На Косову и Метохији, Срби и православне светиње оковани бодљикавом жицом

Пут нам пресеца пруга, која у овом делу иде ка Метохији, а обез- беђују је Французи. Чувају пругу Косовска Митровица-Вучитрн-Оби- лић-Липљане. Железницу која деценијама повезује овај део српске земље са Македонијом. Наш комби предводи и чува специјално возило КПС-а са полицајцима Абазом Небихуом и Небојшом Мирковићем из Свињара.
У Звечану живи око 20.000 Срба. Пролазимо околином Манастира Бањска, а неколико километара на брду, поносно стоји вековна камена кула коју је градио племић Бановић Страхиња. У близини и град који је зидао краљ Стефан Дечански. Па, тврђава и кула, у којој је Стефан Дечански, кажњен од оца краља Милутина, и на правди Бога – тамновао.
Косметска равница – живописна долина без краја, танано бре- жуљкаста, окићена пространим прелепим зеленим пашњацима, укра- шена уредно поораним парцелама. Тамо где има Срба. Земља у додиру са сунчевим зрацима добија благо црвенкасту боју. Овде је и трава зеленија, ваздух чистији, вода бистрија. Овде се небо, чудесно плаво, спаја са земљом и све је питомије. Све, осим оних који би хтели да сатру људе који се са три прста крсте.
У месту Осојане, које је, иначе, прво повратничко село, сусрели смо се са исконском добродошлицом православаца. Овде човек посе- дује ону чистоту људскости и духа која је давно заборављена у урба- ним срединама Србије.
Петар Лађевић је разговарао о њиховим проблемима, прилагођа- вању, а чињеница је, и о голом преживљавању. Обрели смо се у основ- ној школи „Радош Тошић“, у којој наставу похађа седамдесеторо малишана.
Травнато двориште спаја две школе, основну и гимназију „Свети Сава“.
– Једино се овде састајемо и дружимо. Само преко дана. Мада, и тад пуно ризикујемо од албанских метака – рече нам плавокоси Милош Ковачевић, одличан ђак трећег разреда гимназије. Вели нам још да му брат студира у Косовској Митровици и да ће и он једног дана његовим стопама.
Милошева вршњакиња, Видосава Поповић, има три брата.
– Отац и мајка, срећом, раде у школи. Живимо од њихове професорске плате. Стрепим за браћу! Али, да знате, нисмо ми кукавице. У нама је страх одавно замро. Одавде никуда нећемо отићи. Овде је наш завичај! И најлепши је на свету – напомиње црнокоса лепотица.
Невена Виковић није могла да ишчека да дођу празници, да се из Норвешке запути у завичај.

– Отац нас је одвео 1999. године за време страшног бомбардовања и чврсто нам је обећао да ћемо се вратити за годину дана. Чекамо да нам се кућа заврши.
Никола Ђукић, седамнаестогодишњак, казује да има две сестре, које нигде не пушта саме.
– Понекад пожелимо да изађемо из гета. Да будем искрен, ово је концентрациони логор, јер смо жицом опкољени. До суседне енклаве треба ми седам километара и ризично је, мада пожелимо да одемо код вршњака. Знам како су трагично прошли они који су то покушали. Редовно наше аутобусе засипају каменицама, упућују нам огавне речи, које мој ум не може да схвати. Није ми јасно да човек може толико да мрзи – размишља наглас Никола.
У селу је око седам стотина повратника. Координатор за општину Исток, Радош Вулић, напомиње да је на овом подручју, до пре осам година, живело око 9.000 Срба, а цела општина имала је више од 15.000 наших сународника.
– Спремно је чак десет српских села да заживи. Људи желе да се врате. Али под условом да се општина Исток децентрализује. Са радо- шћу ишчекујемо рођење три детета, а од повратка, село је добило једа- наест принова. На Космету Српкиње рађају по четворо или петоро деце. У селу Црколец, после седам година, стигле су и прве бебе. Има тамо тридесет насељених кућа и преко стотину људи. Уз помоћ КОЦ и страних донација, направљено је 110 кућа, али је до сада свака дру- га ненастањена. Људи страхују. Разлози су јавности добро познати. Нема безбедности. Уз то, људи нису у могућности да се заштите од свакодневних пљачки. Када држава помогне, па добију трактор, маши- не и краве, преко ноћи им комшије Шиптари то отму.
Мислим да је излаз у томе да се што пре изграде мала фабричка постројења, минијатурне фирме и фарме, где би наши људи, жељни посла, привређивали – напомиње Вулић.
Општину обезбеђују шпански војници. Становници Истока истичу да Шпанци то раде професионално, али и људски.
Оно  што  би  сваког човека  згрозило  сигурно  је  поглед  на,  са земљом сравњен, Драгољевац. Некада велико, богато, напредно, савремено српско село. Данас порушене, спаљене куће. Угљенисане. Из оџака расте коров. У распуклинама зидова, сабласно, пробија дрвеће. Непрегледна пустош. Малобројне куће, које су похаране, стоје, зјапе неме,окамењене. Аветињски призор. Село је страдало 1999. годи- не, када се повукла српска војска. Ако је шта промакло НАТО солда- тески, довршили су то шиптарски злочинци 17. марта 2004. Било је много убијених и рањених, статистика се бројкама још увек не бави.
Српске куће засуте смећем. Домове њихове, фасаде, оскрнавили људским изметом, исписавши морбидне поруке, псовке на шиптарском, из којих извире патолошка мржња. Питамо се, шта би рекла та Европа, када би само хтела или желела да види истину, српску траге- дију. Да ли би имала образа, или храбрости, да јавно проговори у име истине. Сумњамо. Ваљда им то слободна, демократска Америка не дозвољава. Погледом прелазимо смарагдним пољанама. На пустим зеленим пољима, „неки други” напасају стоку. Од православних кућа су направили штале. У селу, сазнајемо, живело је више од хиљаду и по Срба и било је преко 400 кућа. Данас, застрашујућа тишина.
У селу је била велика фарма свиња. Разорена је. Оближње место Дубрава, такође, опустошено, а тамо је пре осам година било стотине српских домова. У Дубрави сада живи 11 ромских породица.
Село Ђураковац спаљено је. Црква порушена, опљачкана. Све- тиња оскрнављена, вредне иконе украдене. И звоник скинули и одне- ли. Модро, чисто небо над Косметом, а испод њега јече српска села. Поред нас безбрижно пролази Албанац и његово „благо“, крдо крава. Спокојно, као да је на своме, као да напаса „своје стадо“.
У Гораждевцу нас дочекује њих стотинак. Жене, људи, младићи, али нема деце. Њих чувају и по дану.
– У нашем Гораждевцу видите како је дивно. Живи овде 1160 Срба и нешто мало ромских породица. Супруга и ја некако преживљавамо – каже Југослав Стевановић (48), додајући с поносом, да њих 130
мушкараца ни 17. марта, када је цео Космет преко ноћи био претворен у буктињу, није напустило огњишта по цену живота. Додаје: „Ни смрт нас неће отерати!“.
Педесетогодишњи Миодраг Јовановић има троје деце, а на путу је и четврто. Запослен је у комуналном предузећу.
– У околини Гораждевца било је 19 српских села... данас... туга... – вели Миодраг и брише сузе.
У селу је 300 младића. То нам каже тридесетогодишњи Мило Стевановић:
– Имамо проблем. Много је нас момака, а нигде девојака. Ваља нам засновати породице, а не знамо како ћемо.
Саша Манојловић храни шесторо деце, а и млађи презимењак Бранко ће његовим стопама. У претходних осам година склопљено је 40 бракова.
– Сви смо погледе упрли у мајку Србију. Само од ње очеку-јемо помоћ. Од 1999. године ни штампу не добијамо. Јесте ли нам донели шта од новина? – пита нас Бранко.
Некада огроман Комбинат, рудник олова и цинка „Трепча“ сада је пуст. Зјапе празне хале, постројења, покидане покретне траке, јад. У огромном комплексу, који је у срећна времена запошљавао 7.500 људи, сада ниједног човека. У центру Осојана 2003. обновљена је била Црква св. Архангела Михаила. Ове године, на Велики четвртак, у православној светињи, све је полупано и покрадено. Локална полиција само је
регистровала „случај“, а ни до данашњег дана није откривен починилац. На обронцима планине Мокра гора су села Осојане и Драгољевац.
Она иста села за која је Албер Роан, Ахтисаријев заменик, иронично прокоментарисао на преговорима у Бечу, Санди Рашковић Ивић, уз саркастичан осмех, да се залуд бори за једну општину која је „место
духова“. У Гораждевцу, где је 17. августа 2003. године албанска мржња зверски убила два дечака, а четворо деце тешко ранила, у центру села направљен је споменик. Преживели малишани су тешки инвалиди.
Одлазе до споменика. Гораждевчани никада неће заборавити трагедију од пре три године.