Песме настале током марша

Избеглица

Сањам увек исти сан,
да гледам сунце како доноси дан,
и облаке на том небу од свиле,
под којим су некад и моје очи биле.
 
Сањам бистре реке и ливаде од цвећа,
још увек осећам мирис изгубљеног пролећа
и укус дивљих јагода на уснама мојим
и она четири зида која сам звала својим...
 
Неко ми је украо једно топло лето,
један део младости и све што је свето,
војничком чизмом газио све што сам волела,
узалуд је било што сам се Богу молила!
 
Отели су ми моје дечје снове,
пред очима ми рушили савршени свет,
хтела сам као птица у небо да полетим.
Међутим, прерано ми прекинуше лет.
 
У моје срце усадише зрно чежње,
очи осудише да не виде више свој дом,
души забранише да најлепше снове
не сања на прагу свом.
 
Открила сам, кривицом других,
како је расти у свету који није твој,
како је када знаш да испод тог неба
никада неће бити дом твој.
 
Обележена од малена,
руком непознатих лица,
никада нисам схватала
зашто су ме звали избеглица?
 
На свим пољима увек сам губила,
задали ми бол сви они које сам искрено љубила,
а само сам хтела мало среће у животу мом
да бих заборавила свој изгубљени дом.
 
Погрешном стазом од почетка сам кренула,
срећа ми се само у пролазу осмехнула,
никада се стварно не упознах с њом,
знам и због чега. Остала је у крају мом.
 
Случајно сам заборавила да је понесем
онога дана када сам одлазила.
остала је да спава на јастуку на којем сам
некада и ја снила.
 
Остала је, да ме чека,
помилује када јој се вратим,
и знам да једино тада
престаћу да патим!
 
Боже, могу ли на Косово опет доћи?
Могу ли улицама детињства као некад проћи?
Само још једном Дечане да видим своје
и после кише, на небу, оне старе, дугине боје...
 
Испуни ми само ту жељу,
Па ме после тога одведи где било,
Не тражим ништа више-
само да својој баки ставим главу у крилу.
 
Да се сетим како је то
бити насмејана девојчица,
да бар још једном осетим
како је кад ниси избеглица!

Снежана Смиљанић, 17 год

Видовдан

 
В ековима уназад наши дедови су бранили Српску Светињу. Заједно са великим владарима који су цвали и нису дали да ико узме Срце Србије.
 
И ако су године прошле нисмо сви заборавили дедовину где смо пре и ми шетали, где су можда неки од нас одрасли, чијим су тлом газили !
 
Д ок пролази дан за даном, све се више боримо, да дедовина наша, а можда и ваша, остане оно што је била пре – СРЦЕ СРБИЈЕ !
 
О датле потичу корени наши, тамо је остало срце наше, некоме детињство, ал' ипак и даље има наде!
 
В идовдан ће поново осванути, али не ко сваки други до сада! Сада ће се Срби са свих страна ове мале, али вредне земље, скупити у миру и слози, да дочекају тај свети дан, најважнији дан за народ Српски, да га заједно прославе на нашој Светој земљи!
 
Д оброта, Љубав и Вера у Бога, сада су нам помогли. Напокон, после много година, наш Космет ће осванути срећан!
 
А у њему ће опет владати Вера, Љубав и Нада!
 
Н е дамо Светињу Српску, не дамо земљу дедова наших, не дамо Српство, не дамо сестре и браћу
 
НЕ ДАМО КОСОВО, ЈЕР ОНО ЈЕ БИЛО И ОСТАЋЕ НАШЕ!!!!!