| Насловна | О нама | Download | Везе | Контакт |
Говори Живојин Којић, протојереј, парох сириничке жупе
ЗАЛОЖИЛИ ЖИВОТ
Погледи Срба из Штрпца, сириничке жупе, али и целог Космета усмерени су сада према Београду, са великом надом да ће се наши политичари коначно договорити, ујединити и борити за КиМ, онако како то деценијама чинимо ми, ваши сународници у јужној српској покрајини. И опстајемо! Чувајући наше домове, једни друге, наше цркве и манастире, ми се боримо за цело српство и нашу Србију. Али, мало ко је свестан данас те чињенице. Поготово после 17. фебруара, још непоколебљивији смо да опстанемо и нема тога што ће нас запла- шити, натерати да напустимо завичај, предачке гробове, светиње – каже протојереј Живојин Којић, парох сириничке жупе, ширег под- ручја Штрпца, где живи преко 12.000 наших сународника.
Свештеник Живојин, како га мештани са симпатијама зову „поп Жика“, народски је човек. Скоро да нема православне породице коју не обиђе, ако треба и помогне. Јер, како вели, ваља се у црним данима хватати у коштац са животом. Кад прође зло, онда је лако.
– Нашу жупу опслужују тројица свештеника. У околини је, сем Штрпца, и 12 села – Беревце, Готовуша, Севце, Јажнице, Горња и До- ња Битина, Сушиће, Брезова, Вребештица, Драјковце и Вича. Све морамо да обиђемо. За нас је сваки човек драгоцен. Крштавамо, венча- вамо, сахрањујемо, Богу се молимо. Најтеже је, када умру стари, које нема ко достојно да испрати, онда то чинимо ми мештани и свештени- ци – вели отац Живојин.
Напомиње, да је 1999. био присиљен да, после две деценије служ- бовања у Урошевцу, спас пронађе са породицом у подножју Шаре, на пропланцима Брезовице, где је смештено Штрпце. Колико год да су крајолици лепи, бајковити толико је живот суров, људи, махом, на иви- ци беде.
– Можда ће вама изгледати помало чудна радост Штрпчана, када неко из централне Србије, Београда, дође да нас види, посети, али верујте, то је за њих велика нада, да заиста нису од свих заборављени. Функционишемо сви као једна велика породица, другачије се не може. Овде нећете наћи несложне људе, јер их је све заједничка трагедија, национална, ујединила. Овде ћете срести уистину храбре људе, али и омладину. Будите сигурни да само такви остају на Косову и Метохији
– истиче овај свештеник.
У општини је, сазнајемо, 15 храмова, грађених у 14. и 16. веку. Новијег датума, из 2000. је православна богомоља на Брезовици, пос- већена св. Архиђакону Стефану. Бројне цркве порушене. Интересује- мо се за Урошевац. Где је сада наш народ из тог града?
– У Урошевцу је некада живело преко 15.000 Срба. Сада их више нема, развејани по целој Србији, избегличким камповима. Све су их силом протерали. Тамо ми је срце остало. Све наше цркве албански екстремисти су порушили. Десет је уништено до темеља, а шест је де- молирано и опљачкано. Само су зидине остале. Најтеже је од злико- вачке руке прошло Неродимље, у којем је била стара Црква св. Архан- гела Михаила из 14. века. Поред ње је, историја каже, издахнуо наш краљ Милутин. У непосредној близини био је и древни бор, наша дра- гоценост, јер га је својом руком засадио 1336. године цар Душан. Спа- лили су га, они који за Бога не знају, пре девет година. Покушавају до темеља да униште српске историјске и духовне вредности. Да избри- шу трагове нашег вековног постојања. Светиње о којима говорим, биле су под заштитом државе, Завода за заштиту споменика, али узалуд!
Парох бди над својим верницима. Казује да у жупи нема некрштених. – У Храму св. Николе редовна је црквена служба. Људи долазе.
Оно што ме онеспокојава јесте чињеница да се Срби све мање рађају.
Прошле године умрло је 132, обавио сам 110 крштења, а венчао 50 младих парова. Било је година када је регистровано преко 170 крште- ња, а двоструко мање умрлих. Још једна појава треба и државу да забрине. Из Штрпца нам млади одлазе, и то не у Србију, него дефини- тивно напуштају отаџбину. Одлазе у Норвешку, Шведску, Канаду. Преко 10.000 људи преживљава од социјалне помоћи, минималца. Око
200 младића старости до 30 година су неожењени. Девојке одлазе, а они остају без потомства. Као да су сви заборавили на косметске Србе. И ако се све обнови, и манастири, цркве, шта ће нам онда и школе и
обданишта када нас бити неће? Мора се наћи начин да се помогну они
који су залажући свој живот остали. Такви граде мостове за будућа поколења – упозорава отац Живојин.
Објашњава да се дешава, све чешће, да КФОР-ови војници прелазе у православље.
– За ових девет година, колико службујем у жупи, много се КФОР-ових војника крстило у нашим манастирима: Високим Дечанима,
Пећкој патријаршији, Св. Архангелима. Овде се лане 12 војника венчало у српским црквама. У православље је прешло много италијанских војника, норвешких, француских, америчких. Сећам се, непосредно уочи повратка за Америку, један официр ми је рекао: „Нигде на свету нисам пронашао толико љубави као у српском народу на Косме- ту. Нажалост, нећу моћи јавно да сведочим, јер моју реч неће нико у
Америци желети да чује. Док сам жив причаћу о вашем народу мојој
породици, пријатељима, познаницима. Они ће макар знати какви су
Срби!“
