На дан „самопроглашења“, Срби на Косову и Метохији одлучни да сачувају своју колевку

АКО ТРЕБА, ЖРТВОВАЋЕМО СЕ!

Све чешће се чује на Космету она реченица коју је изрекао Милош Обилић: „Какви будемо данас, бићемо довека“. На дан проглашења шиптарске независности КиМ, 17. фебруара, бројни геостратези, по- литички аналитичари, па и неки политичари из Америке, Швајцарске, Италије, Словачке, Русије, Енглеске тврде да је овим безочним поступком, уз подршку светских силника, сада у човечанству  отворена „Пандорина кутија“. Срби на Косову и Метохији, у другим крајевима Србије и нашој дијаспори, тог дана исто су се осећали.
Становници Приштине, након еуфорије и бљештавила, сада су задовољни. Заставе фантомске државе и велики натписи захвалности САД, Великој Британији, Европској унији виоре се на све стране. На Србе у овом граду, њих свега 17, од 40.000, колико их је било до 1999, нико не мисли. Нигде ових дана нисмо могли да их нађемо. Склонили су се. Негде на сигурно, док лудило не прође.
Албанац Фатими Јашари, којег смо срели у граду, проговори, наравно, на свом матерњем. Када смо му се на албанском обратили питајући где су Срби, рекао је да су ту негде.
– Они сада после нашег самопроглашења могу мирно да живе. Нећемо им ништа. Нека буду спокојни, уколико буду поштовали зако- не наше нове државе.
Позва нас да нам покаже прославу града. Рекосмо да смо се упу- тили ка Призрену. Призрен је, сазнајемо, после Приштине најбучније прослављао свој „велики дан“. Преко 250.000 становника, некада гра- да српског цара, ликује. Оно што смо дознали је да су у време прославе направили огромну траку од три километра, спојивши заставе шип- тарске, америчке, енглеске, турске, немачке, италијанске, од старог Душанова до центра града. И Гинис би се шокирао. Све бошњачке породице истакле су испред својих кућа шиптарске заставе, а многи су морали да се придруже урнебесном непрегледу од људи, жена, деце, тог 17. фебруара. Муслиманке све одевене у димије, Шиптарке – не. Оне су се за ових осам година култивисале. Жене Бошњака морају, пошто још нису савладале албански језик, да не би због српског пре- живљавале тортуре, да носе димије – знак да су муслиманке. Поред Бошњака Рамиза Халилија, његова средовечна супруга.

Оно што нас је до срца дирнуло јесу сузе Штрпчана, али и скри- вена искра радости, што су ту са њима у најгорем часу њихови суна- родници из Београда, из централне Србије. Нису сами!
То каже Зоран Бошкоћевић, директор хотела „Молика“ на Брезовици. Вели, има бројну породицу и велику фамилију.
– Колико нам је тешко о томе више не мислимо. Сад је важно да Србија остане доследна, да никако не поклекне, јер ако ми овде нисмо кукавице, не смеју да буду ни српске дипломате. Имам троје деце, а чекам и унуче. Ни кад је све по Космету горело, пре четири године, нико од мојих рођака и пријатеља Штрпце није напустио. И никада неће. У то сам убеђен. Проблем је сада како даље, шта? Од чега ћемо живети, привређивати? Годинама сам водио хотел „Молику“ са 225 запослених. У јануару су шиптарски гости, њих 12 породица и студен- ти америчког колеџа у Приштини у потпуности демолирали 50 соба, а у великом холу наложили су ватру, направили огњиште, тако да су причинили огромну материјалну штету. Уредно сам пријавио КПС, они забележили и ником ништа. Сада ради петоро људи, тек да преос- тало сачувају – говори нам Зоран.
У граду сусрећемо две девојке. Прилазе нам, коментаришу, да је дивно што су видели на великим протестима у Београду, целој Србији, да се за њих боре студенти и средњошколци, млади и њихови сународ- ници широм света.
– Буде наду. Моји вршњаци се не плаше. Ја се плашим. Понекад, пред спавање, дрхтим од страха у кревету. Из Приштине сам. Гледала сам мртве, убијене, спаљене, искасапљене Србе. Бежала од бомби... Избегли смо још 1999. године. Више не гледам ни ТВ – казује нам пре- лепа петнаестогодишњакиња Јована Чичић и пита нас има ли наде да у Штрпце дођу њени вршњаци из шире Србије, да се макар мало дру- же. Годину дана млађа Марина Ђуровић напомиње да јој тешко пада све, а највише изолованост.
– Да бисте схватили како нам је, замислите птицу у кавезу. А ван кавеза пакао. Зар свет жели баш нас тако да мучи, да нас као народ уништи? Немојте се чудити што овако размишљам. Ми смо сазрели преко ноћи – речи су Маринине.
На око 80 километара од Призрена, удаљено је повратничко село Новаке, које редовно по 8 сати дневно годинама нема струју. Најближа српска енклава је Штрпце. Треба прећи 60 километара. Са свих страна окружени су албанским насељима. Пре две године Влада Србије за њих је изградила 65 кућа, а до сада се мало њих вратило. То каже Бран- ко Глигоријевић из призренског Црвеног крста који брине о старим, болесним, о сахранама мештана из осам енклава смештених између Штрпца и Призрена.
– Наше село 17. марта 2004. године доживело је погром. Све је било спаљено, куће уништене, два дана нас 170 провели смо закључа- ни у школи, све док није дошао КФОР. Они су нас спасили. До сада се вратило 25 породица, или боље да кажем, старих и средовечних. Мало је оних који се усуђују да доведу децу. Моја тројица синова већ су ста- сали момци. Ниједан не жели да напусти завичај. Мештани, углавном, живе од социјалне помоћи и пољопривреде. Планирамо пшеницу са 20 хектара да продамо ове године у Штрпцу. Од нечега човек мора да жи- ви. Новаке је село без деце. У основној школи „Свети Сава“ пусте учионице. Брине нас много ова ситуација. Само да наша држава издржи, а ми нисмо, нити ћемо икада отићи са својих огњишта – поручује Бранко Глигоријевић.
До њега седи Спаса Андрејевић, отац троје деце. Малишани су у Шумадији. На сигурном, док не дођу боља времена. Први је повратник у Новаке, и негодује, љути се на Србе који одлазе, исељавају се са Косова и Метохије.
– За оне који остају, даћу све. Смрт сваког човека у нашем селу ве- лики је губитак, јер нас је онда мање. Испомажемо старачка домаћин- ства. Јованка Станојевић је сама, а има 75 година. И нико не помишља на одлазак. Рекли смо пре неки дан људима КПС, да по цену да сви страдамо, не идемо одавде ни мртви – вели Спаса и напомиње, да му је пуно срце када дође неко од његових сународника из централне Ср- бије, а да пусти сузу када се растаје са њима, јер мало је оних који се усуђују да дођу до ове забите енклаве.
Пролазимо Мушниково, у којем је 37 православних породица. Старе куће, које по изгледу подсећају на оне из врањског краја као да су заковане за брда. У оближњем Богошевцу опстале су свега четири породице: Јанковићи, Зорићи, Шиљковићи, Јовановићи. У Средској је 14 српских огњишта. Недалеко од ње, скоро на врху Шаре, смештено је село Драјчиће.
Са нестрпљењем и радошћу чека нас испред свог дома седамдесетосмогодишњи Томислав Томић, стари учитељ. Објашњава нам да је македонска граница врло близу. У селу је око 20 породица, и муку муче како да ожене својих 15 момака.
– Све девојке отишле. Поудале се. Они остали. Самују. Моја два сина и ћерка су у Србији, а ја бринем о супрузи Роксанди. Тешко је болесна. Све ово зарадила је од страха и стреса. Срце ослабило, непокретна. До лека је тешко стићи. А ја морам увек за њу да имам и залиха. У селу је школа стара 104 године. У њој сам извео за четири деценије много генерација. Сви отишли. Школа зјапи празна. Да ми срце пукне! Овдашњи муслимани хоће да је сруше. Чувамо је понекад и по ноћи. А за кога? – пита се ова старина.