Видовдан у Грачаници и на Газиместану обележен уз невиђене мере безбедности

ОНО ШТО ЈЕ ОД ЖИВОТА ДРАЖЕ

Грачаници и крајњем одредишту, Газиместану, уочи Видовдана, упутили су се Срби из свих крајева, поготово они протерани са својих косметских огњишта, представници Владе Србије предвођени Слобо- даном Самарџићем, министром за КиМ, др Вуком Антонијевићем, првим човеком КОЦ-а и Радомиром Наумовом, министром за верска питања. У Грачаници, окупаној сунцем, већ су све припреме обавили мештани, верници, монаштво и свештенство наше цркве под будним оком домаћина, владике Рашко-призренске епархије, Артемија, и мит- рополита црногорско-приморског Амфилохија Радовића.
Утисак је да су на наше светилиште пристигли они којима је једи- но било важно да дођу, буду заједно са својим сународницима – ту у срцу где се дели патња, да и 618 година после Косовске битке, у част изгинулих српских витезова и цара Лазара, целом свету поруче, да их ни ригорозне, невиђене мере безбедности КПС, УНМИК-а и КФОР-а, њихови тенкови, транспортери, оклопна возила, пушке (језив призор), нити најаве новог таласа шиптарског насиља, неће поколебати да се саберу. Не боје се они силника, нити албанских екстремиста, и ни по коју цену неће дозволити да нам отргну Косово и Метохију.
Према традицији, у сусрет Видовдану, дан пре празника, испред Милутинове Грачанице, одржана је духовна и песничка свечаност. Пресечен је Видовдански колач, овогодишњег домаћина, Срђана Васића, а ту част на себе за наредну годину преузео је Љубинко Тодо- ровић. Додељене су престижне награде косметским песницима, чији стихови носе сву тугу и лепоту историјског памћења српског стра- дања, некада и сада, чежње за завичајем и поруке да снови често постају стварност, и пораз да се претвара у победу.
– Косовска битка, ево, траје више од шест векова и ми се налазимо у завршној фази. Тако нам се барем чини. Борба за Косово и Метохију, наставиће се и после нас и ваших генерација. Питате се зашто. Зато што је то битка за вечне вредности, које други свет не препознаје. Без тога, нашем православном српском народу нема живота. Јер ми без Космета не бисмо постојали. Данас, многи силници света покушавају да нам га отргну из груди, да нам га ишчупају. Никада то нећемо допустити. Нико неће моћи да нам отме оно што нам је драже и од соп- ствених живота. Нек нам Лазар буде путовођа. Истрајмо на овим просторима, поред наших светиња, гробова, на прадедовској земљи. Не допустимо да нас ветрови одувају. Једино ако овде останемо, Косово и Метохија ће живети у Србији и нашем народу – поручио је владика Артемије, борац за опстанак и очување јужне покрајине, духовник који дели свакодневно страдања са својим народом на Космету.
Грачаница је тог дана окупила и наше политичаре који, такође, имају исти задатак. Раде то на свој начин. Уосталом, ма како тешко било, свако мора часно и одговорно да ради свој посао. Предочио је Слободан Самарџић, министар за КиМ, који, утисак је, нема манире салонског политичара, већ се спремно, спонтано, сусретао, разговарао са својим сународницима, без уштогљености и протоколарних манира.
– Знам да вам је тешко. Да су вам страх и неизвесност свако- дневница, да се устрајно борите за опстанак и живот на овим просто- рима. Зато ми је част што сам са вама. Оно што је свето, то се не објашњава. То се осећа, или не осећа. Доживљава, или не. Овде јесмо, или нисмо, као људи који припадају некоме и нечему, некада, али и сада. У Грачаници, у срцу Космета, које је срце и душа Србије, без Видовдана, духовности, причешћа, без свих вас, тешко да бисмо пре- познали Србе и Србију цео миленијум. Можемо говорити и о вечности на овим просторима. А та вечност, косметска и српска, сваким треном присутна, угрожена је и немирна на овим просторима.  Између бити и не бити. Космет је опет угрожен, а са њим и сви Срби и цела Србија. Живимо у судбоносном историјском тренутку. Постоји реална опас- ност да се „отцепи“. То желе они који су у стању да такав наум остваре силом. Барем, тако кажу. Говорим о 2007. години после Христа, а не о средњем веку. Наш одговор је јединствен – борићемо се свим распо- ложивим средствима! То ћемо урадити и радимо као сваки цивилизо- вани народ – речи су Самарџића.
У порти вековне Милутинове задужбине овенчане прекрасним парком и опасане старим храстовима, у којима је записано сећање, све одише неком тихом слогом, складом и људском добротом. Сусрећемо ужурбане свештенике, калуђере, монахиње. Ту су да се нађу свом окупљеном народу. У манастиру – људи, жене, деца, старци. Прилазе. Помоле се Богу и клекну пред икону Светог Лазара. Кроз измаглицу од свећа, кандила, мириса тамјана, са зидова нас немо посматрају краљ Милутин и Симонида, наши светитељи – Немањићи, фреске средњо- вековних мајстора – величанствена лепота. Осећа се у ваздуху притаје- на нада. У погледима измешана срећа и туга. Прилазимо породици Аксић из Грачанице. У наручју мајке, девојчица Ана. И Ана пали свећу. Удаљујемо се. Светиња није место за разговор.
– Молитва је чудо – рече тихо стара монахиња у пролазу, бринући се да све упаљене свеће догоре.
Освануо је Видовдан. Дан по којем се Срби разликују од свих народа на свету. Јер, светкују велику битку, у којој је Лазар са војском заложио живот. Крвљу жртвованом исписао границу између неба и земље. Своју главу уградио у темељ, за будућа нека покољења. А прикрала се поново времена за темеље и границе. Да свако покаже свој траг.
Из Грачанице, после видовданске литургије, кренусмо сви према Газиместану. Колону наших возила пратили су припадници специјал- них јединица Косовске полицијске службе, до зуба наоружани. Уз њихова возила, пратња УНМИК-ових и КФОР-ових џипова. Српски народ кренуо на Газиместан са својим свештенством, политичарима. Да се поклоне сенима предака.
Газиместан под ведрим небом са свих страна опкољен је великим троструким намотајима жице висине преко три метра. У непосредној близини – осматрачнице. Ради сваке безбедности, сем оклопних вози- ла, с леве стране, испред споменика са Лазаревом клетвом – тенкови. Туђинске војске и полиције сада је на стотине. Скоро више него посе- тилаца. Вијоре се српске заставе. Међу онима који су се упутили, на велику радост, највише је младих. У колони и Александар Други и Катарина Карађорђевић. Стигли смо, али се осврћемо. Нису још стиг- ли бројни Срби који су најавили долазак. Чекамо на десетине аутобу- са. Питамо се забринути што их нема.
Свештенство, уз кољиво, служи опело изгинулим косовским јуна- цима. Кристално небо над пољем косовским. Сунчеви зраци милују лелујаву, разиграну непокошену траву. Погледом тражимо косовске божуре. Не виде се од жбуња. Иза бодљикавих жица, непрегледна, непокошена зелена поља чекају...
По традицији, видовданску свечаност окончао је владика Арте- мије доделом Ордена „Мајке Југовића“. Слободан Самарџић је свакој мајци која је родила више од четворо деце уручио вредна и поштовања достојна признања. Међу прве три награђене је Зорица Радомировић из Мишћице, родног места Светог Саве, која је на свет донела осморо деце. Силвана Тасић, из Бољевца, код Косовске Каменице изродила је шесторо, а Светлана Видојевић, из Видова, гаји петоро малишана. Таквих добитница било је око тридесет.