Срби у избегличким мемљивим собама,
у беди и очају, заборављени од свих, вену

Станојка Антић, најусамљенији станар избегличког центра на Авали

КРОВ НАД ГЛАВОМ,
ПА ДА СКЛОПИМ ОЧИ

Осамдесетогодишња Станојка Антић, из села Сопине, код Суве Реке, свакако је најусамљенија особа, станар старог здања Хотела „Београд“ на Авали, избегличког центра за Србе са Косова и Метохије. Када смо питали ко је овде највећи заробљеник сивих зидова хотела у српској престоници, и одрасли и малишани рекли су: „То је бака Стана“.
– Зашто? – интересовали смо се.
Једанаестогодишња Мира Илић, из Суве Реке, објаснила нам је да она и преостала деца често оду горе код баке на спрат, да јој прекрате време. Увек је сама.
– Тешко се креће. Стара је и болесна. Обично, цео дан преседи на кревету. Мало прича, па ми одемо да је разговоримо. Сви из њене породице одсутни су сваког дана. Раде негде, да би се прехранили – вели нам девојчица.
У приземном холу, са леве стране, стари, али уредан тоалет и за свих седамдесет четворо једно купатило. Ту одржавају личну хигије- ну. Ту перу веш и посуђе. Ходник мрачан и загушљив. Између два паравана који, уместо зидова, деле Антиће од Јовановића. У предсобљу пригушена светлост. Назиремо стари, дотрајали дечји бицикл и лопту. Пењемо се уз степенице ходника испуцалих, запуштених зидова.
У соби где борави старица, два кревета на спрат, ормар, сто и две столице. И ништа више. У доњем кревету иза врата седи прекрштених руку Станојка. Руке згрчене, смежуране, избраздане венама. Усахле. И поглед усахао. Некуд, Стана гледа у даљину. Поздрависмо је, али нам Мира рече да слабо чује и да морамо да будемо гласнији.
Бледо се насмеја Станојка и пружи нам обе руке.
– Дођите и седите овде, поред мене. Јесте ли дошли да нас истерате? Ми немамо за сада где, а кад бих смела и могла, пешке бих овако стара отишла у моју родну Сопину, па да тамо склопим очи. Душмани ми не дају, да се са душом на кућном прагу раставим, ко сваки праведни хришћанин. Овако, по цео дан седим, чекам и мислим... – казује нам Стана.
–О чему? – питамо.