивао познавање 'науке о креативној интелигенцији' и трансцедеталну медитацију коју треба упражњавати два пута дневно. Тим једним законом била би потпуно испуњена сврха свих закона”.
Како је, на пример, планирано законодавство и кажњавање у “ери просветљења” објаснио је на једној конференцији за штампу у немачкој централи у Шледелхаузену функционер ТМ, др. Јохаг:
“У име народа. Оптужени је осуђен на основу фреквенцу пулса од 75 откуцаја у минуту, фреквенцу дисања од 10 удисаја у минуту, мерено пет дана узастопно по 30 минута, при чему не сме бити прекорачена половина стандардног одступања, заједно са индексом кохеренције, при EEG – у од најмање 0,9, индексом за духовну будност од 1,8, резултатом од 100% при мерењу независности поља и изостанак повреда затворских правила у периоду од најмање две године узастопно...”
Како ће изгледати друштво просветљено по Махаришију обавештавају нас ове мајсторове речи:
“За слабога нема места, нити ће га икада бити. Јаки ће предводити, а ако слаби неће да следи онда за њега нема места... У ери просветљења нема места за незнајуће људе... непостојање слабог увек је било закон природе.”
ШРИ ЧИНМОЈ – ТРКА МИРА ИЛИ ...
Чинмојв покрет стално покушава да прикрије своје стварне циљеве. Упорно се пориче веза између Чинмојевог учења и хиндуизма. У покрету се практикује култно поклоништво Шри Чинмоју, као и обавеза на беспоговорну послушност.
ОСНИВАЧ: Чинмој Кумар Гаш (Шри Чинмој, санскр. Шри = његова светост) рођен је 27.08.1931. у Шакпури, једном малом селу у Бенгалу (у Индији). У 12. години достигао је, наводно, “нирвикалпа самади” (висок ниво свести). Годину дана касније, после смрти оба родитеља, изгледа да је са својом браћом и својим сестрама примљен у ашрам Шри Ауробиндоа, у јужноиндијском Пондичерију. Тамо остаје наредних 20 година, и из Ауробиндоовог учења преузима основу свог каснијег учења. Следећи “унутрашњи зов”, путује потом 1964. за САД и потом ради у индијској амбасади у Њујорку. У годинама које следе више пута путује по свету да би ширио своју технику медитације. Извесно је да Чинмој никада није узео “сањаси” (санскр. = неко ко се у свом окружењу, а не у ашраму, понаша као монах). Такође није познато да је он настављач било које легитимне традиције неког гуруа.
НАСТАНАК И ИСТОРИЈАТ: Полазећи из Америке, покрет је од средине 70-их година мисионарски активан и у Европи. Тежишта рекламе и врбовања јесу: предавања, уводи у медитацију, концерти за мир и спортске приредбе. Уз то се морају додати и такозвана“divine enterprises” (енгл. = божанска предузећа). То су привредне установе (ресторани, продавнице цвећа и сл.), које Чинмојеве присталице користе за рекламирање и врбовање. Тако је на насловне стране новина 1982. доспела кафетерија, коју је под закуп издао Рајнски земаљски музеј, јер су у њој радиле присталице Шри Чинмоја. Погрешно је оно што се наводи у рекламним брошурама, да је Чинмој позван у Њујорк од стране високих званичника ОУН. Као и многи други, Чинмој је само један од оних који су у капели зграде ОУН држали медитације. Он ни у ком случају није нека званична институција ОУН! Надаље, изгледа да он спорт сматра једном врстом јоге, те се спорт често и са успехом користи у рекламне сврхе, а између осталог, помињу се такозвани “Чинмојеви маратони” (“Трка за мир”, која пролази и кроз нашу земљу), затим трке издржљивости, трке на дуже стазе. Осим тога, рекламне брошуре тврде да је Чинмој “благословљени уметник са јединственом креативношћу”. Између осталог, Чинмој покушава да то докаже на такозваним “концертима за мир”. Покушава да свира на око 70 инструмената. Ако се има у виду његов уметнички таленат, онда зачуђује издржљивост оних који га слушају и гледају.
УЧЕЊЕ И ПРАКСА: Према хиндуистичком узору, ученик мора да буде апсолутно послушан “аватару” Чинмоју (санскр. Аватар = онај који поздравља Земљу, појава Апсолута у телу). Циљ је “сједињавање са богом”, “унутрашња савршеност”, тако што Чинмој, наводно, може да ослобађа од терета карме.
Међутим, према ведском учењу није могућно укидање карме. Она означава узрочно – последичну везу у духовном животу, која почива на формално – логичком принципу “ако – онда”. Наиме, ако неко почини неки грех, онда га казна за тај грех сигурно чека, било у животу на Земљи, било у животу после смрти. Карма се не може прекинути. Постоје духовни процеси који могу да неутралишу карму. То је ослобађање од кармичног циклуса (санскр. = мукти).
Шри Чинмој
Насупрот свему овоме, Чинмој каже: “Треба живети тако да се нит карме отањује све док се не прекине”.
Шри Чинмој проповеда медитацију на љубав, на бога, на беле облаке. Бог, по Чинмоју, није ништа друго до просветљена суштина човека. Пошто Чинмој, наводно, влада највишим степенима свести, из тога произилазе његове божанске особине.
Каква је само Чинмојева религија у односу на ведску религију уопште? Ведска религија може се испољавати тројако:
- У врлини, када аскеза (строгост трпљења, санскрт. тапасја) налаже:
· песму и игру (богослужење “ароти”) само до екстазе, која се, за разлику од Чинмоја, постиже врло брзо. Такав обред изводи се два пута дневно;
· одговарајући начин исхране – вегетаријанство;
· чистоту (санскр. брамачари), која се састоји у одрицању од личног уживања, новца, јела и пића, коцке, жена, уносних делатности.
Сви ови побројани налози извршавају се ради бога Кришне.
- У плодоноштву, у случају ТМ и осталих јога тела и ума.
- У аскези и духовној тами (санскр. тамас), која иде преко свих граница људског трпљења. То се очитује у делатностима присталица Шри Чинмоја: дизању великих терета, подизању прага резултата у спорту, 5-одневним трчањима, маратонима, те у ласерском концентрисању осећајности преко песме и медитације.
Што се тиче песме – музике - , такође је присутно претеривање. Он, наводно, има 1.300 својих “бађана” (санскр. бађана = бајање). Заправо су то песме које су преписане из ведских списа, а ти списи садрже тумачења, објашњења, упутства, прописе и законе из области духовног живота и развоја у веданти.
Индијски напев прилагођен је европском начину певања. Избачен је ритам земљаног бубња (мрданге), а уместо тога потенцира се звучност певања. То знање – та уметност – зове се на санскриту гандарва. На сваком месту где је потребно давање ритма бубњем, уместо бубња имамо тишину. Шри Чинмој се веома труди да на својим концертима остави јак утисак на публику.
Овде ћемо кратко напоменути да присталице Шри Чинмоја треба да се медитацији посвећују између 02.00 и 05.00 сати ујутру. Као медијум треба да се користе слика или музика мајсторова. Уз његово име, препоручују се и мантре, што треба понављати сваког дана од 500 до 1.200 пута. Осим тога, препоручује се пуно спорта и уздржавање од секса.
ОЦЕНА: Обимна реклама у многобројним књижарама о Чинмоју, као и у часописима, намеће читаоцу утисак о Чинмоју, који би се, после једне добре и темељне провере, могао лако оспорити. Чинмојев покрет стално покушава да прикрије своје стварне циљеве. Тако се, рецимо, пориче веза између Чинмојевог учења и хиндуизма. Сам Чинмој веома специфично представља однос “гуру – ученици”: он себе назиа “духовним родитељем” својих присталица, али истовремено и “духовним оцем целе Немачке и њених војника”, на пример. Постоји опасност од отуђивања Чинмојевих присталица од њихове сталне социјалне околине, и то због следећег: захтева да се сатима изводе вежбе медитације и концентрације, бесплатан рад у “божанским предузећима”, сексуална апстиненција и стална путовања за Цирих и Њујорк, где се налазе центри покрета. Још већа је опасност од отуђења због култног обожавања Шри Чинмоја, које се практикује у покрету, као и због обавеза на беспоговорну послушност. Чинмојево учење о медитацији, карми, кастинском систему, обожавању гуруа и сл., показују да покрет има хиндуистичку позадину. Чинмојев покрет није спојив са хришћанском вером.
Приредио: Александар Сенић
|