Јудео-хришћанске секте

АДВЕНТИСТИ

После Назарена и Баптиста, који су много блиски једни другима, појављују се међу Србима и адвентисти који стижу међу Србе почетком овог века. Назив “адвентисти” долази од латинске речи “адвентус”, што значи долазак. Они су наступили са веровањем да ће Христос ускоро доћи да суди свету, па су чак прорицали и датум када ће се то десити, и зато су прозвани адвентисти. Међутим, тај назив не одговара суштини њиховог учења, јер сви хришћани верују у други долазак Христов, према томе, сви су хришћани адвентисти. Њима далеко више одговара назив “суботари”, како их народ и назива, јер је субота њихов специфични знак, пошто празнују старозаветну јеврејску суботу уместо хришћанске недеље.
Њихов први учитељ и покретач вере био је Вилијем Милер, један амерички фармер. Он је, читајући Свето писмо, увртео себи у главу да може израчунати датум и годину када ће Христос доћи по други пут на земљу да суди свету. По његовим рачунима, то је требало да се деси 21. марта 1944. године. Многи су били одушевљени његовим “проналасцима” и “рачуном”. Једна адвентистичка “пророчица” Хелена Вајт, тврдила је да су Милера у тумачењу Светог писма поучавали анђели, и да га је надахњивао сам Дух Свети. Занесени Милеровим “прорицањима”, ти први адвентисти искупише се заказаног датума на једној пољани код Њујорка, да ту у белим хаљинама дочекају Христа. Христос није дошао. Настало је велико разочарење. Милеров пријатељ Сноу по веровању адвентиста “добио је небеску светлост” и “пронашао” где је била Милерова грешка, па је назначио да ће Христос доћи 22. октобра 1944. године. Опет се адвентисти искупише да дочекај Христа, и опет остадоше разочарани. Христос ни тада није дошао. Многи онда отпадоше од Милера, а баптистичка верска заједница, којој је Милер до тада припадао, већ сита бруке и скандала, искључи Милера из своје заједнице. Милер је тада писао једном свом пријатељу “морам основати нову цркву”.
После овог поновног неуспеха Милерових прорачунавања, Милеров присталица Хирам Едсон тврдио је да му је Бог открио у чему је Милерова грешка. Милерови рачуни, по тврдњи Хирамовој, били су тачни. Погрешка је само у томе, што Христос тога дана није дошао на земљу, него је ушао у небеску светињу над светињама да тамо испитује грехе људи, па када се заврши тај небески суд, онда ће доћи на земљу да суди људима. Многи су поверовали и у то тумачење, иако га нема у Библији.
Даље су се ти први адвентисти поделили у две групе. Једни су веровали у загробни живот душе после смрти, а други су то порицали. Осим тога адвентистима је пришла и једна Јеврејка Рахела Престон, која је почела међу њима проповедати да треба празновати суботу уместо недеље. То је био повод још једне поделе. Једни су остали уз Милера празнујући и даље недељу, други су напустили недељу и прешли на празновање суботе. То су “адвентисти седмог дана”. И они су се касније поделили на више група. За увођење суботе као дана празновања највише је допринела једна енергична жена, Хелена Вајт, коју адвентисти сматрају за пророчицу и која је тврдила да је имала небеско откривење да треба празновати суботу.
У току првог светског рата 1915. године, дошло је међу адвентистима седмог дана до новог цепања, на питању учешћа хришћанина у рату. После дугих и оштрих полемика и врло тешких израза упућених на рачун оних адвентиста који су сматрали да учешће у рату не противречи ни четвртој ни шестој Божијој заповести, нова група се назвала “Реформни покрет адвентиста седмог дана”. Њихов амерички вођа Рајт прорачунао је да ће Христос доћи на земљу 6. фебруара 1925. године. Као што знамо, ни то се није десило.
Адвентисти врло упорно себе називају “Црквом”, и то једином правом Црквом, па се врло вређају када им се каже да су права секта. Једном сам изазвао против себе прави револт једног адвентисте што сам их назвао сектом. Одговорио сам му: ви сте сектине секте секта! Ево доказа који тражиш од мене; Лутер се одвојио од папе. Баптисти од Лутера. Милер, оснивач адвентизма, одвојио се од баптиста јер су га они искључили, а он лично писао да мора да оснује нову цркву. А ви суботари одвојили сте се и од Милера, који је празновао недељу. Према томе, по своме постанку ви сте сектине секте секта, без обзира колико верника имате и колико мисионарских друштава и добротворних установа. Верујем да ће Христос наградити свако ваше добро дело, али да ли ће вам опростити разарање Његове цркве, да ли ће признати да неко у деветнаестом веку има право да оснује Христову цркву, да ли ће вам опростити што га терате у лаж кад израчунавате датум његовог другог доласка, иако је Он више пута рекао да тај дан не знају ни анђели небески, да ли ће признати вашој “пророчици” Јелени Вајт њену тврдњу да је Дух Свети надахњивао Вилијама Милера у тумачењу Библије па га је преварио јер Христос није дошао онда кад је то Милеру “рекао Дух Свети”, да ли су анђели могли поучити Милера кад ће Христос доћи, ако је Христос рекао да о томе дану не знају ни анђели небески, да ли ће признати тврдње Хирама Едсона да је Он, Христос, ушао у светињу над светињама тек 22. октобра 1944. године, а не онда када се узнео и сео Оцу с десне стране – како то пише у Светом писму (Марко, XVI, 19)? Закључак о свему томе донеси и сам, а ја сматрам да ће вам све то урачунати у тешки грех, јер да је мислио признати све то, Он би дошао тада кад сте му ви заказали долазак.
УЧЕЊЕ АДВЕНТИЗМА
Адвентисти као протестантска секта усвајају пре свега онај основни протестантски принцип да је Свето писмо једини извор вере, без Светог предања. Већ смо напред видели да је тај став погрешан, јер не само што Свето писмо такав став не потврђује, него га управо осуђује.
Исто тако адвентизам као и друге протестантске секте одбацује Свету Тајну свештенства, нити има апостолско прејемство, нити Свету Литургију и причешће телом и крвљу Христовом. Уместо тога они имају своје проповеднике и обред “последње вечере”.


Јелена Вајт

Породица Вајт
Као и многе друге секте, адвентисти седмог дана одбацују веру у свесни загробни живот душе. Душа после смрти тела “спава” до општег васкрсења, када ће се поново сјединити са васкрслим телом.
По њиховом учењу свеопште васкрсење неће бити јединствен догађај за све људе истовремено, него у две рате. Прво ће васкрснути праведници па ће са Христом царовати – по некима на земљи,  а по некима на небу – хиљаду година, а потом ће васкрснути грешници и напасти на хиљадугодишње царство Христово, али ће они заједно са сатаном бити огњем уништени.
ШТА КАЖЕ СВЕТО ПИСМО?
Рецимо одмах да се то њихово схватање, које иначе усвајају многи секташи, противи Светом писму. У Светом писму Старог завета речено је да је Бог “створио човека од праха земаљског и удахнуо му у нос дух животни и поста човек душа жива” (1. Мојсије, 2, 7). Значи, човеково биће је састављено из две различите супстанце, телесне или материјалне  и духовне или нематеријалне. Тај духовни или нематеријални део човека Свето писмо некада назива духом (Јован, 19, 30; Лука, 23, 46; Лука, 8, 55), а понекад душом (1. Цар. 17, 21; Дела апостолска, 20, 10).
Шта бива са човеком после смрти? Тело се распада, то је очигледно. А душа, или дух? Свето писмо каже: “И врати се прах у земљу како је био, а дух се врати Богу који га је дао” (Књ. Проп. 12, 7). Последње речи Христове на крсту биле су: “Оче, у руке твоје предајем дух свој” (Лука, 23, 46). Последње речи светог првомученика Стефана биле су: “Господе Исусе, прими дух мој”(Дела апостолска, 7, 60). Спаситељ храбри своје следбенике и каже: “Не бојте се оних који убијају тело, а душе не могу погубити. Него се више бојте онога који може и душу и тело погубити у паклу” (Матеј, 10, 28). Покајаном разбојнику Христос са крста обећава: “Заиста кажем ти: данас ћеш са мном бити у рају” (Лука, 23, 43). Апостол Петар пише да је Христос, док је телом лежао у гробу, духом сишао у Ад и проповедао Јеванђеље душама које су тамо биле (1. Петр. 3, 18 – 19). А исти апостол директно тврди да се мртвима проповедало Јеванђеље (1. Петр. 46).
Према томе Свето писмо несумњиво и изричито тврди да душа људска надживљује тело и одлази Богу, то јест у духовни свет, где проводи свесни живот до другог доласка Христовог и општег васкрсења, у онаквим околностима какве одговарају њеним моралним квалитетима (Лука, 16, 19 – 31). Дакле, адвентисти, као и сви остали секташи који поричу свесни загробни живот душе, противе се Светом писму иако изјављују да верују “само писму”.
Што се тиче вере у свеопште васкрсење мртвих и коначне судбине грешника ствар је према исказима Светог писма сасвим јасна. Христос лично то описује овако: “А када дође Син Човечији у слави својој и сви свети анђели са њим, тада ће сести на престо славе своје и сабраће се пред њим сви народи. И разлучиће их између себе као пастир што разлучује овце од јаради” (Матеј, 25, 31). Апостол Јован у свом Јеванђељу наводи директне речи Христове па каже: да ће “Мртви  чути глас Сина Божијег и чувши га оживеће” ... “И изићи ће они који су чинили добро у васкрсење живота, а они који су чинили зло у васкрсење суда” (Јован, 5, 25 – 29). Апостол Павле, који се Јеванђељу научио “не од људи него откривењем Исуса Христа” (Галатима 1, 12), овако описује други долазак Христов и васкрсење мртвих: “Ево вам казујем тајну: нећемо сви помрети, а сви ћемо се променити. Уједанпут, у трену ока, при последњој труби, јер ће затрубити и мртви ће васкрснути нераспадљиви, и ми ћемо се променити” (1. Коринћанима, 15, 51 – 52).
Дакле, нема никакве сумње ни дискусије. Свето писмо изричито тврди да ће васкрсење мртвих бити јединствен догађај, истог момента за све људе, а двојако, с обзиром на циљ васкрсења: једни ће васкрснути да би примили награду, а други да би примили казну. А опис двојаког васкрсења и “хиљадугодишњег царства” о коме се говори у Откривењу Јовановом нема буквални смисао, него преносни, јер је то само једна символична визија (Откривење, 20, 1 – 9). Према томе, адвентисти погрешно схватају ову истину Светога писма.
Исто тако погрешно је и њихово схватање да ће грешници и сам ђаво бити дефинитивно уништени огњем. Свето писмо каже нешто другол. Христос лично каже за грешнике: “Ови ће отићи у муку вечну, а праведници у живот вечни” (Матеј, 25,46). Исто то за грешнике и ђавола пише и у Откривењу Јовановом: “И ђаво који их вараше би бачен у језеро огњено и сумпоровито где је звер и лажни пророк и биће мучени дан и ноћ на вијек вијека” (Откр. 20, 10). Исто то пише и у Откривењу Јовановом глава 14, стихови 10 – 11.
О СУБОТИ И НЕДЕЉИ (УКРАТКО)
Али најкарактеристичнија тачка адвентистичког веровања, оно што је управо специфично њихово и што их одваја од осталих хришћана, јесте одбацивање недеље и враћање на празновање старозаветне суботе. Они сматрају да су папа и цар Константин пренели празновање са суботе на недељу. И пошто они папу сматрају и називају антихристом, то онда и недељу сматрају жигом антихристовим. Ево њихових доказа о потреби и обавези да се субота празнује и у Новом завету.
Адвентисти кажу: Бог је створио свет за шест буквалних календарских дана, Седми дан се одмарао и тај дан благословио (1. Мојсије, 1, 1 – 31; 2, 1 – 2). То је Бог поновио у 4. заповести Декалога (2. Мојсије 20, 8 – 11), а и преко старозаветних пророка је много пута опомињао јеврејски народ да празнује суботу. У Новом завету Христос и апостоли мироносице такође празнују суботу (Лука, 4, 31; Лука, 23, 56). Апостол Павле, кажу, такође је празновао суботу (Дела апостолска, 13, 14 – 16). Празновање суботе нико није укинуо. У Светом писму нигде нема заповести да се празнује недеља. Свето писмо говори о недељи само као о обичном дану, “првом дану седмице”.
ОСВРТ НА ОВЕ ТВРДЊЕ
Погледајмо колико вреде ови суботарски докази. Константујмо да је нетачна суботарска тврдња да је празновање недеље увео папа, јер недеља се празновала далеко пре него што се дигла средњевековна папска моћ. Исто тако није тачна тврдња да је празновање суботе укинуо цар Константин и увео празновање недеље својим указом. У том царском указу субота се уопште не спомиње, а недељу су хришћани празновали далеко пре него што се зацарио цар Константин. Најзад, није тачна ни адвентистичка тврдња да су празновање недеље увели хришћански апологети (бранитељи вере), јер апологети су били учени хришћани који су бранили веру од јеврејских и многобожачких напада, али нису имали никакву власт да би могли нешто наметнути целој Цркви. Они су само сведоци да су хришћани у њихово време празновали недељу.
Ево и једног ванбилијског нехришћанског историјског сведочанства да су хришћани већ у првом веку хришћанске ере празновали недељу. Плиније Млађи у извештају цару Трајану пише о хришћанима да се окупљају у одређени дан у зору и певају песме Христу као Богу. Тај дан је била недеља, дан васкрсења, а пошто је у тој групи хришћана о којим он пише било и таквих који су већ више од двадесет година хришћани, а писмо је писано почетком другог века, то значи већ у првом веку хришћанске ере хришћани су празновали недељу. А тада није постојао ни цар Константин, ни апологети нити папска власт над целом црквом.
Бог по тврдњи Библије јесте створио свет у току шест дана стварања, али Библија негде не каже да су то били седмични природни дани, јер седмица није ни могла постојати пре стварања света. Осим тога природни дани са заласком и изласком сунца могли су се рачунати тек од онда кад је Бог поставио Сунце, месец и звезде“да буду знаци временима, данима и годинама”(1.Мојсије 1, 14), а то се по тврдњи Библије десило тек четвртог дана стварања. Према томе, дани стварања нису исто што и седмични календарски дани. Осим тога, сви дани стварања у тексту Библије имају свој почетак и завршетак, а седми дан одмора Божијег нема ту ознаку. Према томе, тај дан означава оно блажено стање када је пре греха цела творевина пливала у благослову Божијем.
Према тексту Библије, Адаму у рају није дата никаква заповест да дели дане на радне и празничне. Једина заповест која му је дана јесте да обрађује и чува врт едемски (1. Мојсије 2, 15), и једина забрана да не једе плода са дрвета познања добра и зла (1. Мојсије 2, 16 – 17). Нигде више не пише ни о каквом празнику, па ни о суботи.
Четвртом Божијом заповешћу Бог је установио седмични период, то јест седмицу, а не декаду или пентаду. То јест Бог хоће да човек шест дана ради, а седми да посвети Богу. Не да Богу и одмору посвети сваки тринаести или сваки десети, или петнаести, него сваки седми. Зашто баш сваки седми дан, а не сваки десети, или петнаести? Зато што је Бог створио свет у току шест дана стварања. А зашто да тај седми дан буде баш субота, а не неки други дан? Ево шта о томе каже Бог Јеврејима кроз Библију:
“И памти да си био роб у земљи Мисирској и Господ Бог твој изведе те оданде руком крепком и мишицом подигнутом. Зато ти је Господ Бог твој заповедио да светкујеш дан од одмора” (5. Мојсије 5, 15).
Чињеница је да се у Библији нигде не спомиње да је ико празновао суботу пре изласка Јевреја из Мисира. Тек у 16. глави Друге књиге Мојсијеве субота се изричито спомиње први пут као празник, дат Израиљском народу. Тек тада је субота, падањем мане, означена као седми дан. Наиме, Бог је обећао изгладнелом Јеврејском народу да ће му сутра послати “хлеб”, то јест ману, и она је заиста тог јутра почела падати у току шест дана, а седмог дана није падала, да би осмог дана опет продужила свих шест дана да пада. Тиме је бог рекао Мојсију да објави народу да је “сутра” субота, и шта је субота. И тек тада Библија први пут каже: “И почину народ у седми дан” (2. Мојсије 16, 30).
Бог покрај суботе заповеда Јеврејима да празнују и друге празнике тако да је субота као и Пасха, изразито јеврејски празник, дат изричито Јеврејима, да буде знак између Бог и Израиља (2. Мојсије 31, 13).
Обредни закон у Старом завету имао је само припремни карактер, да припреми израиљски народ за долазак Христов. Смрћу и васкрсењем Христовим тај закон је престао да важи, па као што је јеврејска Пасха и остали празници необавезни за хришћане, тако исто и субота. Зато апостол Павле, који је добро познавао и смисао старозаветних јеврејских празника па и суботе, пише Колошанима: “Да вас, нико не осуђује за какав празник или за младине или за суботу; ово је само сен онога што ће доћи” (Кол. 2, 16). Дакле, субота је само сен новозаветне стварности – васкрсења и недеље. О томе да је старозаветно обредни закон престао да важи у Новом завету апостол Павле изричито и опширно пише у Посланици Галатима и у Посланици Јеврејима. У овој последњој он изричито каже да : “Када се промени свештенство, мора се и закон променити” (Јевр. 7, 12), “Тако се укида пређашња заповест... а постави се бољи над кроз који се приближујемо Богу” (Јевр. 10, 9).
Христос, апостоли и мироносице, као чланови јеврејског народа заиста су празновали суботу и остале празнике – пре васкрсења. Јер до васкрсења није посојао никакав разлог за празновање недеље. А дан васкрсења свакако је био и Христу и апостолима дан радости и славе. Ено пише у Јеванђељу да је Христос пред своје страдање рекао ученицима да ће они бити жалосни, али да ће се њихова жалост обратити на радост, коју им нико неће одузети (Јован/Матеј 28, 8; Лука 24, 41). У Јеванђељу по Јовану пише да је Христос рекао својим ученицима пред своје страдања: “Заиста вам кажем да ћете ви заплакати и заридати, а свет ће се радовати; и ви ћете жалосни бити, али ће се ваша жалост окренути на радост” (Јован 16, 20).
Једном адвентисти који је тврдио да се у Светом писму нигде не говори о недељи, прочитао сам ове речи и упитао га: који је то дан кад су Христови ученици, били жалосни и плакали? Петак и субота, кад је Христос био распет и сахрањен, рече он. А који је то дан радости када су се обрадовали? Он лако порумене у лицу па тихо процеди кроз зубе: дан васкрсења. Е, па немој више ником да причаш да се недеља уопште не спомиње у Светом писму. Спомиње се, ето, као први дан седмице кад су се и Христос и ученици обрадовали победи Христовој над смрћу, спомиње се као дан васкрсења, спомиње се и као “Дан Господњи”, јер јеванђелиста Јован каже да је “био у духу у дан Господњи” (Откр. 1, 10), кад му је дато Откривење. Спомиње се недеља као дан када је Дух Свети сишао на апостоле и испунио их радошћу, снагом и храброшћу; као дан кад је рођена Црква Христова (Дела апостолска 2, 1 – 41). Спомиње се као дан у који су се хришћани апостолског доба скупљали “да ломе хлеб”, то јест на причешће (Дела апостолска 20, 7 – 8), и спомиње се као дан у који су се хришћани скупљали на богослужења и ту прикупљали своје прилоге за сиромашне хришћане.
А у Старом завету спомиње се недеља као дан у који ће Господ “узети грехе земље” (Захарија 3, 9); као дан радости и одмора у који ће људи “звати своје ближње под смокву и винову лозу” (Захарија 3, 10); као дан када ће “Господ избавити народ свој” (Захарија 9, 16); дан за који је проречено у Старом завету: “Ево дана који је створио Господ да се радујемо њему” (Псалм 118, 24)!
Ако уз ово споменемо да је у Старом завету проречено укидање суботе као празника, као и свих осталих празника јер Господ преко пророка Осије говори о старозаветној јеврејској верској заједници: “Укинућу сваку радост њезину, светковине њезине, младине њезине и суботе њезине” (Ос. 2, 11), и ако уз то додамо чињеницу да у целом Новом завету нигде нема никакве заповести да треба празновати суботу, и да је Спаситељ суботом чинио чудесна добра дела као и сваким другим даном, и да је наредио исцељеном човеку код бање Витезде да понесе у суботу своју постељу кући, што је било директно забрањено старозаветним закомом (Јеремија 17, 21); и ако додамо чињеницу да је Спаситељ рекао тога суботног дана: “Отац мој досад дела па и ја делам” (Јован 5, 1 – 17), онда ће нам бити јасно зашто су апостоли на сабору, руковођени Духом Светим, разрешили хришћане од старозаветног закона и старозаветних празника, па и од суботе (Дела апостолска 15).
Ако узмемо у обзир све наведене чињенице, постанак адвентизма, превару о дану Христовог доласка, противљење Христовом учењу о бесмртности душе, враћање на старозаветни празник суботе, старозаветну поделу јела на “чиста и нечиста”, онда видимо јасно да суботарска верска заједница никако није она прва и права Црква коју је Христос основао, него секта, као и све друге протестантско – јудаистичке секте, чак сектине секте секта.
Др. Лазар Милин
Епископ Николај (Велимировић) – Др. Лазар Милин
ПРАВОСЛАВНА ВЕРОНАУКА И ДЕЛОВАЊЕ ВЕРСКИХ СЕКТИ

Православна Народна Хришћанска заједница Шабац, 1997.

ЈЕХОВИНИ СВЕДОЦИ

Ова секта је у порицању православне Христове истине отишла најдаље, тако да се једва може назвати хришћанском, јер је ближе јеврејству него хришћанству. У отпадању су је надмашили само још сатанисти. Како је настала ова секта?
Године 1852. рођен је у Питсбургу, у Пенсилванији, САД, Чарлс Тазе Расел, главни “пророк” ове секте. Иако није био пастор нити теолог по струци, прочуо се својим тумачењем Библије, па је скупштина “Истраживача Библије” у Алигену замолила да им буде као пастор. Имао је много својих писмених и усмених тумачења Библије. Присталице су га веома цениле. Називале су га “пријатељем свих људи”, “Највећим религиозним учитељем после апостола Павла”. По веровању његових присталица, постоје седам посланика Божијих, и то: апостол Павле, апостол Јован, Арије, Петар Валд, Виклиф, Лутер и он, Чарлс Тазе Расел. Он лично представљао се као пророк, као “Божја уста”, као човек који је све своје знање добио од Бога, просвећењем Светога Духа. Таман исто тако, како је Јелена Вајт адвентистичка “пророчица” говорила о Вилијаму Милеру.
Као и Вилијам Милер и он је био заинтересован за питање датума другог доласка Христова, и латио се посла да ту загонетку реши. По његовим рачунима и пророштвима Христос ће доћи 1872. године. Та година је дошла и прошла, а Христос није дошао. Расел је поправио свој рачун. Објавио је да се преварио у рачуну само за две године. Доћиће Христос 1874. И та година је прошла без Христовог доласка. Одгодио је тај долазак за 1914. годину. Па опет ништа. Па за 1918. годину, али ту бруку није доживео, јер је умро 1916. године.
Ето очигледног доказа да га није Дух Свети просветио и учио тумачењу Библије. Но његови следбеници су прогласили да је Христос ипак дошао 1914. године, само невидљиво, а видљиво ће ускоро доћи и коначном битком код Армагедона уништити све своје противнике, а своје присталице ће задржати у своме царству.
Присталице Расела, друштво “испитивача Библије” и друштво “Народних проповедника” ујединили су се у једну организацију коју су назвали 1913. године “Озбиљни истраживачи Библије”. А на своме међународном састанку у Колумбусу 26. јула 1931. године прозвали су своју верску организацију: “Јеховини сведоци”. То им је званично име. Иначе, они себе називају “класа верног и мудрог слуге”, а остале хришћане називају “јарци” или “велика гомила” која ће ускоро пропасти и у битки код Армагедона бити дефинитивно уништени.
Њихова организација је врло дисциплинована и врло строга. За своје вође верују да су постављени и помазани од самог Христа, и покоравају им се слепо без икаквог поговора. То је заправо један теократски систем.


Апартмани у којима живе руководиоци Јеховиних сведока у Њујорку

Главни штаб Јеховиних сведока у Бруклину - Њујорк
УЧЕЊЕ ЈЕХОВИНИХ СВЕДОКА
Учење Јеховиних сведока је смеса свих јереси које су осуђене на свих седам васељенских сабора. Истину о Светој Тројици одбацују исто онако енергично као и муслимани и Јевреји. Од старог јеретика Арија наследили су учење да Господ Исус Христос није друго лице Свете Тројице, него да је “дивно духовно створење” које је постојало на небу пре него што се родио као човек на Земљи. Од Македонија су наследили јерес да Дух Свети такође није треће лице Свете Тројице, него је само сила Божија. Имају и још један специјалитет. Они пишу: “Бог није дух који би све прожимао и свуда продирао, није на сваком месту у исто време присутан. Он поседује своје место и положај столовања где му се може приступити”. Нарочито инсистирају на томе, да Бога треба звати његовим “правим” именом: Јехова. Зато су и узели назив Јеховини сведоци.
О човеку Јеховини сведоци уче исто као материјалисти, као да су преузели учење материјалистичких философа па га обукли у библијске цитате. “Човек умире исто као животиња” – пише у њиховим књигама.
И они кажу да верују само Библији, али уколико се Библија не слаже са њиховим учењем, они је без устезања прекрајају, било да изоставе цитат који пориче њихово мишљење, било да измене интерпункцију, било да додају нешто што Библија не каже. Ево неколико примера:
Њихов главни “пророк” каже да је Адам створен 4.128 године пре Христа и да је у рају до пад у грех провео две године. То је чиста измишљотина подметнута Библији која нигде не наводи те цифре. У посланици Јеврејима апостол Павле цитира речи из Псалама које се односе на Христа и које гласе: “Омиљела ти је правда и омрзао си на безакоње: тога ради помазате, Боже, Бог твој јелејем радости већма од другова твојих” (Јевр. 1, 8 – 9).
Пошто се у овоме цитату Христос два пута назива Богом, а Јеховини сведоци поричу Божанску природу Христову, то они овај цитат овако преводе: “Омиљела ти је правда и омрзао си на безакоње. Зато га је Његов отац нарочито благословио узвисивши га за Краља Божјега Краљевства”. – Дакле, очигледна превара. И то није једини пример кварења текста и смисла Светога писма.
КРИТИЧКИ ОСВРТ НА ЈЕХОВИСТИЧКО УЧЕЊЕ
Јеховисти кажу да у Светом писму нема спомена о Светој Тројици. Међутим, Јеванђеље по Матеју каже да се Спаситељ после васкрсења својим ученицима јавио и рекао: “Идите и начините све народе мојим ученицима крстећи их у Име Оца и Сина и Светога Духа” (Матеј, 7, 19). А крштење Исусово у Јордану описано је овако: “И крстивши се Исус изиђе из воде, и гле, отворише му се небеса и виде Духа Божијег где силази као голуб и стаде на њега. И гле, глас с неба који говори: “ово је Син мој љубљени који је по мојој вољи”” (Матеј, 3, 3; Марко, 1, 10 – 11; Лука, 3, 21 – 22).
Јеховини сведоци кажу да Христос није Бог. Свето писмо за које Јеховини сведоци говоре да верују у њега, каже нешто сасвим другачије. Сам Спаситељ каже о себи: “Отац је у мени и ја у њему” (Јован, 10, 38). “Ја и Отац једно смо” (Јован, , 30). “Ко види мене, виде Оца” (Јован, 14, 9). А своје божанство доказује својим чудесним делима рекавши: “ако мени не верујете, делима мојим верујте” (Јован, 10, 38). Кад се Исус после васкрсења јавио апостолу Томи, овај уверивши се у стварност васкрслог Господа, рече: “Господ мој и Бог мој” (Јован, 20, 28). У 1. Посланици Јовановој пише о Христу: “Он је истинити Бог и живот вечни” (Јован, 5, 20). У посланици Римљанима пише да је Христос “над свима Бог” (Рим. 9, 1 – 5).
Ето, тако каже Свето писмо о личности Господа Исуса Христа, а Јеховини сведоци кажу да верују Светом писму, а оспоравају Божанство Христово!

Зграда у којој се штампа "Кула стражара"
О Светом Духу Јеховини сведоци говоре да није треће лице Свете Тројице, дакле, да није Бог, него само несвесна сила Божја. Спаситељ, међутим, говори другачије. Он каже својим ученицима да ће им послати Духа Светога који ће их “научити свакој истини” (Јован, 14, 26). Ако Дух Свети није свесна Божанска личност, него само несвесна сила, како онда икога може научити икаквој истини? Дух Свети ће, по обећању Спаситељевом, јавити ученицима “шта ће доћи” (Јован, 16, 13). Дакле, Дух Свети зна будућност. А будућност је позната само Богу. Апостол Петар је укорео Ананију што је сакрио део новца од продате њиве, па му вели: “Зашто је сатана испунио срце твоје да слажеш Духу Светоме? Ниси слагао људима, него Богу” (Дела апостолска, 5, 1 – 4). Дакле, Свето писмо изричито тврди да је Дух Свети Бог. Према томе, Јеховини сведоци греше.
Јеховини сведоци кажу да Бог није дух и да није свуда присутан. А Спаситељ изричито каже: “Бог је Дух” (Јован, 4, 24). Преко пророка Исаије, Бог говори о себи: “Може ли се ко сакрити од мене да га ја не видим?... Не испуњавам ли ја небо и земљу?” (Исаија, 23, 24). Дакле, јеховисти су и овде у заблуди, или су, можда, у свесно – намерном извртању речи и смисла Светог писма.
Сведоци Јеховини сматрају да је изузетно важно и неопходно звати Бога његовим “правим” именом. А то име по њиховом схватању гласи: Јехова.
И овде су у вишеструкој заблуди. Прво, Јехова је јеврејска реч, али они стручњаци за старојеврејски језик кажу да се то не чита као Јехова, него Јахве. Друго, не постоји никакав разлог да цео свет мора Бога називати јеврејским називом. Треће, што је најважније, кад је Мојсије запитао Бога који га је послао у Мисир да изведе јеврејски народ оданде, како ти је име? – Бог му није одговорио: име ми је Јехова, него је рекао јеврејским језиком: “Ехје ашер ехје” (“Ја сам Онај који постоји”) – и додао: “То је моје име довека” (2. Мојсије, 4. 14 – 15).
Јеховини сведоци одбацују знак крста тврдећи да је то многобожачки знак и да Христос није распет на крсту, него је обешен о дрво или на стуб.
Да ли су понеки многобошци употребљавали крст још пре Христа, то се нас Хришћана ништа не тиче. Ми крст поштујемо као средство нашег спасења и искупљења, јер је на крсту Христос распет. То тврде сва четири јеванђелиста, а они – нарочито Јован који је стајао под крстом док је распети Спаситељ на њему висио, - то свакако боље зна него Јеховини сведоци. А пошто је материја од које је тај Христов крст направљен, била дрво, а не камен или гвожђе, то онда понекад апстол Петар каже да су Христа убили:”обесивши о дрво” (Дела апостолска, 10, 39). Али пошто исти апостол Петар у својој беседи приликом силаска Светог Духа на апостоле каже да су Христа ”приковали на крст и убили” (Дела апостолска, 11, 23), то онда оба израза заједно значе да је крст био од дрвета, или да је дрво о које је Христос обешен било у виду крста.
Ево још једног специјалитета јеховистичког веровања. Они сматрају да је Библијом забрањено да се човеку да трансфузија крви. Дешава се да неко и умре, а био би спасен само да је примио трансфузију. Међутим, и то је њихова бесмислица. Не постоји никаква библијска забрана за давање и примање трансфузије крви. У време када је Библија писана није нико ни сањао о трансфузији, па зато у Библији нема препоруке ни забране за трансфузију.
Јеховини сведоци одбијају да иду у војску и рат. У томе погледу потпуно се слажу са назаренима и још неким сектама, па смо о погрешности тог става већ говорили.
Јеховини сведоци, као и остали секташи, одбацују све хришћанске празнике. Они кажу да су и Божић и Ускрс и сви остали празници остатак многобоштва, и да Јехова мрзи те празнике.
Библија и историја и психологија говоре сасвим супротно. У Старом завету Бог (Јехова) прописује Јеврејима које ће празнике обавезно празновати ”законом свечаним”, и чак прописује смртну казну за прекршење тога празновања (3. Мојсије, 23, 1 – 30). Ако Бог тако строго наређује празновање старозаветних празника који су по тврдњи Библије само сенка новозаветних (Колошанима, 2, 26), што би му били мрски новозаветни празници који су само успомене на догађај из Христовог земаљског живота. Да Бог мрзи Божић или Ускрс или празник Силаска Светог Духа на апостоле, Он се не би ни оваплотио, ни васкрсао нити би Дух Свети сишао на апостоле. А сви ти празници су не само успомене на библијске догађаје него и духовно доживљавање тих догађаја, што осећамо у души, а и извор су велике духовне радости, што пише и у Светом писму. Приликом Христова рођења анђео рече пастирима: ”не бојте се, јављам вам велику радост” (Лука, 2, 10). Приликом васкрсења, апостоли су се радовали (Лука, 24, 41). Приликом вазнесења Христова, апостоли се вратише са Маслинске горе у Јерусалим ”с великом радошћу” (Лука, 24, 52).

После свега реченог видимо да је секта јеховиних сведока у великој заблуди и да представља велику превару за наше православне Србе који не познају своју веру и трче за новотаријама.

КВЕКЕРИ

Сврха ових белешки је да покушамо, читајући квекерске текстове, да пронађемо да ли су они секта, хришћани или нешто треће.
ИСТОРИЈА
Службени назив ове групе је Верско друштво пријатеља или Пријатељи. Надимак Квекери је дао извесни судија, присталица Џорџа Фокса 1650. године. Фокс, оптужен за клевету, стојећи испред судије, му је рекао да треба да дрхти пред Божијом речи.
У Квекери укратко или Квекеризам на лак начин писано 1995. године, Дејвид Мури - Раст проналази следеће:
Све је почело кроз агенцију Џорџа Фокса. 1652. године која је позната као "рођење квекеризма".  Фокс је око 5 година путовао по земљи, ширећи своје учење. Код неких је био схваћен и добродошао, а код других би наишао на значајну опозицију.  Био је у затвору у Дерби Гаоу, оптужен за клевету, где је претрпео велико злостављање.  Радио је сам и ни у ком погледу није почињао неки верски покрет. Маја 1652. године, док се налазио у Ланкаширу, попео се на Пендл брдо, поред места Клидеро. То је била јако чудна ствар јер се у то доба нико није из чисте забаве пењао на брда, посебно не на оно познато као "дом вештица".  Али, Фокс је имао обичај радити чудне ствари.  Поглед са врха на огромно пространство га је инспирисало и убрзо је имао визију важних људи који ће се ту састајати.  То је у ствари било подручје где ће се он састајати са групама заинтересованих, као оних звани Тражиоци Вестмонда.
Квекери су били међу прогањанима и неколико стотина их је умрло за веру до краја века, када је Парламент увео Закон Толеранције.  1681. године многи су прихватили љубазну понуду Вилијама Пена да створе нови дом у Америци, и тада их је око 5.000 напустило Велику Британију.
ВЕРОВАЊА
Пре него што погледамо у данашња веровања већине Квекера у Великој Британији, морамо да нагласимо да вероватно постоје мање групе које не спадају у доле наведене доктрине.
Напр. постоји мања група Квекера завих Заједница нове фондације који, како нам каже њихова интернет страница, имају двадесет активних радника у В. Британији.  Њихова страница укратко приказује њихово веровање на следећи начин:
Порука коју носимо је о Исусу Христу.  Укратко речено:  Исус је дошао да учи своје људе. Не постоји разлика у нашем разумевању и осећању Исуса Христа. И једно и друго се односе на Исуса-Христа.  Он је, као што се види у Св. Писму, лично учио своје ученике и присутан је и данас да нас учи путем свог Духа. Наша порука је позив да се осети тај исти Исус, где нас Он изнутра учи добру и злу и даје нам снагу да чинимо добро.  Он нам ово искуство обећава на много места у Св. Писму.  Он обећава да ће бити присутан где се двоје или троје скупе у Његово Име.  Ми верујемо да нама не треба човек - духовник, власт или посредник јер је сам Исус присутан да нас води у нашем богослужењу и нашем доношењу одлука. Много пута смо били у стању осетити прелепе моменте благослова када смо имали прилику да се сакупимо и чекамо на Господа.  Наша нада је у Његовом трајном присуству и Његовој моћи да дотакне човечије срце и говори о данашњем стању људи.
Још једна група у овој категорији су Конзервативни пријатељи који су, како нам је речено на њиховој интернет страници, настали кроз серије раздвајања првоверне гране групе Верско друштво пријатеља.  Њихов приказ вере би био прихватљив правим хришћанима на основним темама наше вере.
Трећа група коју ћемо овде поменути су Пријатељи уједињеног састанка.  И овде, много тога што се може прочитати на њиховој интернет страници би било прихватљиво, али у овој групи, у мањем степену него у претходне две, питамо се да ли они стварно живе онако како кажу.
Дичлинг - Квекери укратко приказују своја веровања на следећи начин:
Ми се можемо назвати верским либералима.  Верским, јер ми славимо и потврђујемо вредности које обухватају и одражавају већу реалност него сам појединац.  Либералима, јер ми не полажемо право искључивим ревелацијама или статусу за нас, и зато што ми нудимо респект и толеранцију према онима који прате друге верске путеве.
Квекери прате основно хришћанство (мада нису нужно хришћани) без сведочења вере као у другим црквама, али дају важност фундаменталном веровању "унутрашњем светлу" или другачије описано: да се Бог налази у свима.
Ми немамо проблема са научним тумачењима и у 20. веку Квекери су се одмакли од евангелицизма ка нечему што се понекад зове либерална теологија.
Штагод да су наша веровања, ми се сакупљамо у слози и тишини у нашој Кући Састанка у Дичлингу.
Као што се може видети из ових изјава, може бити много пометње између Квекера и правог хришћанства.  Како се помирити са изјавом да они прате основно хришћанство а да нису нужно хришћани, мени није јасно. Само хришћани изражавају право хришћанство.
Читајући ово нам помаже у разумевању да њихова вера у Бога и Христа није најважнија у Светом Писму.
Бог је њима "моћ" и "светло" које се налази у свима.  Нема доктрине или веровања у човекољубивог Бога Св. Писма.
Већини Квекера, Исус је био важна особа и учитељ, али га они не виде као Имануела, Бога са нама.  Они, такође виде смрт Исуса као непотребну јер нема потребе за накнадом.  Многи не прихватају Христово Васкрсење.
Библија, која наравно не учи мишљење да они имају Бога и Христа, није прихваћена као непогрешива Божија реч. Многи верују у писања обмањивих људи и жена. Неки пак виде Библију као важну, али ту додају низ свакојаких других инспирационих књига.
Човек је у суштини добар и израз "Бога" изнутра.  Ово производи систем веровања који је претежно човеко - центриран и стваралачки - оријентисан, а не Христо - центриран и усредсређен на Господа.
ПРАКСА
Дејвид Мури-Руст нас информише да је:
Генерална структура добро позната и да би било досадно поново ићи у детаље, али поглед у структуре је погодна база за лични коментар и оцену.
1.      Локални састанци
Редовни састанци у "Састанку Богослужења" значе много за посетиоце, без обзира да ли су чланови или не. Састанак за пословне ствари је вероватно добро подржан у већини локалних састанака. Али, личне околности утичу на заинтересованост у посећивању састанака.
За значајан број нема много интересовања за послове "Друштва".  Распрострањене промене у личном и породичном животу су одговорне за то.
2.      Месечни састанци
су и даље главни скупови за пословање друштва, посебно после укидања тромесечних састанака. На овим састанцима, честа појава је да се прихвати предлог иако се мали број присутних можда и не слаже. Ако ови "Пријатељи" не мисли да је "смисао састанка" пронађен, они нису у стању да прихвате "дисциплину састанка" (која је једина дисциплина у друштву) и ту настаје напета ситуација. Проблеми и напете ситуације се повећавају када комитет доноси одлуке, јер због своје суштине сви не могу присуствовати.
Као што се да приметити у многобројним њу - ејџ поступцима, бити тих и чекати да се "Дух" помери, посебно када Бог чији дух чекате није Библијски, може бити опасно.  Постоји опасност да се Квекер отвори лажној души.
Даљи проблеми настају кад се ослоне на осећања.
КРАЈ
Свако има право на његово или њено мишљење и сврха овог писања није клеветати већ информисати.  Ми смо ишли ка томе да пронађемо одговор на питање да ли су Квекери хришћани или секта. Ја верујем да су наши закључци из ових истраживања следећи:
1.      Квекери нису врста секте где су они који им се придруже изложени техници контролисања ума или другим штетним људским радњама.
2. Али, Квекери ако кажу да предају хришћанска начела, могу бити лажни и то није хришћанска вера приказана у Св. Писму.
3. Они који прихватају веровање Квекера морају бити свесни да они прихватају њу - ејџ веровање да је Бог сила и да се налази у свима, а не човекољубиви Бог из Св. Писма.
Сваки Квекер који верује да им се придружио јер жели уверење о животу после смрти, треба да пажљиво врши истрагу и види да ту нема наде за то!

ЛОЗА ДЕЈВИДИЈАНАЦА

То је крило адвентиста “седмог дана”. Верује се у други долазак Христов који је требало да се догоди 1950. Лидер дејвидијанаца је Дејвид Кореш, рођен као Вернон Хавел.
Постао је вођ 1986. године, сменивши Џорџа Радена. Захтевао је од Радена да оживи мртваца из гроба и тако докаже своју моћ, а онда је тражио да га ухапсе због злоупотребе леша. Психијатри кажу да Кореш пати од “јерусалимског синдрома” од када се вратио са ходочашћа у Јерусалиму, 1985. године. Помиње се и трагична опсада у Вакоу која је трајала 50 дана (1993. године) и однела животе 82 члана култа.

Дејвид Кореш
Разлог да приступите: Имаћете место у првом реду када Христ дође други пут.
Разлог да не приступите: Ова секта је биро за алкохол, дуван и наоружање.
Парола: Ако је Библија тачна, онда сам ја Христ. (Д. Кореш)
Београдски дијалог, бр. 3 – 4, јун 1998.
ЛОЗА ДАВИДИЈАНАЦА И АРМАГЕДОН НА МАУНТ КАРМЕЛУ
Секту је, пре 2. светског рата, као “Давидове адвентисте седмог дана”, основао бугарски емигрант, Виктор Хаузеф, који је веровао да је близу Други Христов долазак, и да цркве морају бити чистије него што јесу да би Га примиле. На своју фарму Вако привукао је много следбеника, али је организација почела да се распада када је он умро 1955. Његова удовица Флоренс преузела је вођство и преселила секту на Маунт Кармел, објавивши долазак Царства Божијег на Васкрс 1959. Многи су распродали имовину и дошли да чекају. Ништа се није десило. Разочарани су отишли. Остало је педесетак најоданијих.
Секта је имала два центра – Вако и Маунт Кармел (Тексас). После сукоба у групи, вођство је преузео Бен Роден, који је име секте променио у “Лоза Давидијанаца”. Управљао је до 1978, када је умро. Тада је његова жена Лојра наследила вођство. Ускоро је на Маунт Кармел стигао Вернон Вејн Ховел, који је постао саветник Лојре Роден и објавио своје месијанско призвање.
Вернон Вејн Ховел је рођен и васпитан као адвентиста. Био је ванбрачни син извесне Бони Халдеман. Због дислексије (тешкоћа при читању), ишао је у специјалну школу, а основну није завршио. Разочарао се у адвентизам. Читао је Библију и свирао гитару, а затим кренуо до фарме Вако и попео се на “Кармилску гору” (то значи Маунт Кармел).
У време када је стигао међу “давидијанце”, Лојра Роден је већ почела да губи власт над групом, пре свега захваљујући чудним тврдњама типа “Дух Свети је женског пола”. Њен син Џорџ, који је такође хтео да преузме власт, био је ненормалан. Вернон Ховел је Лојру искористио да учврсти свој положај, а затим ју је прогласио “ненадахнутом”, а физички се обрачунавао (песничењем) са њеним сином. Тада је следбеницима понудио “откривење” по коме је он седми, последњи ангео апокалипсе, који ће објавити крај света. Веровао је да ће крај наступити кад се он пресели у Израел и тамо почне да обраћа Јевреје. После тога, Америка ће кренути у рат против Свете Земље, а он ће се преобратити у ангела – ратника и очистити планету да би она постала “Нови Јерусалим”. Отишао је у Израел, но... Видевши да од пророчанства нема ништа, године 1990. променио је своје име у “Дејвид Кореш” (у исти мах, цар Давид и цар Кир, које је Јеврејима омогућио да напусте Вавилон) и објавио да ће се  Армагедон десити кад федерална полиција нападне гору Кармел.
У то време, Маунт Кармел се налазио у рукама Џорџа Родена, који је за себе тврдио да је прави пророк. Понудио је Корешу “мистички двобој”, ископавши леш неке бабе и изазивајући га да је васкрсне (што он, Џорџ, “сигурно може”). Дошло је до оружаног обрачуна између двојице “пророка”, после чега је Кореш ухапшен и пуштен уз кауцију, а Роден затворен због непоштовања суда (понашао се скарадно). Касније су се опет сукобили, али је Кореш победио, а Роден је, због једног убиства смештен у лудницу.

"Армагедон" на ранчу Вако (Маунтин Кармел)
Маунт Кармел је, после свега, претворен у тврђаву са оружаном гардом. Августа 1989. Кореш поништава све бракове и себе проглашава јединим који има права на жене. Још 1984. он се оженио 14-годишњом Рејчел Џонс, кћерком својих следбеника, а она му је родила двоје деце – Сајруса и Стар. Године 1986. Кореш је добио “откривење” да треба да живи са много жена, како би подигао “Давидов дом”. Имао је харем девојчица, од којих неке нису биле старије од 12 година. Обележавао их је Давидовом звездом, коју су као привезак носиле око врата. Верујући у његову мисију, родитељи су му доводили своје кћери. За оправдање скаредности, он се позивао на Библију. Имао је следбеника из САД, Велике Британије, Аустралије. Људи су се одрицали имовине и давали му на стотине хиљада долара. За себе је тврдио да је краљ, пророк, потенцијални месија. Од јутра до мрака је цитирао Библију, коју је знао скоро напамет, и хипнотички понављао својим следбеницима да се спрема Армагедон.

Кошмар на ранчу Вако
Ранч је био снабдевен залихама хране и муниције, и спреман за обрачун. Кад је у марту 1993. године полиција покушала да спроведе истрагу због нагомилавања оружија и наговештаја колективног самоубиства, Армагедон је дошао. Са ранча је Кореш пустио децу (не своју, а имао их је са много жена), а одрасли су остали. Веровали су да ће се смрћу спасити и узићи на небеса. У обрачуну са наоружаним представницима секте погинула су четири полицајца, док их је 15 рањено. Изгинули су скоро сви који су остали са Корешом.
ГРУПА АУТОРА
ОД УТОПИЈЕ ДО КОШМАРА

ИЗДАЈЕ: СВЕТИГОРА – ИЗДАВАЧКА УСТАНОВА МИТРОПОЛИЈЕ ЦРНОГОРСКО – ПРИМОРСКЕ, ЦЕТИЊЕ 1997

МОРМОНИ

Просечна особа мисли да су мормони уредни млади мисионари на бициклама, вредни људи који не пију и не пуше, оријентисани на породицу, добростојећи и који имају интересовање за генеалошка истраживања.
Оваква прилично нејасна и ружичаста представа замагљена је последњих година због учешћа у убиствима из крвне освете различитих мормонских полигамних група; а 1958. привукли су пажњу јавности због учешћа у бомбашким убиствима. Али у основи, остаје слика угледних грађана који су изразито привржени својој “цркви”, тзв. “Цркви Исуса Христа Светаца Последњих Дана”, која има преко 5 милиона чланова по читавом свету. Ово је једна од религија које се најбрже шире, са скоро 30.000 мисионара, нарочито у Америци где у просеку две нове цркве или локалне “парохије” ничу сваког дана.
Све ово, међутим, не даје одговор на питање о мормонима. У шта, конкретно, мормони верују?
Они изјављују да су Хришћани. Они тврде да Библија и Књига Мормона “допуњују једна другу. Обе садрже Божију реч. Постале су једна књига”. У уводу Књиге Мормона изјављује се да је написана “на уверење Јевреја и немормона (пагана) да Исус јесте Христос, Вечни Бог”. У ствари, мормонизам је “један од најефектнијих фалсификата библијског Хришћанства икад измишљен”.
ОСНОВЕ
Оснивач мормонизма, Џозеф Смит, рођен је у Вермонту 1805. Када је био младић мормони описују Смита као “часног и искреног, оданог и интелигентног... који смерно трага за истином”. Према другим изворима, међутим, био је “слабо образован, сујеверан младић” који је користио “вилине рашље” и “чаробне камичке” док је пратио свог оца у потрази за закопаним благом. Као младић био је укључен у многе окултне активности. Објективни истраживачи су закључили да је вероватно био тинејџер – психопата:

Џозеф Смит
“У његовим само – хипнозама, идеје из подсвести замениле су критичко мишљење. Његов абнормалан темперамент открио се кроз способност за видовитост. Његово јасно, свесно мишљење све више је било потискивано и линија између стварног света чула и света снова ишчезла је скоро у потпуности”.
Смитово младалачко доба подударило се са оживљавањем протестантизма међу многобројним сектама. Као одговор на његову молитву да буде вођен ка правој религији, Смит изјављује да је имао серију виђења, почев од 1820. Две “угледне личности” у његовој првој визији биле су интерпретиране као Бог Отац и Бог Син, а порука је била да не треба да приђе ниједној постојећој цркви, јер ни једна није права, “већ да ће му се у будућности открити пунота еванђеља”. Четири године касније поново се молио. “Небеско биће”, назвао га је Морони, објавило му се и рекло му за неке златне плоче на којима је урезана “пунота вечног еванђеља”, а које су закопане у оближњем брду. Исписане су на древном језику, а Џозеф Смит ће имати “ту привилегију да преведе записе са плоча и да постане иструмент у Божијим рукама за обнављање еванђеља и поновно успостављање Цркве”. Мормони му је рекао да поред плоча “леже два кристала спојена сребрним оквиром и причвршћена... То су древни Урим и Туммим јеврејског првосвештеника, нека врста божанских наочара са којима ће да дешифрује записе на плочама”. Смитов превод први пут је објављен 1830. године под насловом “Књига Мормона”.
Убрзо после објављивања своје “библије”, Џозеф Смит проглашава себе “модерним” пророком, равним пророцима Старог завета и почиње да окупља следбенике којих се, до времена његовог убиства (“мучеништва”, у мормонској историји) које је починила разјарена гомила 1844, накупило бар десет хиљада.
То је веома компромитовало њихову репутацију; онда је већина чланова одабрала да следи Бригама Јанга – Смитовог наследника, као “пророка, видовњака и визионара”. После напорних путовања мормони су се населили на територији Јуте, а Солт Лејк Сити им је постао главни град (религиозни центар). Данас 75% становништва Солт Лејк Ситија су мормони. Када посетиоци дођу на трг градског храма - “Ватикан” мормонизма – могу видети филмове и слушати предавања о теологији и историји мормона, која се базирају на Књизи Мормона и новијим “пророцима”.
ПОРЕКЛО
Читајући “Књигу Мормона” имате утисак да читате Библију у тзв. “верзији краља Џејмса” (заиста, постоје читави одломци из “верзије краља Џејмса”); књига је тобоже написана у раздобљу од 600 пре Христа до 421. Писали су је разни “пророци - историчари”. Казује прилично фантастичну причу о јеврејском пророку Лехи, који живи за време владавине цара Седекија (2. Дневника, 36, 10) кога је упутио Господ да поведе свој народ и оде из Јерусалима. Отпловили су до обала Централне и Јужне Америке где су основали велику цивилизацију. Лехијев најстарији син Ламан био је бунтован, и он се са групом следбеника одвојио од најмлађег сина Нефиа, кога је Бог изабрао да влада над својом браћом. Нефи је подстицао свој народ да поштују Мојсијев закон и такође прорицао долазак Христа. Остали пророци су следили Нефиа, и њихова учења и пророчанства додата су збирци гравираних металних плоча који су садржавали Мојсијев закон и списе ранијих пророка – који су донесени из Јерусалима. После Христовог вазнесења, према овој мормонској историји, Он се такође јавио овим људима Новог Света. Такође, Он је овде одредио ученике и овластио их да наставе Његово дело. Његова појава увела је два века склада између Нефита и Ламанита, али онда су опет почели да се сукобљавају. Последњи пророк Нефита, Мормон видевши да је његов народ уништаван, узео је све изгравиране плоче и назвао из “Плоче Мормона”. После његове смрти у једној борби, његов син Морони, једини преживели Нефит, додао је неке своје списе и закопао плоче у једно брдо, “тако да се сачувају до часа кад Господ буде спреман да их изнесе на видело последњих дана”.
Историјски, Књигу Мормона не поткрепљује ниједан археолошки доказ и не одговара ономе што се зна о преколумбијским цивилизацијама. Припаднике мормона не забрињава ова чињеница. Верују да је “само ствар времена” када ће се такав доказ открити. Њихова тврдња да су амерички Индијанци потомци Ламанита је исто тако неоснована; они су монголске расе, не семитске.
ВЕРОВАЊА
Теолошки, мормонско “јеванђеље” је подједнако лажно. Ближе проучавање мормонског система веровања показује да је мешавина многих јереси, мада доктрина о Тројици изгледа “самосвојно”. Они уче да Отац, Син и Свети Дух немају у бити једну божанску природу, већ су у ствари три “бога”, који имају веома развијену, савршену људску природу. Бог Отац је “Елохим”, који има “тело од меса и костију додирљиво као и људско” (Смит: Доктрине и Завет 130, 22). Бригам Јанг идентификује Бога Оца као Адама, а мормони уче да Христос није рођен силаском Духа Светога већ путем физичког сједињења овог бесмртног Адама – Бога и смртне Дјеве Марије; на тај начин Бог Син, “Јехова” (“Јахве”) или Исус Христос је рођен у телу. Он је раније био рођен од Оца као дух, заједно са мноштвом духовних бића која сва чекају да буду рођена од земаљских људи са циљем да би и они могли коначно да постану богови као њихов “старији брат” Исус Христос.
Да постану богови. Овај основни циљ свих верних мормона био је јасно изречен када је Бригам Јанг написао: “Богови постоје, и зато нам је најбоље да тежимо да будемо спремни да постанемо један од њих” (Journal of Discourse); или опет, по речима бившег председника мормонске цркве, Лоренца Сноуа: “Оно што је човек, Бог је једном био; оно што је Бог, човек може постати”.
Ове реченице много говоре: показују да је мормонизам политеистичан, и одржавају мормонско веровање у вечну прогресију и преегзистенцију, а ништа од тога не налази места у хришћанској теологији. Према овим јеретичким доктринама, “Елохим” је врховни Бог овог света, али такође постоје богови других светова. Пре него што смо се родили у телу живели смо као духови у присуству овог Оца Духова, и “оно што смо чинили тамо има утицај на наш живот овде, као што ће нас оно што чинимо овде унапредити и уназадити у животу после смрти”.
Мормони придају велики значај браку. Једино кроз брак запечаћен у Храму (“небески” брак “за време и вечност”) човек је подесан за постизање највише славе. Такође је дужност добрих мормона да рађају децу, тако да обезбеђују тела за постојеће духове, јер је овај кратак боравак на земљи неопходна фаза у кретању ка божанству. Грешка проузрокује грешку, и на основу ових учења, мормони рационално изводе закључак да је Христос највероватније био жењен (са двема Маријама и Мартом!) и имао децу, иначе Он не би могао да достигне божанство.
Човек се пита како може једна религија која за себе тврди да је проистекла од самог Исуса Христа да буде толико далеко од главног тока Хришћанства. Заснована на првом откровењу Џозефа Смита да су “све религије на погрешном путу”, мормони верују да се велика “отпадија” предсказана у Светом Писму (2. Сол. 2, 3) догодила убрзо после смрти дванаест апостола, и изузев једног огранка у Новом Свету, који је остао веран још 200 година, Црква је буквално ишчезла и тек је оживела појавом Џозефа Смита. Овај поглед на историју Цркве потпуно је супротан Христовом обећању: “Сазидаћу Цркву Своју; и неће је надвладати врата пакла” (Мт. 16, 18), и дозвољава мормонима да порекну ваљаност васељенских сабора којима су се протумачила темељна хришћанска учења. Када је у питању Библија, мормони јој верују “уколико је тачно преведена”.
Због својих далекосежних учења, мормонизам је у неком погледу веома рационалан (што је можда знак да је људског порекла). Чињеница да свет лежи у тами тако много векова, не пружајући прилику за спасење, инспирисало је мормоне да обављају индиректно крштење за мртве. Ово омогућује особи да буде крштена и пренесе “милост” преминулом рођаку, тиме омогућујући рођаку улаз у “спасење” (тј. прогрес ка постизању божанствености). И ово објашњава похлепно родословље, којим покушавају да “спасу” што је могуће више рођака. Озбиљност њиховог истраживања потврђује библиотека за породичну историју на пет спратова у Салт Лејк Ситију која има више од 1200 огранака у 44 земље.
Једна од највећих слабости мормонизма лежи у погрешивости и контрадикторности њихових еванђеља. Књига Мормона, на пример, садржи одломак из Посланице Јеврејима - “Бог је исти јуче, данас и вавијек, и у Њему нема никакве промене нити сенке измене” (Мормон, 9, 9 ), али многи делови Светог Писма  су “доведени у питање” откривењима Џозефа Смита, Бригама Јанга и каснијих “пророка”. Нова откровења могу “заменити” старија. За Јанга се каже да је тврдио да може великом брзином да пише откровења.
У зиму 1841 – 42. “пророк” Смит је увео ништа мање него четири нове доктрине и обреда. Најрадикалнија је била полигамија или “велики и славни принцип вишечланиг брака”. У почетку је постојао такав отпор да је доктрина тајно спровођена у пракси неколико година. Смит је отишао тако далеко да је рекао свом пријатељу Хеберу Кимбалу да, када не би имао више жена, изгубио би своје апостолство и био би проклет. (Током последњих пет година свог живота, Смит је живео у полигамији са неких двадесет жена). Савезни закон је приморао мормоне 1890. да напусте полигамију и уместо тога почели су да спроводе у праксу “небеске бракове”.

Мормони
Мормонска доктрина која се односи на Црнце претрпела је ревизију. Они су одувек сматрали да су Црнци потомци убице Каина. Стога су били инфериорни у односу на белце и никад им није био дозвољен приступ у мормонско свештенство. Међутим 1978, председник мормонске цркве Спенсер Кимбал најавио је да је примио ново откровење и да је сада мормонска црква слободна да “рукополаже” Црнце.
Такође би се могло истаћи да су Џозеф Смит, Јанг и многе друге истакнуте фигуре у раној мормонској историји били слободни зидари (масони). Изгледа да је већина масона гледала са подозрењем на мормонске ложе. Научници су показали да постоји сличност између извесних аспеката масонског ритуала и “храмовних обреда” мормонизма.
Ово нису чињенице и доктрине које ће мормони изнети пред могућег обраћеника. Мисионари који иду од врата до врата радије ће играти на карту “породични оријентисаних” аспеката мормонизма, нудећи дубоку али световњачку психолошку сигурност у контексту лажне верзије ране хришћанске историје и егзотичне теологије.
Са јаснијим разумевањем онога што мормонизам учи, можемо бити боље припремљени када мормон – мисионар дође на наша врата, не само да се бранимо од његовог схватања Светог Писма, историје Цркве и природе Бога него и да га позовемо да испита вечне истине православне вере, вере која – као и њена Глава, Исус Христос – јесте јуче, данас и заувек иста вера.

НАЗАРЕНИ

Прва секта која је после Немањиног доба и тадашњих богумила напала на Српску цркву су назарени. Та протестантска секта појавила се међу Србима 1865. године у Сремским Карловцима, и као каква епидемија брзо се ширила упркос настојањима и црквених и државних власти да спрече њено ширење. У јужној Србији појавили су се први пут 1972. године у Обреновцу. Уживали су материјалну помоћ као и дипломатску заштиту Енглеза и Немаца.
Оснивач ове секте је један бивши лутерански пастор Самуило Хенрих Фрелих, рођени Швајцарац. Из Швајцарске назаренство су пренели у Угарску Јосип и Бела Хемшеји и несвршени римокатолички богослов Иштван Калман, рођен у Пачиру, а умро у лудници 1863. године. Сремско – карловачки виноградар Мата Ребрић и неки Јелић, оба римокатолици, прихватише назаренство, заразише њиме и многе Србе, тако да се та секта међу војвођанским Србима нагло ширила. После првог светског рата била је у наглом опадању, тако да је изгледало да већ сасвим изумире и уступа место другим сектама, али у последње време јављају из Бачке да се она подмлађује и поново оживљава.
УЧЕЊЕ ОВЕ СЕКТЕ
Као и сви протестанти, тако и назарени одбацују Свето предање, а прихватају само Свето Писмо, не марећи за чињеницу да баш Свето Писмо захтева да се држимо и Светог предања. Апостол Павле пише Посланицу Коринћанима, па каже: “Хвалим вас, пак, браћо, што све моје памтите и што држите предања као што вам предадох” (1. Кор. 11, 2). А Солуњане у својој посланици опомиње: “Тако, дакле, браћо, стојте чврсто и држите предања којима сте научени, било нашом речју, било посланицом” (1. Сол. 2, 15). А свога ученика Тимотеја, кога је поставио за старешину цркве у Ефесу, опомиње: “О, Тимотеје, сачувај предања” (1. Тим. 6, 20), и још му поручује:“И што си чуо од мене пред многим сведоцима, то предај верним људима који ће бити кадри и друге поучити” (2. Тим. 2, 2).

Назаренска богомоља
Додајмо томе и чињеницу да Христос није ништа написмено оставио, него је своју науку предавао усмено, и да по сведочанству јеванђелисте Јована, то што је Господ чинио и учио, није ни близу све записано (Јован, 28, 25), и да Свето Писмо нигде не каже да је оно једини извор вере. Све су то докази да је основ овога назаренског учења, које је заједничко свим секташима сасвим погрешно.
Као и сви секташи, тако и назарени уче да члан Цркве може бити само безгрешан, праведан човек. Зато они, као и сви секташи, искључе из своје заједнице свакога ко се ма и најмање огреши о њихове прописе.
Христос није имао такав став према грешницима. Ниједног грешника Он није одбацио од себе – чак ни Јуду! Ко је хтео да напусти, могао је то учинити (Јован, 6, 66 – 67), али никога нит је терао да пође за Њим, нити је икога одбацио од себе ма како грешан био. Па Он о себи каже: “Нисам дошао да зовем праведнике, но грешнике на покајање” (Матеј, 9, 13). Уосталом, ако би Цркву сачињавали само праведници, онда нико не би могао бити члан цркве, јер су по сведочанству свакидашњих искустава, а и Светог Писма, сви људи грешни. Св. Јован јеванђелист пише: “Ако кажемо да греха немамо, себе варамо и истине нема у нама” (1. Јован, 1, 8 – 10).
Назарени, као и сви секташи, без изузетка, одбацују поштовање и религиозно употребљавање икона тврдећи да је то противно другој заповести Божијој која гласи: “Не гради себи лика резана нити какве слике од онога што је горе на небу, или доле на земљи, или у води испод земље. Немој им се клањати нити им служити, јер сам ја Господ Бог твој” (2. Мојс. 20, 4 – 5).
Кад би секташко схватање ове заповести било тачно, онда се нико не би смео ни форографисати за личну карту, нити ишта нацртати и насликати. Међутим, Бог не забрањује само сликање, него ОБОЖАВАЊЕ онога што је насликано. Па ми иконе и не обожавамо, него само употребљавамо као средство за појачање наших религиозних осећања које оне у нама побуђују као и религиозна музика. Осим тога, што би секташи морали изузетно узети у обзир, сам Бог наређује Мојсију да направи два златна  херувима и да их стави на најсветије место у скинији, а касније и у храму, и да на завесама скиније навезе ликове херувима (2. Мојс. 25, 38 и 26, 31).
Ево још једне тачке назаренског учења, коју су они прихватили од баптиста, а коју заступају сви секташи, осим секте малокрштених. То је крштење деце. Сви секташи углас тврде да крштење деце ништа не важи и да вреди само крштење одраслих особа. Они заједно са баптистима кажу да крштење не спасава. Човек се не крштава зато да би кроз Свету Тајну крштења стекао услов за спасење, него је крштење само спољашњи знак да је човек спасен. А то је управо директна супротност речима Спаситељевим. Спаситељ није рекао апостолима: онај који се спаси биће крштен, него је рекао: “Ко поверује и крсти се, спашће се” (Марко, 16, 15).
Нигде у Светом Писму не постоји забрана да се деца крштавају, нити је игде написано колико година треба да има онај који се крсти. Напротив, у Старом завету записано је да Бог захтева од Јевреја да се дете мушко обреже у осми дан по рођењу. Паралелно томе, пошто је телесно обрезање у Новом завету замењено крштењем (Дела Апостолска, 15, 24 – 25; Гал. 5, 6; Колошанима, 2, 11), то онда као што су старозаветна деца била обрезивана, тако и новозаветна деца могу бити крштена да би кроз Свету Тајну крштења примили благодат. А да је благодат Божија која чисти човека од сваког па и прародитељског греха потребна и деци, види се из Светог Писма које каже да се човек рађа са прародитељским грехом (Римљанима, 5, 12). А да су деце способна да приме благодат Божију види се из Светог Писма које наводи два примера: О пророку Јеремији Бог каже: “Прије него изиђе из утробе посветих те: за пророка народима поставих те”(Јеремија, 1, 5). А о Светом Јовану Претечи то је речено још одређеније: “Духа Светог испуниће се још у утроби своје мајке” (Лука, 1, 15), каже анђео Божији Захарији, оцу Светог Јована.
Али зар није по тврдњи Светог Писма за крштење потребна и вера? – питају нас секташи. Да, свакако је потребна и вера, јер тако пише у Јеванђељу. Али као што је Христос исцељивао болеснике због вере њихових родитеља, на пример кћерку жене хананејке (Матеј, 15,28), а Јаирову кћер чак васкрсао због вере њеног оца (Лука, 8, 40 – 45), тако и због вере кума и родитеља дечјег Спаситељ кроз Свету Тајну крштења даје спасење крштеном детету.
А из Светог Писма видимо још и то да су апостоли крштавали не само поједине одрасле људе, него “цео дом” у коме је вероватно било и деце (Дела Апостолска, 10, 47 – 48; 16, 14 – 16; 16, 30 – 39; 1. Коринћанима, 1, 16).
Као што неоправдано поричу Свету Тајну крштења, тако заједно са свима секташима поричу и остале Свете Тајне, па немају ни Свету Литургију, ни причешће телом и крвљу Христовом, ни благодатно свештенство са апостолским прејемством, ни Свету Тајну јелеосвећења, ни миропомазање, ни исповести нити је брачна веза мужа и жене Света Тајна.
Најтипичнија особина назаренског учења јесте одбијање војне службе. Они пристају да иду и на робију радије него у војску. Сматрају да је учешће у рату противно шестој Божијој заповести која кратко гласи “Не убиј”, а такође се учешће у рату противи и Христовим заповестима о љубави чак и према непријатељима. Међутим, Црква не само што својим верницима не забрањује учешће у рату, него су многе војне личности проглашене чак и за светитеље, као на пример св. Георгије и св. Димитрије великомученици, а исто тако и многи цареви, који су по самом свом друштвеном положају понекад водили ратове.
Где је излаз из овако противречне ситуације, и да ли га уопште има? Заповест “Не убиј” јесте основно правило хришћанског морала. У томе се сви слажемо. Али она представља идеално стање људског друштва. Међутим, човечанство је далеко од тога идеала. Бог то зна, зна с ким има посла. Зато је исти тај Законодавац прописао смртну казну за оне који је по принципу правде (око за око, зуб за зуб) заслужује. “Ко убије човека, да се погуби” (3. Мојсије, 24, 17 – 20). И не само да Бог наређује убиство кривог појединца, него исто тако наређује Мојсију и учешће у рату. Дакле, Библија, бар старозаветна, сматра да постоје ратови које Бог не само да одобрава, него и наређује (5. Мојсије, 25, 17 – 19).
Слична је ситуација и са примерима из Новог завета. Заповеђена нам је љубав према свакоме, чак и према непријатељима. И то је најузвишенији домет моралног закона. Она, разуме се, по самој својој природи искључује свако убиство, па и масовно убијање у ратовима. Али, и та заповест има у виду само крајњи идеал људског друштва. Такво друштво треба да буде, и хришћанин се мора старати да га оствари. Међутим, Христос никада нигде није рекао да ће се тај идеал остварити пре свеопштег Божијег суда. Напротив, он својим следбеницима прориче да ће бити жестоко гоњени. А за последње дане пориче да ће тада бити много буне и ратови: “јер ће устати народ на народ и царство на царство... гледајте да се не уплашите”(Матеј, 24, 6 – 7) “јер треба то све да буде”. Христос, дакле зна да има посла са грешним људима. Зна да ће и покрај јеванђељске проповеди ратова бити докле је света и века. И гле, као што у Старом завету нигде није речена заповест “не ратуј”, тако ни у Новом завету, та реч нигде није записана. Чак ни овде, где се говори о томе да ће ратова бити и да тако “треба да буде”. За ту прилику Христос нам не каже: пазите, ни за живу главу не учествујте у тим ратовима, него нас само храбри: немојте да се уплашите.
А ево и конкретних примера односа према представницима војне струке. Светом Јовану Крститељу долазио је на Јордан многи народ да се крсти. Дошли су и војници да питају Пророка шта они да раде да би се спасили, а Пророк им одговара: “Не злостављај те никога, и не оптужујте лажно, и будите задовољни својом платом” (Лика, 3, 14). Пророк је знао да војници учествују у рату, па да је био против војне службе он би им рекао: оканите се тог крвавог заната. А он им то није рекао.
Ево још једног примера. Неки римски капетан у Капернауму замоли Исуса да му исцели болесног слугу. Спаситељ му није рекао: скини војну униформу па ћу ти то учинити, него исцељује његовог слугу и похваљује капетанову веру (Матеј, 8, 5 – 13). Да је Спаситељ био против војне службе, никако не би пропустио овако згодну прилику да поучи капетана да напусти ту службу.
Ево и трећег примера: Један римски официр у Кесарији, по имену Корнилије био је врло побожан и доброчинитељ. Једном приликом при молитви јави му се анђео и рече: “Корнилије, твоје молитве и твоје милостиње узиђоше на спомен пред Богом” (Дела апостолска, 10, 1 – 48). Из даљег излагања видимо да је Бог услишио молитве овог побожног многобожачког официра и послао му апостола Петра да крсти и њега и све у његовом дому. Да је Бог био против војне службе, Он би тражио од тог официра да промени своје занимање. А Бог то није учинио. Дакле, по речима Светог Писма, и по Божјем поступку, излази јасно да војна служба, укључујући и рат (јер она због тога и постоји), није Богом забрањена. Према томе став секташа према војној служби није заснован на Светом Писму коме они тобоже безрезервно верују. Хришћанин може ићи у рат да брани своју кућу, своју отаџбину и свој народ, али не сме бити испуњен мржњом према непријатељу и чинити ратне злочине.
ДР. ЛАЗАР МИЛИН
ЕПИСКОП НИКОЛАЈ (ВЕЛИМИРОВИЋ) – ДР. ЛАЗАР МИЛИН
ПРАВОСЛАВНА ВЕРОНАУКА И ДЕЛОВАЊЕ ВЕРСКИХ СЕКТИ
ИЗДАЈЕ: ПРАВОСЛАВНА НАРОДНА ХРИШЋАНСКА ЗАЈЕДНИЦА ШАБАЦ, ШАБАЦ 1997.

ПЕНТИКОСТАЛЦИ – “ДУХОВЊАЦИ”

Све су секте склоне цепању. То видимо из историје свих секти. Али изгледа да има највише раздора у такозваној “Пентикосталној цркви”. Тај духовњачки покрет појавио се у Америци међу баптистима и методистима 1886. године. Из Америке је прешао у Норвешку, одатле у Шведску, Немачку, Швајцарску и Русију, а данас постоји у целом свету. Нарочито их има у Африци и Јужној Америци. На терену бивше Југославије појавили су се најпре у Прекумурју међу тамошњим Немцима и Мађарима. Одатле  прелази у Славонију и Срем, најпре у Осијек и Винковце. Све је то било пре 1939. године. Већег полета и замаха овај покрет је добио кад се њихов проповедник Јанош Лерх вратио из Америке и приступио пентикостом покрету, отворио у Осијеку богомољу у приватној кући, а своје вернике крштавао у Драви. Кад су тадашње власти тај покрет забраниле, заједница се камуфлирала под новим именом “Друштво Филаделфија”. За време другог светрског рата рад тог друштва био је сасвим забрањен, а имовина заплењена.
После другог светског рата, у новој држави рад им је дозвољен. Пошто су некако пребродили разна трвења са ногопраним из Чепина и са адвентистима и баптистима, главни старешина заједнице Илија Подруговић успео је 1950. године да уједини све три гране покрета у јединствену заједницу под називом “Христова духовна црква” у коју су укључени и “ногопрани” и “малокрштени”. За старешину је изабран 1950. Јожеф Новак. Међутим, заједница није била дугог века, јер су се “ногопрани” и “малокрштени” брзо издвојили у посебне “цркве”. У међувремену тај покрет духовњака јавља се и међу Србима, тако да је централа ногопраних била у Врднику, а “Духовна црква малокрштених” има своју богомољу у Београду.
СУШТИНА ЊИХОВОГ УЧЕЊА
У тако шароликој заједници тешко је наћи оно што им је заједничко. На питање шта је и каква је њихова вера, шта они уче – одговарају ми, као и сви секташи: “Наша вера је Свето писмо. То што је учио Христос и апостол Павле, то проповедамо и ми”. - “Па онда се нисе морали одвајати од Православне цркве, јер то исто проповеда и она скоро двадесет векова пре вас”. Ћуте.
Оно што је заједничко тим разним пентикосталним “црквама” јесте веровање да они на својим молитвеним скуповима добијају посебну благодат Светога Духа, “крштење Духом”. Дар да говоре стране језике и да чине чудеса.

Пентикосталка у трансу
ОЦЕНА НА ОСНОВУ БИБЛИЈЕ
Да ће бити Христових следбеника који ће имати дар чудотворства, то је директно обећање Христово (Марко, 16, 17 – 18). Али да ће бити и лажних пророка и “чудотвораца” и то је Христос прорекао (Матеј, 7, 22 – 23). Према томе ваља бити опрезан у процењивању њихових изјава.
Да ће Дух Свети сићи на апостоле, то је било проречено и остварено (Лука 24, 49; Јован 15, 26; Дела апостолска 2, 1 – 18). Међутим, то је проречено и остварено као један јединствени догађај, а не догађај који ће се понављати безброј пута. Такав догађај био је обећан и дат само апостолима, а осталим верницима дарови Духа Светога дају се кроз Свете Тајне (Дела апостолска 8, 14 – 17; 10,45 – 46; 19, 5 – 6). Но ти дарови су и по ефекту и по начину давања нешто сасвим друго него што је био силазак Светог Духа на апостоле.
У старој цркви у почетку хришћанске историје постојали су поред благодатне црквене јерархије појединци који су имали дарове Духа Светога, неко је имао дар језика, неко дар пророштва, неко дар тумачења језика, и тд. О свему томе апостол Павле нас обавештава у 12. и 14. глави Прве посланице Коринћанима. Али и сам апостол Павле нас опомиње на опрезност, јер је било и лажних “пророка” и таквих који су говорили шта је било неразумљиво, као тобоже под надахнућем Духа Светога (1. Коринћанима, 14, 13 – 19). Ту опрезност саветује и у Посланици Солуњанима (Сол. 5, 19 – 21). Јеванђелист Јован такође нас опомиње на опрезност пишући: “Драги моји, не верујте свакоме духу, него проверавајте духове јесу ли од Бога, јер су многи лажни пророци изишли у свет” (Јованова, 4, 1). И заиста кад човек види шта се све дешава по зборницама оних који кажу да имају дар Духа Светога немогуће је не сетити се напред цитираних речи Светог писма. Далеко је више оних који се представљају да имају дар него оних правих чудотвораца којима је Господ обдарио Православну Цркву, о чему сведочи богато искуство описано у житијима светих.

Да ли је ово заиста дар Духа Светога???
Приликом појаве овога пентикосталног покрета у Америци за једнога од њихових проповедника, Чарлса Прахама, говорило се да је чинио разна чудеса, чак дај је и мртве васкрсавао. Међутим, полиција је утврдила да су та “васкрсења” била намештена.
Посоји још једна група “духовњака” која нема никакве организацијске нити историјске везе са пентикосталцима, чак су им и историјске претече. То су секте из осамнаестог века квекери и хернхути. Хернхути су говорили да имају посебан савез са Богом, па су Бога Оца називали “Тата”, Светог Духа “Мама”, а Господа Исуса Христа “Бата”.
Квекери, међутим, тврде да на молитви добијају наилазак Светог Духа па дрхте. Друга врста квекера за време молитве и наиласка Светог Духа скачу и преврћу се (зову их “џампери”), а трећа врста квекера звана “баркери”, за време молитве лају као пси, јер, ето, и на њих је наишао Свети Дух.
Пошто Свети Дух није ни обећан ни послан апостолима и хришћанима да разара Христову Цркву која се родила на дан Првог и јединог силаска Духа Светог на апостоле, а пентикосталци, раздељени сами међу собом, разарају Цркву, јасно је да ту немамо посла са правим дејством Духа Светог.
Др. Лазар Милин
ЕПИСКОП НИКОЛАЈ (ВЕЛИМИРОВИЋ) – ДР. ЛАЗАР МИЛИН
ПРАВОСЛАВНА ВЕРОНАУКА И ДЕЛОВАЊЕ ВЕРСКИХ СЕКТИ
ИЗДАЈЕ: ПРАВОСЛАВНА НАРОДНА ХРИШЋАНСКА ЗАЈЕДНИЦА ШАБАЦ, ШАБАЦ 1997.

РАСТАФАРИАНИЗАМ

Позадина
Оснивач Растафариaнизмa је Маркус Гарви, вођа црначког покрета, док су му корени са Јамајке. "Гарвијев дом" и "Црни" су саветовани да се идентификују са лутајућим племенима Израела и да посматрају Етиопију као своју обећану земљу. Ларсон каже: Растафариaнци верују да су реинкарнирани Хебреји, синови и кћери Јаха, и наследници библијских Ираелита. - Ларсонова Нова књига о куловима - с.342.
Гарви је прорицао да ће афрички краљ бити крунисан као вођа - црни месија.  Регент Рас Тафари, објавио је 1930 своју породичну лозу са краљем Соломоном и Краљицом Шибом.  Крунисан је као краљ Етипоије и тада мења име у Хаиле Селасие, што значи "Моћ Светога Тројства".
Веровања
Растафариaнизам је вера која је живела више него што је забележено. То је мешавина етиопскога Хришћанства, старозаветног Јудаизма, анимизма (давање живога духа биљкама) и спиритизма. Данас нема појединачног, главног ауторитета и многи које видите са препознатљивим стилом шишања не практикују Растафаризам.
Хришћанство се посматра као вера белога човека која се не обазире на социјалну неправду према црнацима, јер чак је и Исус био белац.
По Растафариaнистичком тумачењу записа, западни свет ће бити уништен у блиској будућности. Њихов бог - Хаиле Селасие, коме се обраћају као Џаху или "краљу краљева" и "господару господара", је месија који се вратио.  Иако је Селасије мртав већ читаву деценију, Растас вјерује да ће он васкрснути из мртвих.
Пракса
Њихов препознатљив стил шишања симболизира јањећу вуну, Хаили Селасије је јагње или свети бог. Верује се да је и инкарнација Исуса, месија који се вратио. Обожавају га као бога и верују да ће ускрснути. Неки чак вјерују да је и даље жив јер његово тело нити гроб никада нису пронађени.
Боб Марли је сматран од многих Растафаријанаца, за  пророка - представио је Реге музику.  Реге значи "краљу" или "за краља" и често пропагира обожавање лажнога бога, црну револуцију и пушење марихуане. За порука се вјерује да је библијска и пут за досезање Бога.
Реге на латинском значи "за краља", у Марлијеву музику уткане су јаке Растафариaниске поруке да охрабре обожавање Хаилиа Селасија, пушење светих трава и шишање косе у карактеристичним плетеницама названим - дредлокс "dreadlocks."
Многи, али не сви, пропагирају мржњу према белцима.
Са енглеског: Борис Мићић

СМАК СВЕТА

1.      Најстарија позната најава смака света датира из 2.800 – те године пре Нове ере. На асирској глиненој плочи следећим речима се најављује апокалипса као казна за морално пропадање које је захватило људе:
“Земља се изобличила последњих дана. Најаве говоре да се свет све брже примиче свом крају. Корупција и одсуство морала главни су знаци”.
Ово морално оправдање биће модел на коме ће се заснивати и многа каснија прорицања смака света. Осим тога, најављиваће се и појава Антихриста, као и други долазак Исуса Христа, нови Велики потоп (овог пута без Нојеве барке) или нека друга катаклизма. У новије време, захваљујћи продору псеудонауке, у моду улазе најаве космичких трагедија – судари са небеским телима, трансформација Млечног пута у квазар, црна рупа која ће прогутати Земљу и слично. Кад су у моду ушли свемирски бродови и летећи тањири, савремени пророци су предсказивали долазак ванземљске цивилизације која ће нас побити или уништити, а током периода хладног рата велики број апокалиптичких предсказања имао је у свом сценарију нуклеарну катастрофу.
2.      Од свих секти, по броју најављених предвиђања смака света предљаче ЈЕХОВИНИ СВЕДОЦИ. Они су прогнозирали Судњи дан за 1874, 1878, 1881, 1910, 1914, 1918, 1925, 1941, 1975, 1984 и 1999. годину.