Православна државотворност - самодржавље

Православни верници често сматрају да им поред Цркве држава није потребна или да ниједна држава није добра или да питање државотворности није важно. Ипак, када погледамо историју Цркве видимо да је она итекако везана за историју држава. Римска држава је у почетку прогонила Хришћане и била главни непријатељ Цркве, али захваљујући светом цару Константину и царици Јелени, од Миланског едикта 313. године однос римске државе и Цркве се потпуно променио.

Можда најпозитивнији пример односа државе и Цркве је Византија и њено начело "симфоније Цркве и државе" које је око хиљаду година одржавало ову империју и цивилизацију на високом нивоу, све док су се власт, народ и архијереји придржавали "симфоније" и канона. Када су држава и Црква Византије изгубиле чисту Православност, тиме је почело и њихово пропадање. Слом византијске државе значио је и велико страдање Цркве и верујећег народа.

Код Срба су такође питање државе и Цркве (државотворности и вере) нераскидиво повезани. Династија Немањића је успоставила византијски образац симфоније Цркве и државе; Немањићи су срдачно подржавали Цркву и подизали велики број изванредних задужбина, а заузврат архијереји су утврђивали династију, поредак и државотворност. Процват српске државе, културе и Цркве је истовремен, једнодушан, у једном даху. Слом српске државе значио је крај уметничке епохе и прелазак на усмено стваралаштво, али исто тако и прогон Цркве, Православне вере и верујућег народа.

Код Руса је крштавање за време светог кнеза Владимира 988. означило и почетак уједињавања великог народа на великом пространству. Ово уједињавање је вековима било спутано и ограничено до Ивана Грозног, првог руског цара, који је 1547. ујединио све Русе под круном цара самодршца. Од тада почиње ширење, развој и културни процват Русије, које ће свој врхунац доживети под самодржављем Романових; ово је уједно и процват Цркве и вере у народу. Октобарска револуција 1917. била је колико анти-царска толико и анти-црквена; Лењин и бољшевици су знали добро да су цар и Црква срце руске државности, стога су ишли до буквалног уништења ове две установе, како би онда руски народ могли претопити у комунистичку идеологију уместо Православља и једнопартијску државу уместо царства. Бољшевици су покушали да руску, Православну, народну државу замене комунистичком, совјетском творевином, али овај насилнички анти-народни пројекат је доживео крајем 80-их потпуну катастрофу. Страдање руске Цркве, државе и народне вере су се одвијали истовремено и неодвојиво.

Дакле, живот Цркве, од патријарха до обичног верника, зависи у многоме од државних околности, односно од тога да ли владари имају благослов Цркве или су на неки начин окупатори, узурпатори. Може се рећи да је свака власт без благослова, крунисања и миропомазања од Црквеног поглавара неки облик окупације тојест узурпације државе. Црквени и државни поглавари имају исте поданике - народ, од којих свака власт има одређена очекивања. Ово може створити одређену напетост, али она се решава међусобним допуњавањем - државна и Црквена власт су једна другој потребне, чак и неопходне (као душа и тело у једном човеку). Народ свесно и подсвесно зна да је ипак вера претежнија од државности. Вера својом непроменљивошћу сведочи Бога и вечност, док држава својом променљивошћу сведочи време, али и пролазност.

Православна државотворност би се могла одредити као изградња државе у складу са вером и Црквом, тојест Божијим законима. Самодржац у Православљу се често сматра заштитником не само поданика, већ и вере. Цар је гарант јединства државе, народа и Цркве. Цар као самодржац је гарант суверености, сигурности и самосталности. Од самодршца се очекује да буде помиритељ и ујединитељ народа и земље. Јуриј Федорович Самарин тврди да снага државе зависи од љубави поданика. Дакле, снажна је држава она чији народ прихвата владара, као датог му по Божијој милости. Наравно, и владар, самодржац мора чувати веру, волети народ, поштовати државну традицију, итд.

"Запамтите, ако не буде монархије - неће бити ни Русије. Само монархијско устројсто даје снагу Русији, при конституционалности она се сва разбија на делове. Држи једнако, Русија, тврдо веру своју и Цркву, и Цара Православног, ако хоћеш бити непокорена од народа неверујућих и анархије и ако не желиш лишити се царства и Цара Православнога. А ви, пријатељи, крепко стојте за Цара, поштујте, волите га, волите Свету Цркву и Отечество и запамтите, да је Самодржавље - јединствени услов благостања Русије; ако не буде Самодржавља - неће бити Русије. - Свети праведни Јован Кронштатски

цар Константин и царица Јелена, Јустинијан, Стефан Немања, Романови: