Kako se Francuska bruka pred celom Evropom. Kako Francuzi osujecuju evropski put Francuske! Kakvu su to losu sliku o sebi Francuzi poslali u ceo svet! A sta bi se moglo ocekivati od Pariza kada su se Grci i Atina vec uveliko obrukali, i uporno se brukaju. Kada se kolevka demokratije i zapadne civilizacije tako obrukala, sta bi se moglo tek ocekivati od Pariza kao bastinika prosvetiteljstva i revolucije. I sto je najgore – u Grckoj najljuce demonstrante ne nazivaju neonacistima, niti njihove akcije divljastvom, a u potpuno blokiranoj Francuskoj demonstranti i strajkaci povezuju se cak i sa ozivljavanjem „francuskog revolucionarnog duha“.

U paralisanoj Francuskoj niko ne govori o ugrozavanju ustavnog poretka, ni o pokusaju drzavnog udara, niti, pak, o tome da je zbog visemilionske reke onih koji su u strajku ili protestu ugrozena Evropa. Nikome na pamet ne pada da kaze da je te demonstrante finansirao neki narko-bos ili, pak, neki monopolisti ili kapitalisticki kartel.

U evropskim drzavama, u suocavanju sa protestima ili demonstracijama, policija i drugi drzavni organi ne sede skrstenih ruku, vec deluju u skladu sa svojim zakonskim ovlascenjima i duznostima. Hapsenje kriminalaca im je u opisu radnog mesta. Ali nikome ko je odgovoran ne pada ni na pamet da socijalna i ekonomska desavanja i probleme kriminalizuje. Srbija je, takode, oduvek evropska drzava, ali u njoj se to onako neevropski radi. I to bas u ime te iste Evrope.

U Srbiji je trenutno na delu uz zaglusujucu medijsku propagandu pokusaj potpune kriminalizacije svakog ekonomskog, socijalnog i politickog problema i pitanja. Aktuelni proslonedeljni protesti u Beogradu oglaseni su huliganskim, neonacistickim, fasistickim i mafijaskim. Umesto sankcija koje se izricu na osnovu zakona, poseze se za represalijama koje se naknadno zele legalizovati novim zakonima po kojima se produzuju policijski pritvori. Sto je najgore, takva zakonska resenja su u potpunoj suprotnosti sa srpskom zakonodavnom i pravnom tradicijom, pa tako i sa onom evropskom.

Nad Srbijom se nadvija opasnost da se svaki buduci socijalni, politicki ili narodni protest, unapred okvalifikuje kao protest sa kriminalnom pozadinom, ma kakva ona inace bila. Pod ovom pretnjom nijedna politicka stranka nece biti spremna da organizuje neke proteste. Organizatori ne mogu i nece biti ni ovakvi sindikati. Postojece politicke stranke nisu, kako stvari danas stoje, spremne, niti su raspolozene da podstaknu bilo kakav oblik demonstracija. Ne pada im ni na pamet. Od svega se samo ograduju. Postavlja se onda pitanje kome se to upucuju pomenute pretnje. Ostao je samo narod i svaki oblik njegovog samoorganizovanja. Hoce li sadasnja vlast prihvatiti bilo kakvo socijalno legitimizovanje protesta ili demonstriranja, ili ce ga jednostvno oglasiti kriminalom i proslediti policiji u nadleznost?

Ako u politickom visestranackom sistemu nema mesta za organizovano narodno nezadovoljstvo, ono ce se zakonomerno izliti na ulice srpskih gradova. Tesko da ce se demokratski potencijali srpskoga naroda iscrpeti u do bola osakacenom i karikaturalnom vidu parlamentarizma kakav danas imamo prilike da gledamo.

Hitno donosenje skandaloznog „derbi-zakona“ korak je ka tome da se fudbalske utakmice i sportska takmicenja odvijaju bez prisustva publike kao bitnog elementa bez koga bilo koji oblik sportskog takmicenja gubi sustinski smisao. Mozda ce biti prihvaceno i ozakonjeno da se i naredni izbori obavljaju bez publike. Neka se umesto izbora objave rejtinzi stranaka, i neka se nastavi kako je krenulo posto nam tako dobro ide.

Srbima se namece slika da je Srbiji nevideno krenulo na evropskom putu i da huligani i neonacisti pokusavaju da je zaustave. Paralelno sa tim citamo da je „izvestaj Evropske komisije losiji od prethodnog“. Nasim evroatlantskim vlastima zamera se: nedovoljna saradnja sa Tribunalom u Hagu, reforma pravosuda, nezavisnost regulatornih tela, restitucija, dobrosusedska saradnja, azilanti, ukljucivanje Roma, finansiranje stranaka i slobodni poslanicki mandati, Sandzak, ekonomske reforme…

Tesko da neko za sve ovo moze okriviti huligane. Cak bi neko mogao osnovano i pomalo cinicno da zakljuci da je narod ljut na vladu sto je ovako podbacila na evropskom putu bez alternative, i da svojim gnevom osnazuje kritiku Evropske komisije.

I pored svega toga ne moze se poreci da su se vlasti u Beogradu svojski trudile da poprave svoju sliku u svetu. Dokaza ima tusta i tma, ali ilustrujmo to recima nacelnika Generalstaba Vojske Ruske Federacije generala Nikolaja Makarova koji je dosao u posetu Srbiji: „U poslednjih deset godina mogao se zapaziti izvestan prekid, odnosno mozda cak i hladenje u odnosima Rusije i Srbije“. Ima li veceg i boljeg priznanja za nase natovce i evroatlantiste. Vece priznanje u ocima „celog sveta“ Srbija nije mogla dobiti.

Pohvalama nikada kraja. Komandant NATO snaga u Evropi admiral Dzejms Stavridis ima jasnu sliku o stanju na Balkanu pre 15 godina: „Kada se setimo tadasnje situacije u BiH, bolje reci Srebrenice, gde je pobijeno osam hiljada muskaraca i decaka, opsade Sarajeva, zatim dogadaja na Kosovu… u tom periodu milion i po ljudi je napustilo svoja ognjista, a oko stotinu hiljada ljudi je ubijeno… Situacija je danas dramaticno poboljsana… Pre osam meseci posetio sam Beograd, a svojevremeno sam ucestvovao u planiranju napada NATO-a na Kosovu. Medutim, u Beogradu sam sada vodio izuzetno srdacne razgovore“.

Mozemo samo zamisliti sa koliko su ljubavi i predanosti srpski sagovornici upotpunjavali generalovu sliku o Srbima i njihovim krivicama pre njihovog dolaska na vlast, i s kojim respektom su ga srpski generali gledali. Nije mala stvar planirati agresiju na Srbiju.

Nasi muceni natovci na sve pristaju. Oni se odista nicega, bas nicega ne stide.
Ali, uzalud. Nadaleko zloglasni i uticajni Morton Abramovic, americki strucnjak za Balkan i raniji ambasador, komentarisuci posetu Hilari Klinton Balkanu, kaze da nam je „muzika dobra, ali je pesma jos nedovrsena“! On je „ohrabren razvojem dogadaja, ali jos uvek nije uveren u istinsku promenu… Kosovski Albanci jos ne veruju da je srpska strana doista promenila politiku“. Smatra da je Srbija vec „dobila dosta“ i da bi bilo jako dobro da bas predsednik Tadic razgovara sa albanskim liderima…

Abramovicu izuzetno smetaju „snazna nacionalisticka osecanja u regionu, koja dobijaju podrsku u sve vise rastucem nacionalizmu u EU“ i uprkos svemu onome sto je srpski rezim vec pocinio, zakljucuje: „Zeleo bih prvo da vidim da se nesto desilo pre nego sto kazem da li se zaista desilo, kako kazu kod nas u Misuriju“.
Ne znam sta sve govore u Misuriju, ali pouzdano znam sta se u ovakvoj prilici socno i kratko kaze u Srbiji.