У централном Космету Старо Грацко - једно од најизолованијих српских гетоа

 Одсечени од света! 

Људи више немају снаге.Одлазе,  јер нас нико не види, не слуша, као да не постојимо. Где су они српски политичари који су се годинама тако громогласно заклињали у Космет - поручују Срби из Старог Грацког

Коме год у Србији да поменете Старо Грацко, сетиће се ужаса лета 1999. када су измасакрирани Срби жетеоци. Њих 14-оро прекинуто је зверски у убирању летине. Постали су на својим њивама жртве паклених косача. Учиниле су то- њихове комшије Шиптари, али до данас нико за овај невиђени злочин није одговарао. Најмлађи  Новица Јанићијевић имао је 16 година. Тог дана убијено је четворо Јанићијевића. И већина недужних жетелаца била је на прагу младости. Ђекићи, Јанковићи, Одаловићи, Живићи, Јованићи, Стојановићи, Тепшићи,  Цвејићи- велике фамилије завијене у црно. И цело село са њима. Покошени рафалима митраљеза, па онда масакрирани. Али, то није једини крвави данак Старог Грацког. Како кажу, као да је те 1999. и Бог на њих заборавио. Током маја у  НАТО бомбардовању страдало је 10 маштана и једна четворогодишња девојчица, тек избегла са родитељима из свог метохијског завичаја. И сви они постали су„ војно-стратешки циљ”, који „угрожава” мир и безбедност у свету. Данас, после 11 година, ово питомо, село са живописном околином, које лепотом мами и никога не оставља равнодушним – постало је најусамљеније и најизолованије гето. Веле косметски Срби, да је можда само на Новом Брду  теже.

Старо Грацко се налази у централном Космету, 22 километара од Приштине, 16 од Чаглавице, куда нас је пут водио. Овде су Срби потпуно одсечени од света. Без адекватног организованог превоза, без телефонских веза, без икакве бриге своје државе- они живе. Утисак је да их стрпљење напушта, и неки су се већ одлучили да кућу, земљу- продају Шиптарима, који навиру у похлепним таласима. Село је до 17. марта 2004. имало преко 500 становника. Данас једва 200,  и незадрживо се осипају. Одлазе, они који су 17. марта храбро бранили кућни праг. Тада нико није желео да напусти родни Космет. Сада, истичу- свега им је доста. Чаме, стрепе, а помоћи ни од куда. И мобилни телефони су умукли. Струју добију, кад се „ тамо неки” смилују. И најчешће су без ње!А ко оно беше градио силне електро-централе у слободној, несврстаној,  демократској СФРЈ!? Ваљда због тога Срби на Космету не могу по ноћи да гледају телевизор. Уз свећу или батерију проводе године. Тога су поштеђени само они који имају агрегате. А њих је мало.

Ипак, ове дивне, усамљене људе краси једноставност, искреност и доброта. Отићи код Живића, а пе посетити Одаловиће, Торбице...био би прави грех. Породицу Јанићијевић, мајку Јованку којој је за један дан смрт отела четворо мушких глава, нисмо нашли. Отишла је из села. Ваљда јој је тамо негде у Србији, лакше, макар очи не гледају село и сећање. Због тога ћете овде видети сузу као дан, а осмех је тежак, не зато што они не воле људе, већ због тога што пуно воле и сећају се најдражих којих- нема.

Закуцати на врата 72-двогодишње Љубице Живић значи сусрести се са  болом мајке. Љубица је 23. јула 1999. изгубила два сина. Њене  плаве очи благе и потресно тужне.

–  Тешко ми је да причам о страдању Јовице и Радована. Јовица је имао 30, а Раде био годину старији.Обећала сам себи да нећу пред децом да плачем. На гробље, од зла не могу сама, ризично. Онда чекам да сва чељад оду из куће- да закукам. Понекад помислим да би било боље да нисам жива. Али када ми моја дивна унучад кажу :„ бако, мораш да живиш због нас, да нас чуваш кад смо сами, ти си нам сада заштита”, сакупим снагу. Живим због њих. Зорана сада има 11 година. Када је Јовица страдао била је тромесечна беба. Са Јовицином сам породицом, снајом Соњом, унучадима,  Лазару је 14-та, а Александра годину старија. У дворишту је кућа у којој је Весна Радованова. Она брине о  троје. Илији је 20, Николи 17,  а Миљана млађа једно лето. Снаје раде.

Старица у дубокој црнини брише сузе. Гледа да неко од укућана не наиђе. Не сме да плаче. Обећала је.
– Најмлађа Зорана, моја је заклетва. Погледајте у какву је лепотицу израсла.Најтеже ми је када се са страхом борим. Они оду у школу,  а ја зебем. Све док се не врате.  Тако сваки дан. Не дао Бог никоме. Питам се, понекад, како је могуће да човек све то преживи, да га бол не покоси. Ваљда Бог да велику снагу онда када је најтеже.

Улази Зорана. Пита нас како је у централној Србији, Београду. Одговарамо. Интересује се  да ли се млади пуно друже, јесу ли  увек весели?

–Била сам веома мала, када је тата убијен, али откако знам за себе у кући, селу прича се о том страшном догађају.  Навикла сам, али често помислим како би било лепо да је тата жив,  и стрико Раде. Имао би ко да нас чува, воли,  да земљу обрађује. Био би срећан да нас види. Сви смо добри ђаци. Волимо маму и баку.
Зорана на кратко мења тему.

– Идем у ОШ „ Браћа Аксић”. Четврти сам разред. Наш учитељ Зоран Ћирковић је одличан. Разуме он нас, а и ми њега. Овде никоме није лако. Наша школа има мало ђака- 17- оро.  У мом разреду ја сам једини ђак. У истој учионици су три ученика другог разреда. Али, када бих и пожелела на кратко да заборавим, сваког дан кад уђем у школско двориште на главној фасади видим  црну мермерну спомен плочу. Сусретнем се именима 14 убијених жетелаца, а тамо је угравирано и име мог тате. Причају у селу да су Шиптари ухватили тада једног Бошњака, везали га и терали да гледају шта раде жетеоцима. Тај човек је умро од страха и ужаса.Сад морам да идем, долази ми другарица Љиљана. И њој су убили тату тог дана.

Бака је немо посматра. Прати је до излазних врата. И  казује о црном  дану.

– Радили су преподне на нашој њиви. И завршили жетву. Стигли кући. Нисам ни сањала да тог поднева испод винове лозе у нашем пространом лепом  дворишту,  последњи пут ручам са својим синовима.  Били смо велика срећна породица. Деца су трчкарала по дворишту. Снаје служиле. Потом су рекли, да иду само до комшије, због комбајна. Обећали су да ће се брзо вратити. Молила сам их да не иду. Испратила сам их око пет. Око срца- нека зебња. Срце ми се следило од слутњи. Могли су да се крећу једино уз заштиту КФОР-а. Касније сам их видела на комбајну, ипак су решили да помогну једном нашем Србину, избеглици. Махали су ми са комбајна моји  синови. Убили су их на сaмо два километра од куће. Сећам се, тог поподнева, одједном је наступило велико невреме.Село је било оковано црним облацима. Ветар је завијао, ломио гране. Муње севале, небо је трештало. Али они нису долазили. Већ тада су били мртви. Њих 14 недужних, радили су свети посао- жетелачки. Завршли су жетву, сазнали смо касније,  пре него што их је смрт дограбила. Отрчала сам код комшије забринуто.Онда се огласио сеоски добошар. Јавио је да сви хитно идемо у Дом културе. Одједном је пристигао и КФОР. Без милости, грама људскости,  језиво као змије саопштили су нам ледено и надмено, као да се ради о животињама, да је њих 14 убијено. Скоро сви су били млади, на прагу живота. Оставили породице, мајке, сестре, браћу.  Изгубила сам свест. Нико од тих странаца ничим нам није помогао. Чак ни људска реч саучешћа. Цело село је кукало. Нашли су их масакриране, у деловима,  у гомили!! Нико није одговарао за злочин. КПС, и КФОР седели су скрштених руку. А  војници КФОР-а имају хеликоптере, џипове, оклопна возила, машинке, псе, да су хтели,  починиоце су могли брзо да пронађу. 

Старица брише сузе. Оне поново навиру.

–Касније нам је министарство помогло да изградимо куће, да се деца школују, обуку, обују. Да некако зло победимо. Сада нас се нико више не сећа. Тада су нам се јављали људи из целог света- Срби. Писали. Слали помоћ. У овом селу за неколико месеци убијено је 24 људи. Треба се са тим носити. Ипак, можда је Старо Грацко јединствено по солидарности. Овде људи  помажу, а да их не зовеш. Те страшне године њих 27 сакупили су наш пасуљ. Просејали га. Припремили за зиму. Јовица и Раде су посејали пуно- за продају. Цело село нас је помагало. У јесен кукуруз обрали, довукли у амбаре. Обезбедили нам огрев за зиму. Исекли дрва и све уредно сложили. То су људи великог срца. И сада је тако.

У дому смо честитих Одаловића. Драгана (69) и Слободанке (65).У гостима код њих је  Илинка Крстић, сестра Драганова, избегла са породицом из Вучитрна у Ужице.

– Дошла сам  да обиђем снају и брата, јер  сам се уплашила, када сам схватила да су потпуно одсечени од света. Ни мобилним више не могу да их чујем. Овако када их видим лакше ми је. Слободанка је болесна. И усамљени су. Дођем будем по месец – два,  па одем унучадима. Мало им помогнем, другачије не могу- вели Илинка.

Одаловићи су изгубили сина Андрију( 29). Један је од страдалих младих жетелаца. Решио  Андрија да остане и живи са родитељима, а  завршио економски и правни факултет.

– Те јесени наш Андрија требало је да се жени. Девојка испрошена. Радовали смо се. Два сина смо Слободанка и ја отхранили. Владо је у Новом Саду са породицом. Само нека су на сигурном, имамо и двоје унучади.Тог дана Андрија је радио нашим комбајном, сви они су отишли другом да помогну. Јанићејевићима. Кад су нам јавили отишли смо ми мушкарци. Страшно. Не могу да причам... Прво су их покосили по ногама рафалима, а онда су их мрцварили. На крају су комбајнима прелазили преко њихових искомаданих тела. Они су морали да имају КФОР-ову пратњу, али затајила је!Чудно је да су , ипак били на месту злочина,  пре свих. Нису после ништа учинили да се кривци пронађу. Као да су очекивали, ако су знали, што нису спречили? На годишњицу је постављена спомен-плоча. Сами носимо своју бол. Нема ко имање да обрађује. Дао сам половину земље нашим избеглицама из Метохије. Нас двоје некако живимо. Сад телефоном мобилним не могу ни унучад да чујем. Фиксни телефони  нама Србима не раде још од бомбардовања. Шиптари одавно имају своју мрежу. О њима сви брину и Приштнина, и КФОР, и ЕУ и НАТО. О нама ни Србија. За две године у 12 кућа у селу доселили су се Шиптари. Покуповаше српске куће. Комотно долазе, куцају, питају да ли је за продају. Купе. И тако један за другим...

Питамо Драгана  да ли их макар неко обилази.
– Постоји диван човек и сјајан лекар-хуманиста. Немојте то заборавити да напишете. Доктор Звонко Сташевић несебично, пожртвовано, нам помаже. Не штеди ни себе, ни време, а понекад ни свој новац. Јер неретко својим аутомобилом се запути из Грачанице, где ради у болници. Дође и ноћи. Лечи, брине о свима нама, старим, болесним. О деци. Био је лекар у Приштини, па избегао са породицом.Такви се рађају једном у сто година. Не знам шта бисмо без њега.
Драган нам казује о Старом Грацком.

– Старо Грацко је настало колонизацијом још 1920. Александар Карађорђевић је после Првог светског рата тако Космет насељавао нама Србима из Црне Горе, Лике, Баније, Кордуна, Крајине. Село је пројектовао један Рус. Сви су од државе добили по 10 хектара. Куће брзо никле. Ово је јединствено село по архитектонском решењу. У центру је велики негован травњак, стадион, школа, Дом културе, фудбалски клуб. Около у круг- куће. У срећна времена било је преко две и по  хиљаде мештана. Школа више од 150 ђака. Стасало је на десетине генерала, доктора наука, песника, писаца, инжењера. Некада је била привилегија овде живети. Лепота и берићет.Све одували црни ветрови мржње!

Присећа се дана бомбардовања. И поново српских жртава.

– НАТО агресија је одузела и животе 10 наших мештана,  11.маја 1999. страдала су моја рођена сестра Јевросима Јанковић и зет Божидар на кућном прагу. Истог дана је погинула мала Драгана у свом креветићу. Имала је само четири године. Драганин отац је остао тежак инвалид. Мој братанац Радован Одаловић такође је погинуо,  и Милорад Стојисављевић. Убијени су и Гојко и Слободан Перенчевић и њихова сестра Слободанка. Један Србин из Топличана киднапован је у Старом Грацком. Не може више човек сво зло да упамти. Много је за цео град, а камо ли за мало село.

Драган Торбица (70) пореклом је са Кордуна. Син и ћерка су у Србији. Отишли после бомбардовања.

– Моја снаја Олга о мени води рачуна. Она живи овде са мном, понекад оде у Србију да види децу. Она је професор, путује сваког дана на посао. Сада нам је још теже. Немамо никавог контакта са светом. Не можемо да чујемо породице. Јуче сам ишао у Грачаницу, да бих телефоним разговарао са унучадима. Кад нам тако пресеку све везе, како то човек да схвати, него као још један притисак на косметске Србе. Наше село се одбранило само 17. марта. Нико није хтео да напусти Старо Грацко. Сами смо се организовали. Ноћима нисмо спавали. Било је пушкарања. Једна Српкиња је била рањена, али нису нам куће запалили. Нисмо се дали. Тог 17. марта дошао КФОР у село да нас све покупи и пребаци негде. Али нисмо никоме веровали. Пребацити негде, значи обезбедити терористима да несметано пале и уништавају наше домове. Онда је сваки мештанин био херој. Није лако донети такву одлуку, а цео Космет гори. Сада људи више немају снаге.Одлазе,  јер нас нико не види, не слуша, као да не постојимо. Где су они српски политичари који су се годинама тако громогласно заклињали у Космет, и говорили да никад неће признати независност дивље државе на нашој земљи. Где су сада, питам ја вас!? Ућутали се! Лепо им је! Ко још дамисли о нама. Па коме онда Срби из Старог Грацког, Новог Брда, Велике Хоче, Грачанице, Гораждевца, Ропотова, Партеша, Штрпца...   да верују!?

                                                                              
Текст и фотографије:  Биљана Живковић

Објављено маја 2010. године у недељнику "Печат"

мајка Љубица и Зорица Живић:

Велико Грацко:

основна школа: