Православне манастире чувају КФОР-ови војници
Из прекопаних српских гробаља расејане кости

УВЕК ЋЕМО БИТИ СРПСКА ЗЕМЉА

Косметском равницом, на путу од Гораждевца према Mанастиру Високи Дечани, прошли смо периферијом Пећи. На једном од улазних пунктова сачекало нас је додатно појачање. Према процени КФОР-а и УНМИК-а, то је била ризична деоница. Испред, специјално КФОР-ово обезбеђење, па службена возила КПС-а. Ротациона светла и сирене. На наше инсистирање да је то непотребно, да се не плашимо, објаснили су нам да треба тако да поступају, јер су добили наређење да морају да сачувају сваког путника.
Призор који смо угледали надомак српског Јерусалима, Пећке патријаршије, надмашио је све наше слутње. На нескривене, провока- тивне погледе мржње појединих албанских екстремиста, за протеклих пет дана боравећи на Косову и Метохији, већ смо се навикли. Древни српски манастир који су градили Немањићи за своја поколења сада је опасан, окован, бодљикавом жицом. Намотана вишеструко, у висини од преко два и по метра. На сваком кораку, сусрели смо наоружане ита- лијанске војнике. У вековни мир Пећке патријаршије ушли смо са сузама. Сви. Дочекало нас је радосно сестринство и госпођа Добрила, образована Српкиња из Париза, којој је 17. марта 2004. у Пећи запаљен и уништен родни дом. Добрила је полиглота, а у манастиру је сада задужена за комуникацију са јавношћу, бројним делегацијама и страним посетиоцима.
– Постоји невероватна противречност. Без КФОР-а не можемо баш ништа да организујемо, без њих не бисмо могли ни да опстанемо. С друге стране, они су окупатори на нашој земљи, а обезбеђују нам опстанак. Ви који долазите из централне Србије то не можете да схватите. Стално говорим Албанцима који све чешће посећују Пећку патријаршију да ће Космет за Србе увек бити и остати српска земља, и да то не значи да са њима нећемо да живимо у миру и благостању. Космет може, не дао Бог, и да постане независан, али ће увек бити срп- ски. Проблем је, како ми је у једном пријатељском разговору рекао шпански пуковник, што Србија нема један глас којим говори кад је у питању Космет. Ту несрећну околност су Шиптари, а и њихови запад- ни ментори, искористили против нас. Да ли Срби у овом судбинском тренутку могу у нечему да се сложе? Питам то, пре свега, политичаре у Београду – речи су госпође Добриле.

У дворишту Пећке патријаршије царује стари дуд. Јединствен је у свету. Добри познаваоци историје, и црквени записи, тврде да дрво датира још из 14. века и времена цара Лазара. Постоји забележена легенда по којој је оног јутра кад је цар Лазар посечен и на Газиместа- ну побијена српска војска, у дрво Пећке патријаршије ударио гром. Од тада се дуд разделио. Уместо једног, из његовог корена у порти, у небо се раздвојено уздижу четири стабла. У самој Пећи живи свега осморо, а до 1999. године је било преко 20.000 Срба.
Дечанима харају окорели албански екстремисти. Манастир Висо- ки Дечани опслужује двадесет четворо храбрих монаха. У сусрет нам је кренуо отац Сава Јањић. До њега отац Дамаскин, калуђер Авакум, отац Иларион...
У царству нетакнуте природе, овенчане боровим и храстовим шумама, лепоту нарушавају појасеви сиве бодљикаве жице, около и изнад зидина древне светиње. На улазу, КФОР-ов пункт. Италијански војници су са комплетним наоружањем. На пет километара у околини, светињу нетремице надгледају карабињери. Пролећна ноћ. Разговара- мо тихо у трпезарији у којој су, кроз историју, седели многи српски краљеви. Све до Александра Карађорђевића. Задужбини нашег свети- теља Шиптари неретко отимају спокој манастирског живота. Давне 1330. године, подигао ју је праведни, за живота заточен и ослепљен, Стефан Дечански, Милутинов син, а отац Душана Силног. Божјим чудом, Стефан Дечански је прогледао, а отац Милутин се за нането зло покајао.
Тешка је и трагична увек била српска историја. Стојећи у храму у којем се служи по канону светог Саве, као да смо само на корак од тих векова, али и епоха славне српске царевине.
У трпезарији на темељном зиду, столују две огромне свеће два и по метра висине, дар царице Милице, уз завет да их запали само онај ко Србе освети. Не спавамо. И даље разговарамо.
Око три часа после поноћи, чусмо рафале. Зора се приближава. У порти, према западу, испод старих борова, камени гробови. Ту су сахрањени архимандрити, на месечини прочитасмо име скадарског митрополита, па некадашњих игумана Високих Дечана, калуђера... Отац Авакум нам је показао западни део порте, где смо видели оштећен зид од недавних гранатирања. Мали поток обгрлио травнату порту са свих страна. Гргуља. Бљешти у полумраку као златни, танани каиш у којем се месец огледа. Из старе манастирске чесме, теку богати млазеви чисте, ледене воде. При светлости звезда, мали водопад као од дијаманата.
Пола сата касније, италијански војници уђоше кроз трпезарију. Кажу да они ове ноћи лове неке „чудне зечеве“. Отуда, веле, рафали. Хеликоптер повремено надлеће српску светињу. Огромни рефлектори на сваких 100 метара бацају продорне снопове светлости. Види се сваки детаљ у шуми. Тако је данас у Високим Дечанима.
– Навикли смо на пуцањ, и да нас пробуди рафал. Често нас ови предусретљиви италијански војници упозоравају да је опасно да изла- зимо ноћу. А ми, ето, као и ви! У овој Божјој лепоти довољно је само мало, па да се човек напоји спокојем. Да нађе мир. А ми калуђери, да се молимо за све! Велики је наш косметски српски крст. Али, Србија може да га понесе. Свако, према снази, носи и свој крст. Не треба очајавати. Свако зрно које ти је Бог дао да поклониш, дарујеш свом роду, ти посеј. Видећеш како ће и шта вазнићи. Ново дрво ће стасати и ново семе развејати. Овде се ником ништа лоше не може десити. Велики је и чудотворан наш светитељ. Много је шпанских, италијан- ских, па чак француских и америчких војника, који овде примају пра- вославље. Крштавају се, или венчавају. Доводе своје фамилије из далека. Има чак и Шиптара који у тајности прелазе у православље – прича нам отац Авакум. Гледа кроз нас. Некуд у даљину...
У освит, у долини реке Бистрице, на три сата хода од Пећи, про- будише нас дечанска манастирска клепала. Тренуци који се никада не избришу из сећања. Величанствени. Јутарња литургија у манастиру окупана мирисом тамјана и свећа и пригушеном византијском светло- шћу. Са вековних зидова посматрале су нас средњовековне фреске и лик Високог Стефана. Молитва поред ћивота српског светитеља.
Душанов Призрен је епопеја српског страдања.
Наша седмочлана група путује према Призрену. Од Дечана до Душановог града, наше возило је у строгој пратњи УНМИК-ових возила. Саобраћај, за сваку сигурност, чак су делимично обустављали. Тек толико, да буду сигурни да неће бити рафала и бомби.
У древној српској престоници, Призрену, на старом каменом мос- ту, који су градили наши цареви, сачекало нас је стотинак војника КФОР-а и исто толико полицајаца КПС-а, распоређених у широком луку, уз репетиране аутоматске пушке. Били смо помало збуњени. Чему? Зар су толико Срби на Космету, у Призрену оковани мржњом, да им голе животе чувају до зуба наоружани војници? У сусрет нам иде немачки мајор Солтендолт са преводиоцем. На свом матерњем језику, пожелео нам је добродошлицу, као да смо туристи у непознатој земљи. Желели су, објашњава преводилац, да нам покажу „лепоте“ Призрена.
У Призрену се 17. марта 2004. десио највећи и најкрвавији погром Срба на Космету. Свака српска кућа је уништена и спаљена. Црква Христа Спаса угљенисана. Саборна црква и Црква светог Ђорђа треба да буду поново изграђене. У строгој пратњи војника и припадника косовске полиције, кренули смо у обилазак. Видели смо порушене све- тиње, Богословију, спаљену, и слушали злураде коментаре и шиптарске псовке. Немачки војник рече како је сада све лепо и добро. Ваљда зато што више нема Срба, закључисмо једногласно немим погледима. Атмосфера неподношљива, јер је била све очигледнија нервоза и напе- тост нашег бројног обезбеђења. Стиже и појачање. Усред Призрена, масовно су изашли Албанци, жене, деца, млади, на хиљаде њих, чуло се добацивање на нама неразумљивом језику. У нашој групи је човек који одлично зна албански. Оно што је могао, из пристојности, није преводио. У Призрену је некада живело 15.000 Срба, са ближом око- лином 30.000, а према подацима немачких официра – њих свега 36 сада некако опстаје. Сазнали смо, незванично, да је од скоро два мили- она Шиптара на Космету, од 1999. године, преко осам стотина хиљада прешло илегално из Албаније. Упали су у српске куће. Покрали. И ником ништа.
Боравак тог априлског дана окончали смо у Грачаници. У мана- стиру живи двадесет сестара и четири монаха који су 17. марта, са вла- диком рашко-призренским Артемијем, протерани из Призрена. Благослов нам дадоше владика Артемије и игуман манастира Бањска, отац Симеон.
– У централном Косову живи око 30.000 Срба. Одавде се не иде. Само да издржимо, да сачувамо српску земљу. Питате ме да ли ћу се вратити у Призрен. Не вреди да нам обнове и све манастире и цркве – док се Срби не врате. Шта ћу тамо без свог народа? – поручује владика Артемије.
Ноћ ведра над Косметом. Звезде искричаве и јасне. Додирују врх Грачанице. Тек сада нам је јасно зашто се, у песми „Грачаница“, ова наша лепотица вазнела у небо. Нигде се као на Косову и Метохији све- тиње тако чудно и тајанствено не утапају у звездани свод. А небо милује кровове, врхове светиња... Крстове... Учини нам се на трен да велики грачанички крст би окован звездама.
Приштина шљашти у светлу албанских дивље изграђених мотела, хотела без стила и укуса, фирми и зграда са муралима Тачија, Чекуа, а највећим, Била Клинтона. Ваљда, да му на „услузи“ тако захвале. Нека- да је у престоници јужне српске покрајине живело преко 40.000 Срба, а данас, након осам година, свега их је седамдесеторо. Како живе, они најбоље знају. У селу Жакову у општини Исток, Албанци су илегално изградили бетонски насип, којим је усмерена отпадна вода према срп- ском гробљу. Земљиште месецима клизи. Из 70 гробова већ су испале српске кости. Монаси Високих Дечана су део костију сакупили и похранили у манастирској порти. Оно што су успели да пронађу, јер су се Албанци потрудили да и кости српске побацају у сметлиште. УНМИК зна за овај чудовишни поступак, али не хаје. На путу од Уро- шевца према Штрпцу, Срби доживљавају свакодневна застрашивања. На злогласном „путу смрти“, само у 2005. години регистровано је 15 крвавих оружаних напада, у којим је петоро младих људи изгубило животе и више од десеторо тешко је рањено.
Са десне стране магистрале, угледасмо Газиместан, место срп- ског страдања и историјске битке са Турцима. Стратиште, а темељ. Сада поново стратиште. Ко ће нам данас бити темељ? Има ли таквих, или су сви са Лазаром отишли? Можда су остали само потомци кука- вица и издајника. Тако барем сада у Србији ствари стоје. Свакојаке мисли нам се роје. Споменик Лазареве клетве окупан је пригушеном жутом светлошћу. Рекоше нам да тамо не смемо ни за живу главу. Из аутомобила смо немо посматрали споменик који је, тринаест година након Косовске битке, деспот Стефан Лазаревић изградио пострада- лим косовским јунацима и свом оцу. Написао је по повратку у престо- ни Београд, млади српски деспот, да је тада потресен ходајући Газиместаном, још наилазио на кости српских јунака и витезова које су развејане, попут божура, чувале Косово поље... Удаљавајући се из Приштине, дознадосмо да после осам година Косовим пољем поново цветају црвени божури... У глави нам одзвањају Стефанове пророчке речи уклесане у споменик, поред Лазареве клетве: „Путниче, ти који српским земљама ходиш!“.
Само четири сата након нашег одласка са Космета, јављено нам је да је у општини Србица, у селу Рудник, каменован аутобус који је пре возио Србе повратнике из Видања, Биче, Грапца, Дрсника и Клине. Срећом, овај пут није било тешко повређених. На поменутој релацији, до сада је регистровано неколико десетина каменовања. А жртве – Срби из Ораховца, Велике Хоче, Осојана и пећке општине. Ово је једина магистрала којом Срби путују према Косовској Митровици.