ЕКУМЕНИЗАМ - велико унијатство

интернет презентација: oikoumene.org

  Мали је број људи, данас у свету, који зна и верује да је једино Православна Црква сачувала аутентичан лик Богочовека Христа и богатство Његовог учења које нам је предато у Светом Предању, преко Светог Писма, светих Апостола и њихових наследника. Отуда наша Црква која се још назива Једном,Светом,Саборном, једина има право да себе назива Православном. Не постоји никакава сумња око тога да је истинита и Једина Црква коју је Господ основао, управо она која беспрекорно чува истину Христову. У бурној историју Христове Цркве било је бројних покушаја да се реч Еванђеља прилагоди палом огреховљеном човјеку, да се Еванђеље реинтепретира, али је Црква успела да сачува своју чистоћу, не упрљана духом овог света. Управо један од најважнијих задатака наше Цркве није да Царство Небеско спусти на земљу, већ да људе уздигне у Царство Небеско. Нажалост, у ова смутна времена појавили су се и у оквиру Православне Цркве појединци, који на своју Цркву гледају другачије него што су чинили Свети Оци, мученици и исповедници. Ови модерни одступници од Православља и протагонисти нове јереси екуменизма активно раде на стварању једног ''новог хришћанства''. Они заједно под руку са разном јеретицима у ''лажном смирењу'' хуле на Цркву признајући да су врата адска већ надвладала Христову Цркву, да је она подељена и да ''сви треба да се покајемо и измиримо''. Тек тада ћемо по речима ових нових апостата, поново ''пронаћи'' једну недељиву и истинску Цркву Христову. Православна Црква која је вековима одолевала разном јересима, успела да очува неискварено исповедање богочовечанске вере, коју нам је предао Господ Христос преко својих апостола и Светих Отаца, данас се налази суочена са досад највећом опасношћу. Нова јерес, свејерес екуменизма, са свих страна нагриза Јединство Православне Цркве, њено учење и вековно канонско устројство.

  Magna Charta екуменизма утемељена је крајем 19 века, 1897 г. на коференцији 194 агликанска бискупа у Ламбету. На том скупу формулисани су основни принципи екуменске уније хришћанских ''цркава''. Ламбетска конференција афирмише догматски минимализам, који полази од чињенице да јединство треба тражити у минимуму заједничке сличности богословских учења. Минимални заједничку основу треба да чине : Свето писмо ( али ван контекста Светог Предања), Никејско-цариградски символ вере и само двије свете тајне – Крштење и Евхаристија. Поред тога истакнут је тзв. принцип толерантности према учењу других ''цркава'' и спремност на компромис љубави. Трећи принцип Ламбетске конференције је чувена теорија грана ( branch theory ) која полази од чињенице да је Христова Црква као разгранато дрво, чије стабло представља једну недељиву Цркву. Гране су разне ''цркве'' које су међусобно равноправне и представљају манифестацију једне цркве. Ниједна грана појединачно није Црква нити посједује пуноћу истине, те зато појединачна богословска предања локалних ''цркава'' треба кроз дијалог усагласити како би се ''реконструисала'' једна истина и видљиво остварила једна Црква. Екуменисти често користе поређење са разбијеним огледалом на сунцу. Сваки од разбијених комада рефлектује сунчеве зраке иако је огледало у парчићима. Тако и свака ''црква'' посједује пуноћу истине иако не постоји њихово видљиво јединство.

  Почетком 20. века , 1910 у Единбургу, у организацији протестантских ''цркава'' одржана Светска мисионарска конференција, на којој је одлучено да се организује Светски покрет Хришћана за питања вере и црквеног устројства, Истовремено је и деловао покрет ''живот и рад'' чији је задатк био да оствари јединство хришћана кроз њихову сарадњу у свакодневним животним питањима. Ова два покрета се 1948 уједињују у Светски Савез Цркава. Четири године касније цариградски патријарх Атинагора издао је Енциклику 1952, у којој позива све поглаваре Помесних Православних Цркава да се придруже ''ССЦ''. То је документ потпуно секуларистичке орјентације у коме се користи језик уобичајен у међународној политици и дипломатији. 1955г. Васељенска Патријаршија шаље своје сталне представнике у централу ''ССЦ'' у Женеви. 1959 г. Централни комитет ССЦ се састаје на Родосу, са представницима свих Православних Цркава. На овом скупу екуменизам је практично ушао међу зидине Православља. Да би се остварила повољна клима за напредовање у овом смеру, било је неопходно укинути анатеме из 1054 г. што је и свечано учињено 7.12.1965 г., када је Римска црква проглашена за ''Сестринску Цркву''. Анатему је укинуо Патријарх цариградски Атинагора. Идеја о уједињењу свих Хришћанских, па и нехришћанских конфесија , у својој суштини очигледно је само први корак ка свеопштем обједињењу целог човечанства. Екуменисти упорно спомињу ситагму ''Нова Епоха''. У корену те идеје лежи древна јерес хилијазма, јер шта би друго могло оправдати такве радикалне промене и монструозна изопачења Православља осим чињенице да улазимо у нове историјске околности, нову врсту времена у којој идеје прошлости више нису важне. Основни руководилац свих ових кретања заправо је дух времена. Римокатоличка ''црква'' вековима води борбу да преобрази хришћанство у хуманизам. На другом Ватиканском Концилу истакнута је потреба посавремењења цркве у сваком погледу - aggiornamento. Папа Павле VI пророчки изјављује ''vox tempi-vox dei'' ( глас времена је глас Божји) Било је дакле потребно да се реформа спроведе и на Истоку. Патријарх Атинагора упорно је радио на убеђивању новог духа у Цркву. Често је говорио о '' Трећем добу Светог Духа '' . Ради се о старој хилијастичкој идеји коју је и проповедао и Берђајев. Идеја новог доба прожима готово целу Европску мисао у периоду последња два века. Ове идеје посебно су актуелне у многим савременим покретима обједињеним под именом Ново Доба ( New Age ), или Ера Водолије ( The Age of Aquarius). Стално се говори о новој моралности, о новом поимању религије, братству свих народа и вера, толеранцији и компромису. Све ове идеје и њима сличне у области економије и политике саставни су део Новог светског поретка, који има за циљ да изврши преправку Божијег Поретка и да створи људско царство на земљи без Бога.

  Ипак ми засигурно знамо да се ови мрачни циљеви никад неће остварити, јер је Црква Христова неуништива. Она ће и на свршетку овога времена дочекати свога женика Христа, чиста и непорочна, неоскврњена грехом апостасије. Питање је само колико ће људи у њој препознати Истинску Цркву Божију и у њој наћи спасење.

епископ Артемије
ЕКУМЕНИЗАМ

Како православни хришћанин (монах или мирјанин) треба да гледа на неправославног човјека (Јеврејина, муслимана, римокатолика, протестанта...)? Смије ли православац да уђе у неправославну богомољу? Смије ли да присуствује неправославном молитвеном обреду и скупу, а смије ли да учествује молитвено у њему?
У једном питању много питања. А у свима њима - једно питање. Питање које намеће наше вријеме, вријеме обремењено теоријским и практичним екуменизмом, вријеме када су многе вриједности, и моралне и духовне, доведене у питање. Некада су људи замислили да граде Вавилонску Кулу, па је по вољи Божијој настала пометња језика и расијање народа. Данас пак многи желе да граде Кулу уједињеног хришћанства но не на Христу - Истини, него на компромису између истине и лажи, свјетлости и таме, Христа и Велијара, и довели су до пометње како међу православним вјерницима тако и међу вјечним вриједностима, моралним и духовним.
А Екуменизам! Шта је то? То је измишљотина оне исте исконске Змије ( који је "ђаво и сатана", Откр. 12,9) која је нашим Прародитељима у рају предложила да постану богови, али не помоћу Бога, него насупрот Бога, а помоћу ђавола. Тако и данашњи екуменисти, желе да остваре јединство хришћана за које се Христос молио у својој првосвештеничкој молитви (пред страдање, види Јн. 17,21) али не на Истину и у Истини него на компромису, лажи, лицемјерју. Не на вјери у све што је Христос открио и људима на спасење оставио у Цркви својој него на релативизацији свега па и саме Цркве. Тај пројекат су изумјели протестанти а прихватили сви остали, нажалост и многи "православни" пастири (епископи и свештеници) који су са теоријског екуменизма (дијалог са неправославнима) увелико прешли на практични екуменизам изражаван и пројављиван у заједничким молитвама и богослужењима па негдје чак и у заједничком причешћивању (интерцомуннион-у).
Но, то није довело до постављеног циља - уједињења "свих цркава" него до небивале саблазни, смутњи и деоба у Једној и Јединој Цркви Христовој, Цркви православној. И у наше вријеме (као много пута у историји Цркве) испуњавају се ријечи Христове да Цркву Његову ни врата пакла неће надвладати (Мт. 16,18). И заиста, у свакој помјесној Православној Цркви има оних (међу клиром и народом) који не пристају и не прихватају отров екуменизма ма у каквим обландама се нудио и сервирао. Они и јесу и остају "Црква Бога живога, стуб и тврђава истине" (1. Тим. 5). Ту Цркву заиста врата пакла никад неће надвладати јер је Истинит Онај који је то обећао онима који Га љубе.
Питање је како ти православни хришћани (монаси или мирјани) треба да гледају на неправославног човјека? Као на свог тешко болесног брата по тијелу (сви смо од једног Адама) са болом, самилошћу и љубављу. Што је брат болеснији све већу љубав према њему треба показивати. Што се тиче људских односа и овоземаљских потреба понашати се према свим људима на исти начин. Свима указивати дужно поштовање, помоћ у било чему овоземаљском, спремност да се за ближњег (сваког човјека) без обзира на вјеру или било које друге разлике својствене људима, ако треба и живот положи. То је наука јеванђељска, то је наука светоотачка, то је наука Цркве православне (види причу о Милостивом Самарјанину, Лк. 10, 25-37). Тада и само тако православни хришћанин поступа као истински слуга Божији, слуга Бога који заповиједа сунцу своме да греје и зле и добре, и киши својој да пада и праведнима и неправеднима (Мт. 5,45).
Тако све док остајемо на пољу чисто биолошком, овостраном, на пољу биолошких потреба. Међутим, када је у питању однос православаца као вјерника, члана Цркве Христове према некоме ко тај није (па био он Јеврејин, незнабожац - атеиста, муслиман, римокатолик, протестант или било шта друго у вјерском погледу), ствари се мијењају из темеља. Ту православац (уколико жели да то и остане) не смије преступити границе своје вјере, помјерити међе које поставише Оци наши и мијешати вјеру своју са туђом, правити и ићи на компромисе, тражити неке додирне тачке (минимум) са инославнима ради неког лажног (пролазног, овоземаљског) циља. То значи да православни са неправославнима не може имати никакве вјерске обреде или молитвене заједнице. Он се не може молити са њима. О томе говоре и многи свети Канони Цркве Православне. Али се може и треба молити за њих. Молити се да их Господ просвети, умудри и упути на пут спасења, на пут повратка и присаједињења Једној Светој Саборној и Апостолкој Цркви изван које и мимо које нема спасења. На ту молитву за "неправославне" православца покреће и треба да покреће истинска љубав према њима. Јер по светом оцу Јустину Ђелијском само је она љубав права и истинска која ближњем осигурава живот вјечни (спасење). Ту љубав показује Света Црква православна молећи се непрекидно у својим светим молитвама "за све и сва": "Заблуделе од православне вјере, јеретике и отпаднике, призови познању истине: нехришћане просвети да би Те познали, грешнике приведи покајању..."(Акатист Исусу Сладчајшем). Но Црква нема никакву силу ни власт да неког примора на јединство у вјери са Њом, да постане Њен члан. Чак и кад би могла не би то чинила, јер би то била тиранија а не љубав.
Најзад последње питање показује извјесну градацију. "Смије ли православац само да уђе у неправославну богомољу?" Начелно смије! Али, одмах се поставља питање побуде и намјере: ради чега? Да ли је у питању пука радозналост, научни приступ и проучавање таквог објекта, поштовање и пијетет, да би се унутра молио (па мајкар и сам)? Од намјере, дакле, и циља његов улазак добија и моралну квалификацију. И свети апостол Павле каже: "Све ми је слободно (дозвољено) али ми није на корист. Тако и "само" улазак у неправославну богомољу, само по себи није гријех и зло, али то може да буде зависно од наше намјере. Свети Василије Велики изричито говори: "Не доприноси слављењу Имена Божијега онај ко се диви учењу неправославних". Дакле, ни дивљење њиховим "богомољама" а још мање молитвено општење са њима.
"Смије ли да присуствује неправославном обреду и скупу?" Све што је речено за претходно питање, важи и за ово. Ништа се нема ни додати ни одузети.
"А смије ли молитвено да учествује у њему?" Е то не смије. Ни под каквим условима или околностима. Принудом или силом, јер би тиме погазио све позитивне Каноне и прописе своје Цркве православне и престао би бити њен члан.
Нека овај кратак одговор на ово судбинско питање буде макар једна стрелица крај пута "који води у живот вјечни" да савремени православци неби са њега скренули и залутали на многобројним стазама и путељцима који су трасирали људи својим умом, а који сви воде - у пропаст вјечну.
Мир ти и благослов од Господа.

Свети Максим Исповједник
О ЈЕРЕТИЦИМА

.....Ја не желим да се јеретици муче, нити се радујем њиховом злу - Боже сачувај! - него се већма радујем и заједнички веселим њиховом обраћењу. Јер шта може бити милије вјернима него да виде да се расијана дјеца Божија сабирају у једно. Ја нијесам толико помахнитао да савјетујем да се немилост више цијени од човјекољубља. Напротив, савјетујем да треба са пажњом и искуством чинити и творити добро свим људима, и бити свима све (1. Кор. 9,22) како је коме потребно. Притом, једино желим и савјетујем, јеретицима као јеретицима не треба помагати на подршку њиховог безумног вјеровања, него ту треба бити оштар и непомирљив. Јер ја не називам љубављу него човјекомржњом и отпадањем од Божанске љубави кад неко потпомаже јеретичку заблуду, на већу пропаст оних људи који се држе те заблуде.