Srpska elita moze i dalje da ignorise taj svet. Ali ne zadugo
Citaoci "Politike" ili lista "Danas", kao i gledaoci RTS ili B92, u jednoj
stvari se nalaze na istom. Ako su pratili samo "svoje" medije, onda zasigurno
ne znaju da se u Srbiji dogodio "Vidovdanski mars"; ne znaju da je
sedamdesetoro ljudi, medu kojima i sest zena, proslo kroz Srbiju, od Vracara do
Gazimestana; ne znaju sta se sve na tom putu desavalo; gde su, uopste, ti
putnici spavali; kuda su isli i koga su videli; sta se desilo kada su presli
administrativnu liniju prema Kosovu; kako su ih docekali americki vojnici, a
kako albanski policajci; sta je bilo na kraju puta i da li im se put isplatio.
Posto veliki ili ozbiljni mediji nisu o tome izvestavali, stvar kao da se nije
ni dogodila. A ako se nije dogodila, ne moze biti ni posledica. U velikim
medijima se nesto slicno mislilo i pocetkom jula 1992. Tada je grupa studenata
krenula pesice iz Nisa za Beograd. Zeleli su da protestuju kod predsednika
Republike i da traze promene. Oni iz medija koji su tada ignorisali ove putnike
sve teze su, docnije, mogli da objasne svojim citaocima i gledaocima sta se u
Srbiji zapravo dogada. Morali su sve vise toga da ignorisu. Sve dok promena
nije postala tako velika da ih je udarila u lice. Od toga im nekako i danas
bride obrazi. Kada se sire razmislja, upada u oci ignorancija koju nasa
medijska i kulturna elita pokazuje prema citavom jednom delu drustva. Ne treba
biti ni sociolog, niti analiticar, pa videti da je taj drustveni segment vrlo
dinamican. U tom svetu, "nevidljivom" samo zato sto necemo ni da ga pogledamo,
postoje fenomeni koje smo davno zaboravili.
U njemu se, recimo, gradanske i knjizevne tribine ne sastoje samo iz ritualnih
monologa trojice profesora ispred publike od petoro staraca; ne, tu su tribine
kao u najboljim osamdesetim: uzbudljiva svedocenja licnog zivotnog i politickog
stava, uzbudljiva svedocenja pred publikom sastavljenom od stotinu isto tako
uzbudenih slusalaca. Uopste, ako su igde u Srbiji tribine zive, one su zive u
tom svetu.
U tom svetu zive i knjige o kojima necete procitati ni slovo u kulturnim
rubrikama; o kojima necete cuti ni rec u "minutima za kulturu" nasih
televizija; za koju ni jedna "kulturna poslenica" ili "pomocnik ministra za
kulturu" nece dati ni paru. Pa ipak, te knjige - ciji su pisci, katkad, ziveli
davno i u dalekim zemljama - nalaze put do citaoca; neke od tih knjiga se
rasprodaju vec posle nekoliko nedelja; neke od njih su toliko trazene da idu od
ruke do ruke, u vec ishabanim omotnicama; o njima se prica dugo, strasno i sa
zanosom. I uopste, ako su igde u Srbiji knjige zive, one su zive upravo u tom
svetu.
U tom svetu gradanska udruzenja i nevladine inicijative nisu prazne ljusture;
tu se NVO ne sastoje samo od jedne namrstene gospode, ili od jednog namrstenog
gospodina, sa deviznim racunom i faksom za slanje ljutitih saopstenja (ili jos
ljucih izvestaja); ne, to su prave, zive organizacije gradana koji traze
odgovore, rade na sebi i drugima, ili pokusavaju da poprave okruzenje; u tim
udruzenjima zbilja ima spremnosti da se ulozi sopstveno vreme i snaga u stvar
koja je opsta, koja ne donosi sinekure, ne podrazumeva "projekte", i ne
zavrsava se jos jednim putovanjem na medunarodnu konferenciju. I uopste, ako su
igde u Srbiji zive gradanske inicijative, one su zive upravo u tom svetu.
Taj svet preziremo jer nam se cini da je mali i bizaran. Ali, to nisu
ljubitelji NLO, to nije sekta punog Meseca. Otidite nedeljom u najblizu crkvu i
shvaticete o cemu govorim. Videcete koliko je ljudi. Tako je gotovo svake
nedelje i u gotovo svim crkvama. Ako dugo niste bili u crkvi, iznenadicete se.
Promena je mnogo i kada je rec o ucescu ljudi u sluzbi, i kada je rec o citavoj
atmosferi. A te promene se i dalje desavaju. I nije tesko zamisliti kako ce sve
izgledati za nekoliko godina.
Jos nesto: ti ljudi nisu ni Nacionalni stroj, ni Garda cara Lazara. To je
jeftin propagandni trik. Citav jedan bogat i raznovrstan deo naseg drustva
eliminise se tako sto se u vest ubaci samo jedna recenica: "u pitanju je
organizacija koja se u svojim akcijama udruzuje sa Nacionalnim strojem" (vidi
vesti B92 za 26. jun). Ali, to nisu ni nacisti, ni ludaci, ni pedofili. To nisu
nikakvi militantni ekstremisti povezani sa "Crkvom i Akademijom". To su obicni
i, uglavnom, veoma pristojni ljudi. Neki od njih su cak daleko obrazovaniji i
boljeg karaktera od novinara koji ih tako cinicno diskvalifikuju.
Srpska elita moze i dalje da ignorise taj svet. Ali ne zadugo. Jedan pokret je
na pomolu. Tih, ali sirok i poprilicno dubok, taj pokret se pomalja u talasima.
Ako dobro pogledate, videcete da je svaki sledeci talas veci. Oni koji su culi
za plimu znaju sta to znaci. Oni koji je ne priznaju (jer, "u modernom svetu
nema tako retrogradnih pojava") neka samo nastave da leze na pesku. I neka se
posle ne zale kako ih je voda iznenadila. I kako su morali dugo i naporno da
plivaju.
