Dusan Miklja | 14. 09. 2009. - 00:00h |

Na prvi pogled su i fasizam i antifasizam, kao istorijske pojave, podrobno, na osnovu cinjenica, opisane, sto ce reci da ne bi smelo da bude sumnje u to ko je sta i cemu doprineo. Nije, nazalost, tako jer se, kako vreme odmice, menja i pomenuti udeo, zavisno od toga sta je za istoricare i vlastodrsce probitacno. Pokazalo se da je naizgled neporeciva deviza prema, kojoj „istoriju pisu pobednici“, takode podlozna reviziji. U pisanje istorije su se, bogme, svojski ukljucili i porazeni, nastojeci pre svega da relativizuju i ulepsaju svoju ulogu i cak da opovrgnu brojke o stradalima, tvrdeci kako su preuvelicane. Dosli smo tako do toga da drzave, u kojima je otpor fasizmu bio zanemarljiv, sebe predstavljaju kao mucenice. Takode do jos besramnije pojave da cak i tamo gde je u toku Drugog svetskog rata postojala nacisticka drzava sebe svrstavaju u korifeje antifasisticke borbe.
Kako je moguce da je takvo falsifikovanje stvarnih cinjenica ne samo prolazilo bez otpora vec je vremenom prihvaceno? Ne kao izopacavanje istorije vec samo kao bezazleno ispravljanje netacnosti i preterivanja, neka vrste dobronamerne revizije, dakle? Najpre zbog toga sto su „revizionisti“ bili metodicniji i uporniji od druge strane, koja je naivno verovala da je istorija „jednom zauvek data“. Ona se, otuda, udobno uljuljkivala u iluziji da se ne mora previse truditi da se jednom stvorena istorijska slika trajno odrzi.
Srbija je, nazalost, medu onima koji su se nedopustivo komotno ponasali. Dok su druge drzave svoj zanemarljiv a ponekad i nepostojeci ili sasvim sumnjiv doprinos na sav glas oglasavale, ona je propustala cak i znacajne godisnjice, koje je svrstavaju u drustvo pobednika nad fasizmom. Ako smo, dakle, sami bili nedelotvorni i neodgovorni, za iskrivljenu sliku o nasem doprinosu antifasizmu, ne bi smeli druge da krivimo.