Насловна О нама Download Везе Контакт

ОБЛИЦИ УГРОЖАВАЊА ЗДРАВЉА КОЈИ ПРОИЗИЛАЗЕ ИЗ ДЕЛОВАЊА СЕКТИ

Увод


Последње две деценије овога века обележене су двема болестима које су се у својим почецима шириле као епидемије (заразне болести које захватају једну област), да би сада постале праве пандемије (заразне болести које захватају скоро цео свет). Те две болести јесу АИДС и секте. Секте разарају физичко, ментално и духовно здравље. Оне доводе до расипања националних енергија и одузимају појединачним нацијама снагу преко потребну за опстајање, одбрану и развој. Секте делују разорно по појединца, породицу, друштво и државу. Изазивају унутрашњи одлив мозгова, који је много опаснији од оног спољашњег. При спољашњем одливу мозгова једна земља је свесна да појединце који су је напустили нема више на бројном стању и да на њих не може рачунати. При унутрашњем одливу мозгова људи постоје на бројном стању, на њих се рачуна, али ће они у одсудном тренутку издати своју земљу. То је својеврсна ентропија националне енергије. Нација и држава коју су напале секте доживеће својеврсну имплозију - урушиће се - управо због поменуте ентропије националне енергије. Секте раслабљују организам једне нације, чине га неотпорним на штетне утицаје и доводе до његовог пропадања, тако да он постаје жртва утицаја који би га, можда, били много теже оборили на плећа да није био изложен подривачком утицају секти. У Србији постоји око 150 организација које се могу назвати сектама, а са њима је, на различите начине, повезано око 500.000 људи. На питање да ли постоје секте које су регистроване, одговор је одричан. Нигде у свету не постоје организације регистроване као секте. Једна група формално-правно може бити регистрована као верска заједница, група грађана, хуманитарна организација и слично. Ознаку секта та организација добија на основу својега програма, унутрашњих односа, појавних облика и последица својега деловања.


Основна обележја секти

Основна обележја по којима се једна организација или група препознаје и обележава као секта јесу следећа:
Средишње место у тим групама заузима учење. Оно, по правилу, садржи принцип доношења спасења свима који га прихвате и искључиве исправности/истинитости. Саставни део тих учења јесте супротстављеност унутра/група = добро према споља/свет = зло. Овоупрошћено црно-бело виђење света искључује сложеност стварности и ослобађа човека различитих сукоба са светом. Учење је један затворен систем који не допушта никакву сумњу. У разрађеном систему цензуре и самоцензуре критиковање учења и понашања вреднује се као израз везаности за споља, то јест за зло, Сатану и слично, односно као недостатак свесности/развоја. Сходно томе, сумњичавац се на путу ка спасењу налази на најнижој степеници. Као помоћ при искључивању сумње примењују се методе и средства за измену свести. Групе се одликују строгом организационом структуром која је обележена јаким принципом вође. Вођа је, по правилу, оснивач или следбеник оснивача, неко кога је оснивач именовао или које успео да победи у борби за превласт вођеној после оснивачеве смрти. Постоје и групе у којима вођа има само репрезентативну и уједињавајућу (идентификујућу) улогу, а права моћ је у рукама других особа које се у јавности појављују врло ретко или се уопште не појављују. Тотално потчињавање вођи представља се као средство за постизање спасења, при чему се вођи у појединим групама приписују божанска својства. У складу са овим, одлуке и критеријуми по којима се оне доносе јесу за обичног члана потпуно непознати. Следеће обележје принципа вођства јесу вертикално усмерени односи који стварају велику зависност многих особа од једне особе. Ти односи остају једносмерни, пошто вођа није способан за одговарајући повратни одговор. Уместо културног заједништва, однос ученика и учитеља сведен је у тим групама на форму без садржаја. Хоризонтални односи између чланова у другом су плану. Уколико се у групама нуде терапеутске технике, онда се обавезно мора испитати стручност тихтерапеута. Свакодневни живот чланова строго је регулисан. То се односи на одевање, исхрану, молитве, сексуалне партнере и распоред времена. Свакодневица чланова често је испланирана до граница њихове психичке и физичке издржљивости. При томе појединац нема могућност да изгради дистанцу према својој ситуацији и да о њој размисли. Испланираношћу времена и лишавањем сна циљано се снижавају способност концентрације и критичност. Тако се, корак по корак, спроводи обезличавање, односно униформисање свести, што се испољава у спољном изгледу, а пре свега у мишљењу, и што може довести до самоуништења. Овакво поступно мењање дотадашњег идентитета и стварање новог назива се техником куване жабе: Ако се жива жаба стави у воду загрејану на 100 степени - одмах ће искочити. Ако ли се жаба, међутим, стави у хладну воду, и ако се вода тада постепено загрева до 100 степени, жаба ће бити скувана, а да то није ни осетила! Да би се приказало јединство групе, а нарочито да би се истакла различитост од спољног света, у многим групама развијају сеособен језик и појмовни систем. При томе не само да се стварају нове речи (кованице), већ се извесним појмовима одузима њихово право значење којег имају у нашој нормалној језичкој свакодневици и даје им се нов значењски садржај. Тако се контролни механизми језичке свести стављају ван снаге. Групи својствени језик и појмовни систем често су прилично необични, тако да то изван групе ствара тешкоће у комуникацији и доводи тако до једне врсте изолације. Има ли се још у виду да особен језички свет условљава и особен мисаони свет, онда се може претпоставити да ће се у члана који хоће да напусти групу појавити несигурност и дезоријентисаност. Свест да се припада “елити изабраних и спасених” само се условно може сматрати олакшањем, будући да снажан притисак који на члана врши наводна мисија коју треба да испуни може бити оптерећење. То је нарочито изражено у есхатолошким групама (онима које предвиђају скору пропаст света), јер је наводни крај света све ближи.


Психомутација


Процес врбовања и увлачења у секту, који почиње после првог обраћања и побуђивања интересовања, одвија се у три фазе:
Остављање утиска, изазивање задивљености предложеним програмом организације, разарање личне сигурности и одвајање од дотадашњег окружења. У особу која се врбује доводе се у питање и ремете њен дотадашњи религијски став и/или поглед на свет. При томе улогу играју сугестивни елементи и стварање, односно појачавање страхова.
Мењање постојећег идентитета и изградња новог. Тако настали вакуум испуњава се новим начинима размишљања и понашања те новим емоцијама, често сугестивно изазвани доживљаји и испланиране случајности помажу да се измене сопствена схватања. Психолошки утицај групе ту игра важну улогу. Људи се за кратко време промене и истовремено изграде нови идентитет.
Стабилизовање и учвршћивање новог идентитета. Промена и нова оријентација морају бити стабилизоване и учвршћене. Циљ је да нова убеђења и нове вредности буду тако усвојени да их члан и изван групе непоколебиво заступа и брани те за њих врбује нове чланове. При стицању и учвршћивању новог идентитета заједница групе игра суштинску улогу. Ова заједница делује на заинтересованог понекад позитивно, утолико што у њој на изглед постоји истинити однос заједништва. У ствари се та “заједница” своди на јаку социјалну контролу. При томе се користе следеће методе контроле:
Контрола понашања: Начин живота често је строго нормиран. То значи делимично или потпуно прописану исхрану, одевање или одговарајућа упутства за обреде и медитације. Лични животни простор тако се све више сужава. Док се размишљање и понашање у складу са системом награђују, “отпадничко” понашање може донети казну. Ко активно учествује у својем кажњавању најчешће и сам верује да је заслужио те казне.

Контрола мишљења

Нови чланови често некритички и непромишљено прихватају ново учење и нову терминологију. Послушност наређењима одозго очигледно је важна лекција коју је потребно научити: “Ти си нико и ништа, учитељ је све!”; “Тотална слобода захтева тоталну послушност”. Вође, додуше, не могу прописати лична размишљања, али осећања и разум у нормалним случајевима следе понашање.
Контрола осећања: Стварањем осећања кривице и страха покушава се да се члан веже за групу. За то су нарочито пријемчиви осетљиви, идеалистички настројени људи. Пошто се критички ставови често тумаче као недовољна убеђеност у учење, “кривац” се мора одужити кроз, на пример, више рада, медитације, учења и слично. Ово се у неким групама појачава извештајима о понашању у којима појединац мора дати детаљан опис својих свакодневих погрешака. При томе настаје неизрецив притисак да се, у складу са учењем организације, остварују висока постигнућа. Последице могу бити стална исцрпљеност или осећања кривице и ниже вредности.
Контрола информација и окружења: Тамо где су могућности информисања контролисане, ту је могућност критичког и самосталног делања битно смањена. Што је приступ мас-медијама и образовању мањи, то је веће везивање за учење и праксу одговарајуће групе. Један од облика контроле информација јесте и пракса да се учење заинтересованима предаје само мало по мало.
Поменуте три фазе, скупа са методама контроле понашања и мишљења, могу се кратко означити као “unfreezing” (“одмрзавање”), “changing” (“мењање”) и “refreezing” (“поновно замрзавање”), а цео процес измене назива се психомутација.


Предуслови за психомутацију

Да би се начин одвијања процеса психомутације потпуније схватио потребно је навести и основне предуслове у самој личности који омогућавају примену и извођење фаза психомутације.
Личност је јединствена целина различитих својстава: карактера, темперамента, ставова, занимања, потреба, осећања, способности, физичке конституције итд., која се одликује јединством, јединственошћу и доследношћу. Међутим, та сложена организација својстава није непромењива, што се и те како уважава у деловању савремених секти, за које је личност “једно стварно људско биће”, које дише и мисли, које је оптерећено свим предрасудама, слабостима, похлепом, несталношћу и другим особинама обичног људског бића. Дакле, наглашена је усмереност ка промењивим саставним деловима склопа личности и неразумским деловима, са тежњом да се у човеку потисне разумско (мотивација, а затим и други саставни делови склопа личности), и да се човек тако учини погодним за манипулацију. Америчка бихејвиористичка школа, не случајно, у примењеној психологији првенство даје социјалним ставовима због њихове промењивости, те отуда и могућности да се тако на понашање утиче, да се оно усмерава и обликује.
У вези са психомутацијом до које долази у сектама посебан значај има разматрање неких својстава и склоности личности које долазе до изражаја у социјалној интеракцији и групној динамици, а најзначајнији су сугестибилност, склоност имитацији, симпатијама и антипатијама, идентификацији итд.
Од наведених својстава највећи значај има сугестибилност личности, која је у непосредној функцији утицања на мотиве, социјалне ставове и уверења, односно на прихватање туђих идеја и ставова. Мек Дугал дефинише сугестију као “процес комуницирања који доводи до прихватања са уверењем предложеног садржаја у којем не постоји никакав адекватан логички темељ који би то прихватање оправдао”. Том одређењу сугестије потребно је додати још једну значајну компоненту: при нуђењу и прихватању предложеног садржаја не постоји принуда од стране комуникатора. Непостојање принуде (а ипак добровољно пристајање) упућује на закључак да прималац садржаја мора имати једно специфично психолошко својство - сугестибилност, које се огледа у смањеној способности за критичко просуђивање понуђеног садржаја. То значи да је сугестибилнија она личност у које вредносни систем није чврсто изграђен, чија су уверења слабија, не постоји сасвим поуздан сопствени суд о појавама стварности, поремећена је емоционална равнотежа и недовољно је изграђена морална свест. Томе је потребно додати и ситуационе чиниоце типичне за кризне ситуације, који слабе психо-социјалне одбрамбене механизме и повећавају сугестибилност. На другој страни, зрела, интелектуално, социјално и емоционално складно организована, високо морално свесна и мотивисана личност, уз то и високо адаптибилна на ситуационе чиниоце, мање је подложна сугестибилности.
У процесу учења човек се мења, формира сопствену, индивидуализовану слику објективне стварности. У тој слици велики значај имају ставови према појавама, процесима, другим људима, друштву и његовим ставовима. Ти ставови, лични и социјални, могу бити засновани на различитим основама. Са становишта осетљивости и сугестибилности, посебан значај имају ставови засновани на емоцијама, јер су подложни честим променама и нису логични.
Симпатија и антипатија, као два супротна пола психо-социјалне интеракције, опредељују поступке појединца према другим јединкама и социјалној групи са изразито емоционалним, ирационалним набојем. Емоционална приврженост социјалној групи или појединим, обично харизматским ауторитетима подразумева извесну некритичност приликом прихватања понуђених садржаја. У сваком случају, емоционално обојен став веома је погодан за психолошко утицање без обзира на то да ли је реч о потреби развијања (продубљивања) симпатије или антипатије. Идентификација, као значајан одбрамбени механизам личности, иде даље од пуког опонашања сопствених узора. Она тражи поистовећивање са ауторитативним појединцима, идејама и социјалним ставовима великих група. У основи идентификације јесте подсвесно бежање од осећања инфериорности, “добијање снаге” утапањем у “носећу” масу или ауторитет. У случају да идентификацији претходи симпатија (или антипатија), емоције се могу проширити као епидемија и изазвати ирационалне облике групног понашања (колективно самоубиство, напад на друге људе - неистомишљенике и слично) баш у правцу у којем их и усмерава примена метода контроле и измене понашања.
Осим наведеног, одређени значај у индивидуалној комуникацији за циљану измену понашања и структуре личности, има и примена коерцитивних метода (метода принуде). Те методе имају свој појавни облик у техникама контроле:

-Хипноза: стања високе сугестибилности изазивају се хипонозом, која је често прерушена у релаксацију или медитацију.

-Стални групни притисак: потискивање сумње и отпора према новим идејама и злоупотреба потребе за припадањем.

-Бомбардовање љубављу: грљењем, љубљењем, додиривањем и ласкањем ствара се осећање припадности новој породици и/или новим пријатељима.

-Одбацивање старих вредности: сталним ниподаштавањем старих вредности и веровања убрзава се прихватање новог начина живота.

-Конфузна доктрина: кроз сложена предавања о тешко разумљивим секташким доктринама подстичу се одбацивање здравог разума и слепо прихватање новог учења.

-Метакомуникација: наглашавањем одређених кључних речи или фраза у дугим исцрпљујућим предвањима усађују се, у виду сублимираних порука, основни појмови из учења секте.

-Уклањање приватности: спречавањем самосталног размишљања изазива се губитак способности логичког расуђивања.

-Депривација (лишавање) смисла за време: уклањањем свих сатова и свих информација о времену уништава се способност за вредновање информација, личних реакција и телесних функција у односу на време.

-Дезинхибиција: инструментализацијом детињастог понашања подстиче се детињаста послушност.

-Бескомпромисна правила: тражењем сагласности за, на први поглед - проста, правила којима се одређује време обедовања, контрола физиолошких функција и употреба лекова изазивају се регресија и дезоријентација.

-Вербалне увреде: непрестаним излагањем погрдним речима жртва се доводи до безосећајности.

-Депривација (лишавање) сна: продужавањем менталне и физичке активности и ускраћивањем потребног одмора и сна, што за последицу има хроничан замор, стварају се дезоријентација и рањивост.

-Прописивање одевања: да од жртве се захтева да се повинује прописима о одевању који важе у секти, што води уклањању индивидуалности.

-Исповедање: исповедањем личних слабости и најдубљих осећања сумње, што омогућава касније злоупотребе, подстиче се разградња личности.

-Пренаглашавање несавршености других: непрестаним указивањем на недостатке спољашњег света ствара се лажно, ригидно осећање искључиве праведности и моралности.

-Парадна и гвоздена хијерархија: захтева се беспоговорно прихватање ауторитета секте, ради “спасења”, напредовања и стицања моћи.

-Изолација: физичким одвајањем од породице, пријатеља, друштва и рационалних циљева изазива се губитак осећаја за стварност.
Контролисано дозвољавање: наизменичним награђивањем и кажњавањем сличних поступака одржавају се стална рањивост и збуњеност.

-Промена начине исхране: лишавањем нервног система неопходних хранљивих састојака, што се постиже нарочитим начинима исхране и/или гладовања, стварају дезоријентација и преосетљивост.
Игре: увођењем у игре са опскурним правилима ствара се зависности од секте.

-Нема питања: обесхрабривањем покушаја да се постављају питања потребно је изазвати аутоматско прихватање догми секте.

-Кривица: преувеличавањем “грехова” из претходног живота стално се наглашава потреба за спасењем.

-Страх: претњама души, животу или ближњима за и најмању “негативну” мисао, реч или “негативно” дело одржавају се лојалност и послушност секти.

-Замена односа: стварањем секташких бракова и породица уништава се породица којој је жртва припадала пре ступања у секту.
Како проценити неку групу?

Шта чинити када се ступи у контакт са неком групом коју је потребно проценити, а при томе постоји несигурност о правој природи групе? У сваком случају, потребно је добро проучити дотичну групу пре него што јој се, можда, приступи. При процењивању може бити од помоћи следећи списак контролних питања:

Да ли се свет креће у сусрет пропасти и да ли само група зна како да се спасемо?
Има ли група готов рецепт за решавање свих проблема?Да ли се учење групе сматра надмоћнијом од свих наука?
Да ли је слика света коју група нуди запањујуће једноставна и да ли решава заиста сваки проблем?
Да ли постоји јака зависност чланова од харизматске фигуре вође или неке неодређене хијерархије која влада ауторитарно?
Да ли се размишља, ради и поступа искључиво у категоријама црно-бело?
Да ли се одбијају признате науке и свако рационално мишљење?
Да ли се у заједници не допушта никаква критика?
Да ли се одговори на питања избегавају или одлажу за касније?
Да ли се књиге и новински извештаји о дотичној групи у начелу одбијају или занемарују? Да ли се критика и одбијање од стране спољашњег света користе као докази да је група у праву?
Да ли су захтеви о финансијским обавезама чланова нејасни?
Да ли се покушава да се створи зависност тако што се прописују свакодневно састајање и бављење одређеним књигама или филмовима или што се забрањује контакт са пријатељима и рођацима?
Да ли се од чланова захтева да изнесу на видело интимне појединости из свог живота?
Постоји ли некакво “тајно учење” које је наговештено члановима?
Да ли често долази до сукоба са окружењем или личних сукоба између бивших и садашњих чланова? Постоје ли правни сукоби групе са властима и другим јавним установама?
Да ли је највиши циљ да се ради само за заједницу?
Да ли постоји притисак да се што пре постане члан?
Наравно да се све ово не јавља истовремено код свих група. Ипак, требало би бити веома опрезан ако се приликом испитивања неке групе само и на једно од ових питања може одговорити потврдно.
Како секте преносе садржаје својих учења?
Основни саставни делови учења секти могу се преносити на различите начине. Начелно (и уопштено) гледано, постоје следећа средства преношења:
а) Аудитивна средства. Техника деловања помоћу тих средстава може бити непосредна и посредна. Непосредном техником утицај се остварује директним обраћањем лицем у лице, личним преношењем садржаја - утицајем на свест људи говором и другим симболичким средствима. Посредне технике јесу оне код којих се аудитивним средствима делује на људе посредством техничких помагала: радија, музике, звучних ефеката и шумова итд. Жива реч, непосредним обраћањем или пренета техничким средствима, има најзначајнију улогу у преношењу порука. При непосредном обраћању, праћена мимиком, гестовима и емоцијама, може на људе деловати веома сугестивно.
б) Визуелна средства. Као посредници у преношењу порука та средства су се појавила веома рано, са проналаском штампе и фотографије. Штампа је најстарије и најсложеније визуелно средство, јер обједињује текст, цртеж, фотографију итд.
в) Аудио-визуелна средства. Модерна масовна медија, нарочито телевизија, омогућују невиђено ширење информација и стварање представа о свету као “великом селу”. Ако је, према новој доктрини Војске САД, информација постала најубојитије оружје, сасвим је сигурно да је телевизија најмоћнији медиј преко којег се тим оружјем делује на свест маса. Није више реч о преносу слике са лица места, већ о произвођењу информација према сопственим интересима. Могућност размене информација и културних и идејних утицаја повећана је до неслућених размера. У све већој интеграцији света, због једносмерних токова свих тековина културе и информација, секте имају могућности да преко средстава масовне комуникације знатно утичу на свест људи, поготову у малим, сиромашним, информатички скрајнутим земљама. Тако су средства масовне комуникације, а у новије време Интернет, у директној функцији остваривања премоћи и интереса секти.
После описа основних обележја секти може се дати дефиниција појма секта која би требало да олакша препознавање да ли је у случају неке групе или организације реч о секти или није.
СЕКТА је група која
а) према некој особи, некој идеји или неком предмету испољава велико поштовање или им придаје претеран значај;
б) користи програме измене мишљења да би чланове убедила да прихвате идеје те групе, да би члановима управљала и да бих социјализовала, то јест интегрисала у особени образац односа, веровања, вредности и поступака унутар групе;
в) у члановима систематски ствара стања психолошке зависности;
г) искоришћава чланове да би остварила циљеве вођа;
д) члановима, њиховим породицама и њиховом социјалном окружењу наноси оштећења психичког и физичког здравља.
Секте према садржају њихових учења можемо поделити на
верске
психо(терапеутске)
политичке
комерцијалне.
Поред ових наведених обележја потребно је рећи и то да су све секте према унутрашњем устројству и унутрашњим односима тоталитарне, а према последицама својега деловања деструктивне. Отуда је методолошки потпуно погрешно и врло неозбиљно помињати тоталитарне и деструктивне секте, пошто се у том случају може закључити како постоје секте које нису тоталитарне и деструктивне, а то није тачно. Одређења тоталитарно и деструктивно спадају у обим и садржај појма секта, само што се, од групе до групе, испољавају у различитој мери.
Подложност сектама
Када се разговара о врбовању за секте и уласку у њих обично се чују изјаве као што су: “Ја се на то никада не бих упецао” или “Мени се такво нешто не би никада могло догодити”. Такође је раширено и убеђење да само “слабе” или “лабилне” особе могу бити угрожене.
Ниједно убеђење не одговара стварном стању. Стварност, наиме, стално показује да је свако могућна жртва секти. Са нове “спаситеље” занимају се пре свега идеалистички настројени и рефлексивни људи. Начелно гледано, могућне жртве врбовања најпре су људи који се налазе пред неком животно важном одлуком. Насупрот томе, особе које имају чврсте животне ставове мање су томе подложне. Млади су нарочито угрожени, пошто су у годинама пубертета и адолесценције, у којима настају многе празнине које је потребно испунити. За секте се могу занимати људи различитих старосних доба. Скоро свако се некада сусрео са понудама неке секте. Да ли ће, и у коликој мери, те поруке бити опажене и прихваћене, зависи од различитих личних и спољних околности. Између осталих, то могу бити следећи чиниоци:
Осећање усамљености и потреба за пријатељима или групом којој би човек могао припадати;
Незадовољство сопственим животом и осећање незадовољства;
Тескоба због неуспеха у школи или на радном месту;
Велики притисак за још већим постигнућима, који се не може издржати на дужи рок;
Осећање да лична постигнућа нису довољно вреднована;
Жеља за више пажње и уточиштем;
Разочарање због прекинуте везе у приватном животу;
Проблем младих да се одвоје од родитеља;
Жеља за новом фигуром родитеља или новим узором;
Страх од преузимања одговорности, што води до жеље да се та одговорност пренесе на групу;
Потреба за правим дубоким смислом сопственог живота;
Чежња за духовним искуствима која надилазе површност стварности;
Жеља за што савршенијим одговорима на личне и друштвене проблеме;
Потреба за духовним вођством и ауторитетом
Разочарање садашњим друштвом, његовим материјализмом и егоизмом;
Страх од будућности који спречава човека да узме живот у своје руке;
Занимање за психолошка питања и решења психолошких проблема;
Жеља да се следе алтернативни модели живота, с оне стране прихваћених представа о животу и срећи, које се сматрају превазиђенима;
Занимање за ангажованији приступ будућности.
Све ове жеље, сви ови страхови и циљеви присутни су у свакоме од нас. Нарочито су изражени у добима личних и друштвених криза. Ако се човек тада нађе пред неком таквом понудом није чудно ако за њу покаже занимање. Ово, наравно, важи само онда ако та особа није довољно или није уопште обавештена о правој природи одговарајуће групе. Колика ће бити спремност да се приђе дотичној групи - зависи од многобројних чинилаца. Најважнији чиниоци ипак су поглед на свет којег нека особа односно поглед на свет дотичне групе.


Посебан случај млади

Проблем секти нарочито је значајан када је реч о младима. Могућности утицаја и измене које имају такве организације далеко су веће код оних који одрастају него код одраслих, који располажу мање-више учвршћеним ставовима о животу. Последице које има чланство младих у сектама могу због свега тога бити прилично веће. По налазима омладинских психолога, млади се не осећају несигурнима само због свог тела, већ и због свој интелектуалног стања. Насупрот крајности да неко није способан ни за шта стоји крајност осећања прецењене личне вредности. У социјалним оквирима код младих постоји несигурност о спсобности моралног расуђивања, о способности да се плански и смислено размишља унапред и да се процењују последице поступака. Не може се, такође, очекивати да млади увек имају критичку дистанцу према новим идејама и идеологијама.
У трагању за сопственом личношћу млади су склони да изабирају узоре и слике-водиље, али и да се приклањају идеалима и идеологијама. Одрастању припадају и личне кризе које се могу испољавати кроз сукобе са ауторитетима (на пример - родитељима), са сопственим идентитетом или са партнером. Последице тога могу бити унутрашња напетост, осећање беспомоћности или неспособности и доживљај угрожености и опасности споља. У таквим животним ситуацијама код младих постоји рањивост коју могу искористити секте и сличне организације. Привидно се тада добија жељена самосталност, подстиче се одвајање од родитеља и појачава се осећање личне вредности; уместо сопствене породице жртва добија једну псеудо-породицу. Изолацијом од познатог окружења сугерише се постојање самосталности, а наводно проналажење идентитета помоћу новог погледа на свет изазива осећање “Коначно сам успео”. Све ово може бити заокружено различитим приступима, као што је, на пример, поверавање “одговорних” задатака и функција. Примамљиве понуде за младе могу бити и одређени обреди који се односе на интиму, као што су строги прописи о уздржавању од секса или могућност потпуне слободе у сексуалности. Тек током времена жртве постају свесне да су се организацији предале у мери коју нису саме желеле, али тада најчешће нису у стању да се сами ослободе из такве ситуације.
Према мишљењу омладинских психолога, сектама су нарочито подложни млади који:
имају сукобе са ауторитетима, проблеме на радном месту, у школи или са партнером;
пате од страхова, тескобе депресија и психосоматских обољења;
имају сметње у развоју личности, који се испољавају у запуштености због доброг или лошег имовног стања, у ексцентричности и спремности да се експериментише.
Како се понашати ако је неко у секти?
Уколико се у окружењу нађе особа која је под утицајем секте, потребно је деловати брзо и промишљено. Одлучујући је при томе став према жртви (детету, партнеру, рођаку, пријатељу). Потребно је имати у виду следећа упутства:
Никада не пребацујте себи. Када је реч о детету или партнеру пребацивање је скоро унапред упрограмирано. Ако стално лупате главу око тога шта се погрешно урадили, то никоме не користи. Напротив, то само може ослабити Ваш лични положај, пошто од жртве стално очекујете реч разрешења која ће Вас ослободити пребацивања себи. Таква ситуација стручно се назива козависношћу. Чињеница је: однос са жртвом крајње је угрожен. Морате имати у виду губитак, раздвајање и раскид. Можда ће звучати бездушно, али немојте дозволити да жртва постане једини садржај Вашег живота. Средите свој живот. То је полазна основа за личну снагу. Тек и само тада можете заиста помоћи жртви.
Ваша наклоност веома је важна. Иако одбацујете групу којој жртва припада покажите жртви да никада нећете престати да њој поклањате пажњу и љубав. Водите рачуна да не прекинете контакт са њом. У разговорима је неопходно да у први план ставите ваше личне односе, а не организацију. Уколико је жртва Ваше дете или малолетна особа, делајте брзо и доследно, искористите своја родитељска права.
Никада не напуштајте жртву. Љубав, наклоност и поверење које сте били поклонили свом детету или партнеру оставили су на њима траг. Ниједна, ма колико подмукла техника не може то избрисати.
Одредите своју позицију. У разговору са жртвом потребно је да увек изнесете своје виђење. Ко се плаши да ће јасним ставовима прекинути последњу везу са жртвом - вара се. Мекушачко повлађивање не користи никоме. Будите спремни да водите дијалог и реците јасно и гласно своје мишљење. Међутим, избегавајте да при томе било шта пребацујете (“Како само можеш...”). Пустите жртву да Вам исприча шта се догодило. То ће, можда, бити најбоља могућност да жртва изнесе лични став. У групама се жртвама не даје никаква могућност за нешто такво.
Никада не покушавајте да преобраћујете. Нипошто не примењујте мере као што је “депрограмирање”, које би жртву требало да преобрати. То је, према ставовима савремене психијатрије и психологије, недопустиво и изузетно опасно, а у већини земаља и кажњиво. Жртва није била приметила како је потпала под утицај секте и како је њен идентитет постепено измењен. Тако до крајњих граница угрожени идентитет може “депрограмирањем” бити потпуно и неповратно уништен. Обратите се искусном психијатру или психологу који ће помоћи у лечењу душевних рана. Уколико Ваши напори не уроде плодом, немојте примењивати никакав притисак. Што је Ваш притисак већи, то је веће окретање жртве од Вас.
Пажљиво са поклонима. Немојте жртви давати новац ни драгоцености. Такве ствари обично не доспевају у жртвине руке, већ их узима вођство групе, а Ви то, наравно, не желите.
Сакупљајте информације. Потрудите се да о групи сакупите што је могућно више информација (књиге, новинске написе и слично). Такве ствари су корисне ако је потребно да и Ви одете на неки састанак секте. При томе се не ослањајте на свој здрав разум, већ на стручне информације.
Сакупљајте доказе. Бележите све догађаје и податке у вези са жртвом и групом (контакте, прво обраћање, промене у понашању и слично). Записујте сва имена, све адресе и бројеве телефона који се односе на жртву и секту. Ово може бити велика помоћ приликом лечења.
Посаветујте се. Потражите савет од стручњака, најпре психијатра или психолога, а затим и од истраживача који се баве сектама. Четири ока виде боље него два.
Из угла психотерапије, најважније је приликом лечења жртава секти применити мере које уливају поверење да ће жртва бити ослобођена зависности од секте. За младе који су жртве секте најважније је осећање прихваћености. Пребацивања и критике потпуно су погрешни. Ако млада особа треба да постане свесна своје зависности и ситуације у којој се налази, онда је потребно пружити јој заштиту и подршку, а не окривљавати је због постојећег стања. Најважније је изградити ново искуство о Ја и ми, да би се изградила нова заједница изван секте. Младе је потребно охрабривати да започну нови живот, да се ослободе зависности и да уђу у нову заједницу. Све ово поставља велике изазове не само пред психологе, већ и пред родитеље. Није ствар у томе да се младима дају унпаред припремљене и одређене идејне одреднице, већ да се млади тако васпитају да сами могу проценити шта је добро, а шта не. То је најбоља заштита од манипулација.