Лисабонски споразум, који представља скуп закона и норми Европске Уније, ступио је на снагу 1.12.2009. године. Међутим, мишљења у вези њега су подељена међу грађанима Европске Уније, као и међу посланицима Европског парламента. Док једни сматрају да он доноси демократију и напредак за Европску Унију, други у њему виде озбиљно нарушавање демократије и основ за стварање нове супердржаве у виду федерације са високо централизованом влашћу, слично бившем Совјетском Савезу.
Наиме, сам процес доношења и изгласавања Лисабонског споразума, био је праћен низом контроверзи. Првобитни документ који је ЕУ понудила својим чланицама на гласање био је Устав ЕУ, о којем је требало да се изјасне грађани 27 чланица ЕУ на референдумима. Усвајање предложеног Устава ЕУ било би могуће само уколико би га све чланице прихватиле. Међутим, 2005 године, грађани Француске и Холандије су одбили Устав ЕУ на референдуму, и читав процес је заустављен. Тада је оформљен нови документ, назван Лисабонски споразум, који је требало да замени неприхваћени Устав ЕУ, али овога пута Европски парламент одлучује да неће бити нових референдума и да се граћани ЕУ неће директно питати. То је изазвало бурне протесте код дела посланика Европског парламента који су се залагали за референдум (види http://www.1389.org.rs/skupstina-eu.html).
Такође, Европски парламент одлучује да неће признати резултате већ заказаног референдума у Ирској у вези Лисабонског споразума. Упркос томе, референдум у Ирској је одржан у јуну 2008. године и грађани Ирске су одбили Лисабонски споразум. Међутим, следеће године референдум је поново одржан у Ирској, са истим питањем, али са одређеним уступцима и овога пута Лисабонски споразум је прихваћен.
Критичари Лисабонског споразума, међу којима се налази део посланика Европског парламента из Ирске, Велике Британије и Данске, сматрају да је Лисабонски споразум, по свом суштинском садржају, заправо првобитно предложени Устав ЕУ којег су одбили грађани Француске и Холандије, само са промењеним именом.
Главне замерке које се наводе у вези Лисабонског споразума, јесу да ће он утицати на сваки сегмент живота грађана Европске Уније и да ће угушити слободу и самосталност држава чланица, јер су закони дефинисани у Лисабонском споразуму изнад закона држава. Тако нпр. у Лисабонском споразуму Европска Унија добија по први пут и законе везане за кривично право. Такође, критичари тог споразума тврде да ће он омогућити јефтину радну снагу богатијим земљама чланицама из сиромашнијих чланица, као и да ће систем гласања дефинисан Лисабонским споразумом допринети да одлуке буду препуштене већим државама чланицама у односу на мање. Забрињавајуће су и тврдње одређених посланика Европског парламента да Лисабонски споразум предвиђа већа улагања у војску и води у милитаризацију Европске Уније.
Међутим, оно што највише брине критичаре Лисабонског споразума јесте начин на који је у њему дефинисана структура власти у ЕУ. Наиме, центар власти је пренесен на Савет ЕУ и Комисију, које не бира директно народ, док је моћ Европског парламента, који је директно изабран од стране народа, доста умањена. Одлуке и законе доноси Савет ЕУ и Комисија, а парламент нема моћ ни да доноси одлуке, ни да одбаци одлуке Савета ЕУ и Комисије, нити може да смени или бира чланове из тих тела. Критичари Лисабонског споразума у оваквој структури власти виде гушење демократије у Европи и усмеравање Европске Уније у неком новом правцу.
У наредна два филма можете погледати расправу у Европском парламенту у вези Лисабонског споразума где једна група посланика енергично захтева референдум за све чланице и оштро критикује Лисабонски споразум, док други филм приказује протест посланика због не признавања резултата референдума у Ирској.
Подаци из овог текста узети су из интертвјуа и говора посланика Eвропског парламента, који су приказани у ирском документарном филму, којег можете преузети са адресе: